Naziv izložbe: Nemoguće
Galerija: Muzej primenjene umetnosti
Autor: Milanka Todić

      Generacije koje su ulazile u svet umetnosti posle Drugog svetskog rata ponele su utisak da se nadrealistički pokret pre rata “desio” u nas kao marginalna pojava koja je ostavila traga u literaturi, dočim u likovnim umetnostima jedva da je vredna pomena. Naše “pravo” nadrealističko slikarstvo pojavljuje se, navodno, tek početkom pedesetih, a razvilo se kao pravac tokom šezdesetih godina... Trebalo je da prođe dosta vremena pa da se ovakva predstava o našem predratnom nadrealizmu koriguje. Pred kraj prošlog veka sazrela je svest o tome da je ono što smo mi u slikarstvu pedesetih i šezdesetih godina nazivali nadrealizmom bio zapravo fenomen slikarske poetske fantastike, u mnogo čemu nespojiv sa intencijama izvornog nadrealizma. Nakon tog saznanja, otišlo se u drugu krajnost sa mišljenjem da prave nadrealističke umetnosti u našem slikarstvu zapravo nije ni bilo. Sa nadrealizmom se, eto, ponovila naša istorijska tradicija da na sve velike pojave u evropskoj umetnosti reagujemo stvaranjem sopstvenih, sinkretičkih hibrida. Mi smo u srednjem veku “spojili” vizantizam i latinizam, kasnije vizantizam i barok, pa onda klasicizam i modernizam. U modernizmu, imali smo “svoje”, balkanske varijante impresionizma, kubizma i dadaizma, završno sa našim poetičnim nadrealizmom i slovenskom, sentimentalnom varijantom enformela. Pacifizirali smo se potpuno, izgleda, tek u konceptualnoj umetnosti - tj. “oslobodili se” relikata sopstvenog istorijskog identiteta.
       Što se nadrealizma tiče, izložba pod nazivom “Nemoguće” beogradskog Muzeja primenjene umetnosti, autora Milanke Todić, stavila je konačno tačku na sve naše dileme. Dugo pripremana i realizovana sa serioznošću kakva priliči muzeju koji je jedan od hramova nacionalne kulture, ova prezentacija nadrealističkog stvaralaštva iz dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka dragocen je prilog za početak istorije naše umetnosti trećeg milenijuma i za sazrevanje postmoderne svesti u nas, kao najznačajnije pretpostavke za budućnost naše kulture.
       Izložba diže veo kojim je predratni nadrealizam u nas bio zaklonjen još od vremena čuvenog sukoba na našoj književnoj levici. Pokazuje se da je to bio prvi pravac moderne umetnosti koji su naši umetnici prihvatili bez zakašnjenja. Dela naših promotera nadrealizma, Vuča, Dedinca, Ristića, Popovića, Bora, Jocića, Jovanovića, Daviča, Noje Živanovića, Kostića, i drugih, bila su prihvaćena od francuskih protagonista nadrealističkog pokreta i od samog “pape” nadrealizma, Andre Bretona. Za polazni stav po kome nadrealizam sledi “višu realnost” najavljenu u asocijacijama, snovima, u spontanim tokovima misli i osećanja “izvan svake estetske ili moralne preokupacije” naši umetnici imali su adekvatnu intelektualnu rezonancu - što baš neće biti redovna pojava sa predstavnicima pravaca u umetnosti posle Drugog svetskog rata. U tome i jeste razlika između našeg međuratnog i poratnog nadrealizma, što je ovaj prvi bio manje atraktivan i artificijelan, ali zato dublji i adekvatniji u poimanju suštinskih principa te umetnosti. Mediji vizuelne sfere u kojima su Dedinac, Ristić, Bor, Matić i drugi realizovali svoje nadrealističke kreacije bili su ponajčešće kolaž i fotografija. U tim navodno “malim tehnikama” ima više ostvarenog autentično nadrealističkog sadržaja nego na platnima naših posleratnih nominalnih nadrealista kojima su, čini se, parafraze ideja ovog pokreta služile ponajviše za slikarsko iživljavanje.
       U istim radovima, sa druge strane vidi se ono zbog čega se nadrealizam u likovnim umetnostima izmetnuo u ono čemu se sam Breton najviše protivio - u neku vrstu vizuelnog oniričkog spektakla u čijoj figuralnosti je ostalo malo znakova kreativnosti potekle iz psihičkog automatizma. U nekim od ovde izloženih radova, kao što su “čovek-velosiped” Nikole Vuča (rekonstrukcija), “Crni konj” Vaneta Bora ili “Priviđenje u dimu” Radojice Noja Živanovića, obelodanio se paradoks skriven u samoj ideji nadrealizma primenjenoj na sadržaje vizuelne osećajnosti koji se samim tim što su ispoljeni u vidljivoj i opipljivoj medijskoj formi, izuzimaju od pojma nemogućeg. Slikari koje smo pedesetih i šezdesetih nazivali nadrealistima, Dado, Šejka, Milić od Mačve, ne samo da nisu zazirali od ove protivrečnosti - tj. od činjenice da vizuelno razgovetan prizor ne leži “čistom” nadrealizmu - već su potencirali taj paradoks i iz njegove atraktivnosti izvlačili poene koji, baš kao kod Dalija ili Magrita, nisu lišeni umetničkog značaja druge vrste...
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