Istina o globalizaciji, njena realistička slika krajnje je kompleksna, nadilazi pojednostavljene, poluistinite uvide. Do nje ne možemo dopreti uvažavanjem isključivo jednog i ignorisanjem drugog obeležja, već sposobnošću da zahvatimo njen duboko protivrečan karakter i gotovo nespojive likove, njeno dvojstvo

      Život je neiscrpan izvor iznenađenja. Ko je mogao da pretpostavi da će “globalizacija” postati tema koja će izazivati najoštrije socijalne polarizacije širom planete, podele poput nekadašnjeg sukoba: kapitalizam - socijalizam. Organski deo tih polarizacija čine i dijametralno suprotni pogledi, odgovori na enigmu: šta je globalizacija. Za jedne ona predstavlja istorijsku nužnost, novu orbitu civilizacijskog napretka i dobrobit čovečanstva. Drugi tabor u njoj vidi projekat, strategiju dominacije Zapada, amerikanizacije sveta, novi vid podređivanja, rasprostiranje siromaštva. Na prvi pogled čini se kao da nam preostaje samo izbor - kojoj strani, “kom carstvu ćemo se privoleti”.
       Međutim, istina o globalizaciji, njena realistička slika krajnje je kompleksna, nadilazi pojednostavljene, poluistinite uvide. Do nje ne možemo dopreti uvažavanjem isključivo jednog i ignorisanjem drugog obeležja, već sposobnošću da zahvatimo njen duboko protivrečan karakter i gotovo nespojive likove, njeno dvojstvo.
       Veliko dvojstvo, koje kao senka prati moderno društvo od njegovog rađanja do danas, literarnom snagom koja nadmaša suvoparne sociološke analize, opisao je pre gotovo 150 godina Čarls Dikens u svojoj slavnoj “Priči o dva grada”. “To je bilo najbolje od svih vremena, to je bilo najgore od svih vremena. To je bilo doba razuma, to je bilo doba gluposti. To je bila epoha vere, to je bila epoha neverice. To je bila era Svetla, to je bila era Mraka. To je bilo proleće nade, to je bila zima očaja, sve je bilo pred nama, ništa nije bilo ispred nas.”
       Slična slika jednog doba danas bi se mogla nazvati: “Priča o dva lika globalizacije”, “Svetskog društva” u nastajanju. Vreme je, međutim, donelo dvostruku novinu. Ono je, prvo, krajnje izoštrilo ovaj hod po oštrici brijača, silno uvećalo i stvaralačku i destruktivnu stranu. Čudesne tehnološke, ekonomske i kulturne sile koje je čovek osvojio, poseduju moć stvaranja humanijeg, miroljubivog i demokratskog, “Svetskog društva”, tog dugo snevanog sna. Istovremeno, tamna, destruktivna strana, postupno postaje nadmoćnija, dobija preteće razmere, pretvara savremenu arenu u “Svetsko društvo rizika” (Ulrih Bek, 1999). Pogledajmo to fascinantno “dvojno knjigovodstvo”.
       Jednu, suštastvenu stranu globalizacije čine veliki objektivni planetarni procesi stvaranja sve gušće mreže povezanosti, međuzavisnosti društva - sve je širi krug delatnosti koje postaju transnacionalne, kojima se ne može upravljati isključivo unutar državnih granica. Sve tešnja povezanost, stvaranje jedinstvenog “Svetskog sistema” plod je četiri magistralna toka.
       Prvo, talasi tehnoloških revolucija vode sve bržoj kompresiji vremena i prostora, smanjivanju distanci i vremena potrebnog za sve razgranatije komunikacije.
       Drugo, sve bržim rit-mom stvara se “Globalna ekonomija”, ekonomski krvotok sveta. Gigantska masa transnacionalnog finansijskog kapitala - čije dnevne transakcije dostižu obim od 1500 milijardi dolara - slamajući sve lokalne protekcionističke brane, dopire do poslednjeg kutka planete. Na pomolu je nova ekonomska geografija, “svet bez granica”. Ekonomski dinosaurusi, transnacionalne korporacije, u planetarnoj odiseji za profitom, jeftinom radnom snagom i prirodnim bogatstvima, obavijaju svet. Samo deset zemalja na svetu ima dohodak koji je veći od kapitala najvećih korporacija; aktiva najvećih 500 džinova dostiže fantastičnih 32 000 milijardi dolara. “Šelove” filijale obavljaju ekonomske operacije u 130 zemalja; “Mekdonalds” operiše u 20 000 lokalnih zajednica. Ekonomski divovi postaju instrumenti stvaranja ekonomskog bogatstva, koje naši roditelji nisu mogli da zamisle - za samo pet decenija globalno bogatstvo se uvećalo šest puta; profit transnacionalnih korporacija u jednoj deceniji porastao je za 700 odsto.
