O akcentima je u novinama teško pisati, ali zato grešaka druge vrste ima na pretek...

      Na “užasne akcente koji se mogu čuti od voditelja TV dnevnika RTS” žali se Živoslav Miloradović, Pančevac nastanjen u Veroni. “Pošto živim u inostranstvu”, piše on, “naše televizijske programe gledam isključivo posredstvom satelita, pa ne mogu da sudim o jeziku na ostalim TV stanicama, ni u ostalim emisijama RTS. Ali ono što se čuje od srpskog preko satelita zaista je sramno. Čak i oni voditelji koji štogod od akcentuacije i znaju, veoma često greše u izgovoru reči Bagdad, Pakistan, Avganistan, patrijarh... Izgovaraju ih s kratkosilaznim akcentom na prvom slogu, što je apsolutno neprihvatljivo.”
       Akcenti na televiziji (na svim televizijama, i na radiju) često i meni paraju uši. Upravo juče sam načuo neku emisiju TV Politike u kojoj voditelj i njegov gost govore o mjuziklima, izgovarajući tu englesku reč s naglaskom na drugom slogu, kao da govore o biciklima. Užas. Pa ipak, o akcentu u ovoj rubrici vrlo retko pišem, a čini mi se da slično postupaju i moje kolege u drugim listovima. Razlog je tehnički. Raspravljati o akcentu bez akcenatskih znakova ne vredi mnogo, a ti znakovi su nepoznati prosečnom slovoslagaču. I kad napišete rad za lingvistički časopis, obavezno ćete tražiti da vidite poslednju reviziju, da ispravite greške kojih uvek ima. U dnevnom ili nedeljnom listu to je nemoguće. Ni kompjuterizacija ne pomaže. Vi možete tekst tačno da otkucate na svom kompjuteru, ali dok prođe kroz sve moguće fontove, “vordove”, “txt”-ove, “exe”-ove i ostale “ekstenzije”, kompjuter će pobrkati simbole, i umesto vašeg akcentovanog slova izaći će neko islandsko slovo, ili matematički simbol, ili nasmešeni Smajli.
       Eto zašto, umesto o akcentima, mnogo češće pišem o pogrešnim transkripcijama na radiju i televiziji (a i njih, bogu hvala, ima na pretek). Nijedan prevodilac filmova ili serija sa španskog i italijanskog ne piše Č, po Pravopisu, nego uvek pogrešno Ć. A ni na radiju nisu bolji. Voditeljka emisije “Klasiku molim”, pre neki dan, najavljuje ansambl “I muzići” i tvrdi da u njemu sviraju Roberto “Mikelući” i “Lućano” Vikari. Nekim čudom, Vivaldijevu kompoziciju koju su svirali nazvala je pravilno končerto groso. A možda će već sutra početi da izgovara “konćerto”, i najavljivaće nam “Pućinijeve” arije, operske “rećitative” i melodije na “violonćelu”.
       Naravno, šampion u pogrešnim transkripcijama ostaje štampa. “Glas” slabo čitam u poslednje vreme, ali dovoljno mi je bilo da pogledam jedan broj, od 27. marta, pa da se uverim kako se i dalje dosledno bori za primenu ćirilice - u stranim jezicima. Saznajemo tako da Buš sanja o “pah americani”, da izvozi demokratiju “made in USA”, dok se antiratne pesme mogu naći na sajtu organizacije “Rock the Vote”: sve ćirilicom. Ima li taj list uopšte korektora? Biće da nema, jer u istom broju piše da se Buš na “Azurskim” ostrvima sastao sa “Toniejm Blerom” i “Hose Marijom Anarom”. Neke rečenice su potpuno misteriozne. U pismu Odbora za zaštitu Almaškog groblja u Novom Sadu, recimo, poručuje se “inspiratorima i kreatorima zločina nad Almaškim grobljem da su se, biranjem naprednog (crpnog) stanja za okončanje svoje prljave rabote, u potpunosti razotkrili kao nasilnici...”
       Na istoj strani, u pismu jednog čitaoca, stoji da je “slikar Mića Popović u svom poznatom intervjuu u NIN-u od 5.4.1991. morao rezignirano konstatovati: ‘Srbija je izgubila svoju co.’ To se dogodilo onda kad joj je bila najpotrebnija.”
       Šta je “napredno crpno stanje” neću nikada saznati, ali reč “co” nije mi dala mira. Zamislite da je Srbija izgubila co, potrebna joj je co, a ja ne znam šta je co! Sreća što je čitalac naveo broj NIN-a iz koga je citirao. Otišao sam u redakciju i zamolio da mi daju komplet iz 1991. godine. Ispostavilo se da je Mića Popović, u razgovoru s Borom Krivokapićem, rekao da je Srbija izgubila svoju so. Nije mislio na rudnike u Tuzli, nego je tu reč upotrebio metaforično, kao što se vidi iz konteksta: “Mislim da je u Prvom svetskom ratu srpska inteligencija do te mere osakaćena da će joj trebati sto godina da se te posledice oslobodi. Srbija je izgubila svoju so. I dok se ne stvore uslovi da se ta so ponovo nataloži, moraće da prođe vreme.”
      
       IVAN KLAJN