Priča o faktorima neuspešne tranzicije postsocijalističkog društva je velikim delom i priča o Jugoslaviji i Srbiji

      Ovde postoji i značajna kritična masa da bi se pokrenuo razvoj naviše i osvajanje modernog društva. Odlučujuće zavisi od inovativnih, stvaralačkih odgovora elita, njihove sposobnosti za formiranje jednog širokog pokreta i konsenzusa oko modernizacije i razvoja društva. I od demokratizacije globalnog poretka, koja je neophodna, kaže Miroslav Pečujlić u razgovoru za NIN.
       Pojam “globalizacije” može se naći prvi put u rečnicima 1990. godine; dakle, nekoliko godina posle početka unutrašnje političke i društvene transformacije Sovjetskog Saveza, a godinu dana posle pada Berlinskog zida. U kakvom odnosu stoje pad komunističkog carstva i globa-lizacija?
       - Globalizacija, iako je stara pojava, teče krajnje neravnomerno, menja ritam. Recimo, u razdoblju od 1870. do Prvog svetskog rata talas globalizacije bio je veoma snažan, da bi potom bio usporen. Nakon pada Berlinskog zida i ukidanja blokovske podele nastao je verovatno naj-brži ritam globalizacije u istoriji koji neki nazivaju “turboglobalizacija”. Čuvena transnacionalna kompanija Meril Linč je izdala jedan oglas u kome je rekla - novi svet je star svega deset godina, rođen je posle pada Berlinskog zida. To je naravno preterano, jer globalizacija je star fenomen, ali je potpuno njen nov, silovito ubrzan ritam. Isto tako, nikada ranije toliki broj svetskog stanovništva nije bio uključen u relativno jedinstvena i uniformna globalna pravila. Nema nijedne zemlje koja ostaje izvan globalizacije, ali neke zemlje su samo pasivni objekti koje trpe posledice i veoma malo mogu aktivno da oblikuju taj proces i da utiču na njega.
      
       Čini se da je to upravo slučaj sa zemljama u tranziciji. Da li je taj pojam “tranzicije” samo eufemizam za uspostavljanje neke nove forme dominacije?
       - Verovatno najtvrđi orah u proučavanju globalizacije predstavlja ta njena dvostruka, različita priroda, jer s jedne strane, globalizacija označava modernizaciju, rasprostiranje modernije tehnologije, modernijeg tržišnog privređivanja, preduzetništva, političkog pluralizma, ljudskih prava. Istovremeno je globalizacija i proces dominacije globalnih sila, osobito uticaj Amerike na oblikovanje sveta, tako da nije mali krug teoretičara koji misle da je globalizacija drugo ime za amerikanizaciju sveta. Mislim da posebno sada ulazimo u jednu fazu izrazite dominacije vojne i imperijalne politike i centralne uloge vojne sile u oblikovanju sveta.
      
       I kako teče ta adaptacija globalizaciji?
       - Talasi globalizacije zahvataju sva društva, nijedno ne može ostati izolovano ostrvo. Ali, način na koji klima globalizacije zahvata ili pogađa pojedina društva i individue je krajnje različit, kao nebo i zemlja, i deli svet na dobitnike i gubitnike. Ja ću vam citirati Baumana koji je to vrlo plastično izrazio: “Ono što je nova sloboda kretanja u jedinstvenom svetu za one koji se svuda osećaju kao kod kuće, za druge znači lišavanje pasoša i viza, sve dublje očajanje besperspektivne egzistencije, fiksiranje za lokalni kavez.” Pitanje biti ili ne biti - kako da jedno društvo ne ostane fiksirano u ovom lokalnom kavezu ili crnoj rupi globalizacije, kako da razvije sposobnost prilagođavanja i adaptacije globalnoj eri koja nastupa. Pri tome, uspešnu globalizaciju ne svodim samo na ekonomske parametre, na udeo u izvozu za svetsko tržište, nego na uspešnu putanju modernizacije. Možda vrh tog uspeha ili uspešnih zemalja predstavljaju zemlje juga Evrope - Španija, Portugal i Grčka - i u nešto manjoj meri četiri “azijska tigra”, kao što su Južna Koreja, Tajvan itd.
      
       Koji su faktori uspešne tranzicije?
       - Dve su grupe faktora koje se nalaze u pozadini stvaralačke uspešne tranzicije. Prvu grupu čine inovativni odgovori lokalnih elita moći. Međutim, tajna njihovog uspeha ne nalazi se u jednom čudesnom, alhemijskom faktoru, već u kombinovanju razvojnih principa, u igri na više žica. Na početku tog lanca nalazi se odlučno aktiviranje sila tržišnog privređivanja, razvijanja konkurentskih sposobnosti i izvozne orijentacije, sposobnosti privlačenja stranog kapitala. Dakle, to je deo neoliberalnog repertoara lišen ekstremnih njegovih crta kao što je šok-terapija.
       Međutim, drugi, ključni faktor uspeha predstavlja izuzetno značajna uloga razvojne države za razliku od pljačkaške države. Država usmerava i ubrzava tehnološki razvoj, osvajanje sve višeg nivoa informatičke revolucije, ona ulaže u razvoj ljudskog kapitala, obrazovanje. Uspešan razvoj nije samo delo uskih elita već i mobilizacije celokupne socijalne energije društva. Njegov nosilac je umešno obrazovana, relativno jeftina radna snaga, ali duboko prožeta tradicionalnom etikom rada. Moćan izvor motivacije predstavlja i zaštićenost te radne snage od nepredvidljivih šokova tržišta, zaštićenost osobenim oblicima socijalne države, koja obilato ulaže u svim ovim zemljama u neprekidno poboljšanje zdravstvenih, stambenih, obrazovnih prilika.
      