       Treće, u sferi kulture, informatička revolucija i njeni proizvodi vode homogenizaciji ukusa, obrazaca ishrane, odevanja i životnih stilova, beskrajnom proširivanju lokalnih duhovnih horizonata, stvaranju kosmopolitske kulture, formiranju osećanja građanina sveta.
       Četvrto, mreža moćnih nadnacionalnih institucija: G-8, MMF, Savet bezbednosti, Evropska unija, rasprostiranje ljudskih prava i demokratije - broj demokratskih režima za četvrt stoleća skočio je od 87 na 117 - ocrtavaju obrise novog globalnog političkog poretka.
       Posmatran isključivo iz ove prizme, stari san o jedinstvenom i miroljubivom “Svetskom društvu”, Sen-Simonova i Kantova vizija Panevropske vlade i Svetske federacije država, izgleda kao da je na dohvatu ruke. No, taj ideal se udaljava, poput horizonta kome se približavamo, kada reflektore analize usmerimo na drugu, tamnu stranu globalizacije. Gusta mreža povezanosti sama po sebi ne otkriva socijalni karakter međupovezanosti, “Globalnog poretka”. Njihovu prirodu dešifruje drugo ključno obeležje: istorijska forma koju globalizacija zadobija. Da li ona označava postupno rasprostiranje ekonomske dobrobiti, ili pak globalizaciju siromaštva, sve dublju provaliju između svetova, da li vodi međusobnom obogaćivanju ili pak poništavanju kultura, sukobu civilizacija, da li se kreće ka globalnoj demokratiji ili autoritarnoj svetskoj državi, pouzdanom miru ili obnovi ratova, harmoniji ili nezadrživom razaranju prirode - to je presudan test.
       No, upravo ovaj test otkriva postepenu prevagu tamne strane, simptome Autoritarne globalizacije. Takva forma ne predstavlja, međutim, gvozdenu istorijsku nužnost, ona je plod interesa i pogleda na svet dominantne, militantne frakcije globalne elite moći, “Globalnih jastrebova”, njihovog odgovora na teške izazove opasnog vremena u kome živimo. No, represivni odgovori samo uvećavaju opasnosti koje se nadvijaju nad “Svetskim društvom rizika”, u kome se i inače savremeni život zbija. Izdvojićemo tri takva odgovora, obeležja Autoritarne globalizacije.
       A. Globalizacija siromaštva. “Nejednakosti između društava dostižu neslućene razmere. Polovina čovečanstva živi u siromaštvu, više od trećine u bedi; milijarda i po nema pitku vodu a bar dve milijarde nema struju (Le Monde Diplomatiljue, srpsko izdanje, novembar 2002). Pre dve decenije, 10 odsto najbogatijih zemalja imalo je 77 puta veće prihode od 10 odsto najsiromašnijih; danas su prihodi 124 puta veći. Globalizacija koja je “preteška, previše nepravična prema prevelikom broju ljudi” (Tomas Fridman, 1999), savremenu arenu pretvara u eruptivno tlo.
       B. Simptomi “Autoritarne svetske države”. Sprečavanje zlokobne ekološke krize, stvaranje globalne ekonomije nije moguće bez nekog vida “transnacionalne države”, formi vladavine. Presudno pitanje, međutim, postaje demokratska ili autoritarna forma koju globalni politički poredak zadobija.