       Čini se da uspešna adaptacija svetu, dakle, nije rutinski postupak, nego da ona zahteva visok stepen stvaralaštva elita i mobilizaciju širih slojeva kako bi se aktivirale prednosti koje jedno društvo ima.
       - Da, ali to nije dovoljno za uspešnu tranziciju. Moramo uzeti u obzir i drugu grupu faktora koju nalazimo u osobenoj ulozi regionalnih i globalnih sila. Oba modela - i jug Evrope i četiri “azijska tigra” - delila su jedan zajednički faktor uspeha: izuzetno podsticajan tip ekonomskog odnosa vodećih ekonomskih sila Evrope, Japana i SAD koji se pokazuju kao lokomotive razvoja. Samo u 1977. godini fondovi dodeljeni siromašnijim delovima tada Evropske zajednice dostigli su enormnu svotu od 68 milijardi dolara.
      
       A šta razlikuje tranziciju u zemljama istočne i jugoistočne Evrope od ovih uspešnih prethodnika?
       - Tranzicija postsocijalističkih društava, njihov ulazak u vode globalizacije je, nažalost, gotovo potpuni kontrast ovim zemljama - modelima uspešne tranzicije i predstavlja tamnu sliku tog procesa. Nekada jedinstven blok realnog socijalizma osam zemalja u nekoj velikoj imploziji raspao se na 27 zemalja, čiji dohodak se kreće od 700 dolara po stanovniku, do 10 000 dolara.
       U stvari, galaksija realnog socijalizma raspala se na dva veoma različita dela - na uzak krug relativno uspešne tranzicije centralnoevropskih zemalja - Češke, Poljske, Mađarske, koje osvajaju niži nivo modernog društva, i na drugi najširi krug, koji pokazuje lik Nove periferije Evrope. Prva decenija je slika teškog socijalnog klizanja naniže gotovo svih tih zemalja, osobito Rusije. Meteorski je uspon dugova - Rumunija je od 1995. udvostručila dug na 10 milijardi dolara, u Bugarskoj dugovi dostižu razmere od 85 odsto društvenog proizvoda. Broj siromašnih, prema podacima Svetske banke, popeo se od 7 na 88 miliona stanovnika, a po podacima Evropske banke za rekonstrukciju i razvoj on prelazi 145 miliona. Nezaposlenost u Makedoniji je 34 odsto, u Srbiji preko 50 odsto.
       Rusija je, međutim, možda oličenje tog pada. Kada bi ona imala stopu rasta ubrzanu kao Poljska danas trebalo bi 25 godina da dostigne nivo koji je imala pre deset godina. Domaći proizvod u 1999. čini samo polovinu vrednosti proizvoda iz 1989., polovina stanovništva ima prihod ispod granice siromaštva, to jest jednog dolara dnevno, a još 30 odsto stanovništva se nalazi na granici siromaštva, 138 milijardi čine dugovi, a mnogi smatraju da je 300 do 400 milijardi kapitala “pobeglo” u inostranstvo. Državna imovina čija je vrednost iznosila 200 milijardi dolara, privatizovana je za sedam milijardi dolara. Kapital je podeljen između šest do osam oligarha koji su nekrunisani kraljevi ekonomije.
      
       To je sumorna dijagnoza simptoma. A šta su, po vašem mišljenju, uzroci te dramatične situacije?
       - Izvori neuspeha tih država su duboki i dvostruki, i lokalni i globalni. Unutar lokalnih imate tri, da tako nazovem -izma elite. Hronični socijalni ekstremizam - pažljivo čitanje njihove istorije otkriva sklonost elita ka ekstremnim rešenjima, koja neprekidno prelaze iz jedne krajnosti u drugu. Totalna nacionalizacija u jednom momentu, totalna privatizacija ili prodaja u bescenje u drugom momentu, razvojna država u jednom momentu, pljačkaška država u drugom momentu, demonizacija globalnog poretka u jednom momentu, satelitski odnos u drugom momentu.
       Drugi je politički autoritarizam, hronična sklonost elite da na sve, odista preteške izazove ovih društava, odgovara represivnim i nasilnim rešenjima.
       I najzad, treće, gotovo meteorski uspon divljeg, mafijaškog kapitalizma, jedne maligne sprege vlasti i novca, sveta kriminala, prelivanje hiljada nevidljivih slavina državne svojine u privatne ruke, enormno obogaćenih grupa delova društvenih elita. To predstavlja i jedan od najsnažnijih generatora siromaštva društva.
      
       To nisu povoljne pretpostavke za pomoć od strane Evrope i sveta, ali ne bi li obilata finansijska podrška mogla da ublaži te pojave ekstremizma?
       - Tu dolazimo do drugog kruga uzroka za neuspeh tranzicije postsocijalističkih društava, a to je sve izrazitija autoritarna forma globalizacije, karakter koji globalizacija zadobija. Forma globalizacije doživljava velike promene u odnosu na prvi talas tranzicije juga Evrope koji sam opisao. Promena se sastoji, prvo, u drastičnom pogoršanju ekonomskog odnosa koji postaje mnogo više darvinistički. U razdoblju od 1980. do 2000. upoređeno sa prethodne dve decenije, globalna ekonomska pomoć za razvoj smanjila se četiri puta, a pomoć Amerike, kako Soros u svojoj novoj knjizi ističe, 30 puta je manja nego što je bila pre 20 godina.
       Odnos Evropske unije prema jugoistoku Evrope takođe je ambivalentan. S jedne strane, on otvara veliku istorijsku perspektivu, šansu integracije u evropsko društvo svog najsiromašnijeg i konfliktnog dela. S druge strane, ekonomska pomoć je daleko manje obilata nego što je bila pomoć jugu Evrope, tako da ovim društvima preti da duže ostanu u statusu evropske poluperiferije ili periferije.
       U tom istom smeru dela i drugo obeležje autoritarne globalizacije, a to je obnova ratova, vojne dominacije, centralne uloge vojne sile. Prvo, džinovska sredstva koja se ulivaju u novi talas naoružanja i ratova izgubljena su za ekonomski razvoj. Drugo, geostrateški interesi globalne sile - koji su gotovo uvek bili važniji od demokratskih kriterija - uslovljavanja i diktati malim i velikim zemljama, u ovom razdoblju će dobiti novu snagu i zamah, što je, naravno, sve nepovoljno za budući ekonomski razvoj.
      
       Možete li konkretizovati, šta to znači za Srbiju?
       - Priča o faktorima neuspešne tranzicije postsocijalističkog društva je velikim delom i priča o Jugoslaviji i Srbiji. No, njena sudbina je još drastičnija, po mom uverenju, usponi su bili značajniji, a padovi u ambis dublji. Društvo koje je u jednom periodu imalo veoma visoke stope ekonomskog rasta, pretvara se u najsiromašnije društvo Evrope. Društvo koje je bilo poznato po otvorenosti i čiji građani su mogli po celom svetu putovati bez viza, pretvorilo se u geto. Početak prošlog veka u Srbiji obeležen je ubistvom vladara, stoleće kasnije događa se ubistvo premijera Srbije.
       U protekloj deceniji dvadesetog stoleća Jugoslavija je gotovo bila paradigma negativne interakcije, negativnog odnosa između jednog lokalnog društva i globalnog poretka. Revolucionarna smena vlasti 5. oktobra donela je sudbonosan preokret - ukidanje izolacije, povratak u međunarodnu zajednicu, taj uslov svih uslova našeg razvoja, otvaranje prema svetu koje je prva pretpostavka za tehnološku modernizaciju, ekonomsku revitalizaciju, demokratsku konsolidaciju.
      
       Ali čini se da jugoslovensko društvo još nije unutar orbite osvojenog modernog društva, da je gotovo još na nekoj vrsti raskršća?
       - Da, s jedne strane preti opasnost od obnavljanja, konzerviranja perifernog društva, sprege vlasti, novca, koruptivnog, primitivnog kapitalizma, političkog autoritarizma. Ali reformisanje i osvajanje modernog društva, uspon naviše, po mom uverenju, realan je i moguć tok.
       Iako blokiran, u krilu društva postoji vrlo značajan ljudski kapital - moderni preduzetnički, menadžerski slojevi, reformatorske političke elite, visokokvalifikovani svet rada i znanja, osobito mlada obrazovana generacija, koja, nažalost, još uvek masovno napušta zemlju, preduzimljivo seljaštvo. Dakle, postoji značajna kritična masa da bi se pokrenuo razvoj naviše i osvajanje modernog društva. Odlučujuće, međutim, zavisi od inovativnih, stvaralačkih odgovora elita, njihove sposobnosti za formiranje jednog širokog pokreta i konsenzusa oko modernizacije i razvoja društva.
      
       Koliko je Zapad zaista zainteresovan da podržava modernizaciju i razvoj ovih prostora?
       - To je, nažalost, još uvek velika zagonetka za mene. Na jednoj strani mi imamo zaista ogromnu dobru volju Evropske unije, naročito sada, da ovo područje pretvori u svoj razvijeni i stabilan deo. Ali, kao što rekoh, činjenica je da je ekonomska pomoć mnogo manja što je bila za jug Evrope. No, enigma je odnos supersile. Njeni poslednji potezi više vuku jednom krajnje nepovoljnom smeru - podela Evrope na staru i novu, obnova rata i vojne dominacije uvode u jedno novo razdoblje sa mnogo nepoznanica. Odnos velikih sila je presudan za ono što će se dešavati.
      
       MIRA BEHAM