       Na jednom polu Evropska unija predstavlja živi prototip demokratske transnacionalne političke organizacije. Umesto kraja nacionalnog suvereniteta zastupa se “zajednički, podeljeni suverenitet” - ovlašćenja koja se gube na nacionalnom nivou kompenziraju se učešćem u odlučivanju na regionalnom nivou. Na drugom polu nalazimo tendenciju oblikovanja “Autoritarne svetske države”. Čuvena veberovska definicija države kao “legitimnog monopola sile na određenoj teritoriji”, kao da se podiže sa lokalnog na planetarni nivo (Nj. Robinson, 2001). Pogledajmo njene, još uvek embrionalne, elemente. Militantno krilo globalne elite moći, prvenstveno njegov američki ešelon, teži da se pretvori u jedini subjekt odlučivanja (“suverena”), da nacionalne države pretvori u puke države transmisije, svoje lokalne izvršioce. Ono obznanjuje smrt nacionalne države/suvereniteta, kao ostatka prohujalih vremena; silu međunarodnog prava zamenjuje pravom sile. Teritorija na koju se vladavina proteže postaje globalni prostor. Sila zadobija vid novog planetarnog vojnog intervencionizma Legitimitet, ideološko opravdanje, pak, pruža koncepcija selektivnog vojno-humanitarnog intervencionizma.
       Zamisao o svetskom poretku bez hegemonije, o “besklasnoj zajednici sveta”, predstavlja nerealnu, utopističku viziju. Presudno pitanje, stoga, postaje tip hegemonije. Napušta se “Konsenzualna”, “liberalna” hegemonija, koja izražava ne samo partikularne interese supersile već i šire interese svetske zajednice, koja uvažava značajnu meru multipolarnosti sveta. Vrši se prelaz na njenu represivnu formu, oslonjenu prvenstveno na vojnu dominaciju. Snažno svedočanstvo ovog autoritarnog zaokreta pruža i analiza “Stratfor, Strategic Forecast”. “Teroristički čin 11. septembra predsedniku Bušu pružio je novu misiju, novi okvir za globalnu akciju protiv zajedničkog neprijatelja: globalnog terorizma. Nova misija Amerike je agresivna, globalna policijska kontrola, totalni rat bez kraja. Debata je završena, svet je unipolaran - ili ste sa nama ili protiv nas.”
       C. Superrazorni, permanentni i preventivni ratovi - Centralna uloga vojne dominacije u Velikoj transformaciji sveta. Nasuprot optimističkim vizijama “kraja istorije”, svih dramatičnih konflikata, nastupa ne samo “još jedno stoleće ratova” (G. Kolko), već i njihova nova, beskrajno razornija vrsta. Pred našim očima dolazi do pogibeljnog spoja: vrtoglavog razvoja tehnologije masovne destrukcije, usavršavanja nuklearnog, biološkog i hemijskog oružja, i njihove sve veće dostupnosti sve širem krugu, od država do terorističkih grupa. Nova američka vojna doktrina otvara i Pandorinu kutiju u kojoj se atomsko oružje punih pola stoleća nalazilo zarobljeno. Upotreba nuklearnog oružja sada se dopušta, ono se svrstava u istu kategoriju sa svim ostalim vidovima konvencionalnog oružja; o njegovoj upotrebi ne odlučuje šef države već vojna komanda.
       Trostruki su razlozi koji vode “povratku ratova”, centralnoj ulozi koju vojna supremacija zadobija. Prvo, odgovor militantnog krila globalne elite moći na duboku ekološku krizu, sve oskudnije prirodne resurse od kojih privredni stroj zavisi, nalazi se u uspostavljanju potpune kontrole, neke vrste “kvazivlasništva” supersile nad prirodnim bogatstvima planete, utemeljenog na vojnom zaposedanju njihovih izvora i puteva prenosa. Drugo, odista smrtnu opasnost od globalnog terorizma “Globalni jastrebovi”, najavljujući totalni rat bez kraja, mogu da zloupotrebe za uspostavljanje sveobuhvatne kontrole nad građanima i uskogrude geostrateške interese. Najzad, njihov sve veći oslonac na vojnu silu - gde se poseduje apsolutna supremacija - treba stare rivale koji su na kolenima da definitivno odvrati od stvaranja kontrahegemonske koalicije. No, time se istovremeno uspostavlja pouzdan temelj supremacije i nad saveznicima. U tom svetlu se može tumačiti i dosad najoštriji sukob vlade SAD sa velikim evropskim silama: Nemačkom i Francuskom, koje se proglašavaju za staru, arhaičnu Evropu.
       Autoritarna forma globalizacije pretvoriće se u izvor rizika i opasnosti koju će uverljivo i sažeto formulisati dvostruki dobitnik Pulicerove nagrade Tomas Fridman, jedan od najistaknutijih zastupnika globalizacije. “Najveću pretnju globalizaciji danas predstavlja sama globalizacija; ona sadrži seme vlastite destrukcije. Ona može da postane toliko opresivna da se velika većina stanovništva u velikom broju, velikih zemalja oseća gubitnicima, i da stoga zapreti održanju celog sistema”
       (T. Fridman, 1999).
       Međutim, stvaralački, životvoran odgovor na rizike Autoritarne globalizacije ne pruža izolacija, “antiglobalizacijski fundamentalizam”. To je neizvodiva robinzonijada u savremenom, sve gušće povezanom svetu - put u geto društvo. A zatim, otvaranje prema stvaralačkoj strani globalizacije - modernoj tehnologiji i tržišnoj privredi, političkom pluralizmu i proširivanju lokalnih duhovnih horizonata - predstavlja i vlastitu potrebu lokalnih društava, izvor njihove revitalizacije. Utoliko pre što niz društava na svetskoj areni još uvek zauzima ekonomski zaostala i koruptivna, politički autoritarna društva.
       Jedini stvaralački, životvoran odgovor predstavlja osvajanje humanijeg lika globalizacije, demokratizacija globalnog poretka. Sve je širi krug aktera - pojedinaca i grupa, intelektualne elite, čak i pripadnika demokratskog krila globalne elite moći, koje tamne strane i rizici autoritarne globalizacije pokreću u energičan angažman za jedan drugačiji lik globalizacije. No, u toj širokoj mreži, centralnog aktera predstavljaju novi socijalni pokreti koji se, međutim, iz nerazumevanja ili težnje za ideološkom diskvalifikacijom, pogrešno označavaju kao “antiglobalizacijski”. Međutim, samo “ludisti globalne ere”, krajnji ekstremisti, mogu novu epohu da zamisle kao svet autarhičnih ekonomija, da lokalnu kulturu teže da zaštite od virusa kosmopolitske kulture, da vode “sveti rat” protiv sve tešnje povezanosti sveta, zatvore se u lokalne tvrđave verskih i nacionalnih isključivosti. Ogromnu većinu čine pripadnici hiljada organizacija iz čitavog sveta koji streme miru i ekološkoj ravnoteži, pravednijem i solidarnijem svetu - otpisivanju dugova siromašnim zemljama, minimalnom bazičnom dohotku za sve građane sveta, podvrgavanju korporacija većoj odgovornosti za prava radnika i potrošača, reprezentativnijem učešću svih zemalja u nadnacionalnim političkim institucijama, smanjenju kršenja ljudskih prava, pluralizmu kultura, toleranciji.
       Životvoran odgovor ne nalazi se, dakle, u opredeljenju za globalizaciju ili protiv nje. To je lažna dilema. Velike socijalne borbe na prelomu milenijuma vode se oko njene demokratske i humanije ili, pak, autoritarne i nehumane forme.
       No, upravo u toj tački nastaje presudan zaplet. Demokratske alternative istovremeno su potrebne kao vazduh i voda, i nemoćne su da iznude i najmanje ustupke militantnog krila globalne elite moći. To je borba Davida i Golijata. Ishodi velikog planetarnog procesa - globalizacije - okruženi su, otuda gustim velom neizvesnosti. Moguće su potpuno različite budućnosti: ekološko ili tehnološko samouništenje planete; novi talasi deglobalizacije i sukobi regionalnih divova; ciklične smene svetskog haosa (rasprostiranja autoritarnih lokalnih režima praćenih masovnom represijom), i orvelovskog reda. Najzad, fascinantne tehnološke, ekonomske i kulturne sile koje je čovek osvojio poseduju divovsku moć stvaranja pristojnijeg Svetskog društva. Oslobađanje od veštačke dileme: za ili protiv globalizacije i otkrivanje pravog polja borbe: protiv autoritarne i nehumane forme globalizacije, prvi je i odlučan korak u pravcu boljih ishoda.
      
       (Sociolog Miroslav Pečujlić je autor knjige “Globalizacija - Dva lika sveta”, Beograd, Gutenbergova galaksija 2002)