Kuda sa sumnjivim licem Ben Akibom?

      Ovih dana širom naše otadžbine padaju razni predlozi. Neki su, međutim, neoborivi. Takvim se čini i predlog Komisije za dodelu i oduzimanje naziva ulicama, trgovima, aerodromima, parkinzima, kulturnim ustanovama, vojnim objektima i svemu ostalom što se ima nekako nazvati, da se Branislav Nušić, zvani Ben Akiba, zajedno sa štapom, kanapom i polucilindrom, proglasi za sumljivo lice i kao takvo ukloni sa Trga za koji se još ne zna da li je republikanski, ili pripada slobodi, ili se, pak, u beogradskoj toponimiji već zove nekako drugačije.
       Ne preostaje nam ništa drugo nego da sa Nušićem, koji se posle odluke o progonstvu nije skamenio, nego je i dalje ostao u bronzi, obavimo virtuelni razgovor, za koji smo koristili Ben Akibine beleške uz praizvođenje “Sumnjivog lica”, pre nego što nam se definitivno skloni ne samo s očiju, nego i sa platoa ispred “staklenca” na Trgu Republike.
       Gospodine Nušiću, da li je istina ili je varka, da među Srbljem i med snom ovakvog nečega kao što je nešto ovako, od kad je sveta, veka i našeg dolaska na Balkan nije bivalo?
       - I krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina XIX veka može se reći da se u nas vodila poslednja i najočajnija bitka između dva doba; jednoga koje je izumiralo i drugoga koje je nastupalo.
       Prošlost se držala uporno u defanzivi; novi život, novi ljudi, novi pogledi i novi pravci su bezobzirno nadirali i osvajali, unoseći u svoje napore puno temperamenta, tako da tih godina temperatura našega javnoga života, za čitav jedan decenij, nije silazila na normalu, a vrlo se često pela i na četrdeset i jedan stepen, pa prelazila gdekad i tu liniju. Politika naročito, imala je jedan epidemičan karakter, i to karakter epidemije kojom je zaražen bio ceo jedan narod, te nije ni čudo što je politika često zalazila i u književnost ili, ako ne to, a ono što su književnici zalazili u politiku. I najnežniji lirski pesnik toga doba, onaj koji je pisao samo o uzdahu i “njenim očima”, nije propustio da napiše i po kakvu političku pesmu ili, u najmanju ruku, eipgram. Kako bi onda komediograf, sa pretenzijama da bude hroničar svoga doba, mogao, ili smeo, izbeći da se ne potčini toj opštoj pojavi, a kako tek, kao što je slučaj kod “Sumnjivog lica”, gde pisac, pod neposrednim uticajem Gogoljevim, hoće da ismeje našu tadašnju birokratiju?
       Vama je, gospodine Nušiću, bilo malo što ste godinu dana robijali u požarevačkoj apsani zbog “Dva raba” koje ste napisali u prilikama koje su u Srbiji bile take, nego ste kao i tada sumljivo lice, dinastiju čačkali i po drugim mečkama?
       - Težak greh je u tome što se dva ili tri puta u tekstu ovoga komada pominje reč - dinastija, i to ne baš uvek dovoljno pažljivo i ne baš onim lojalnim tonom kakav je toj reči pripadao u doba kada je komad pisan i u doba kada je dinastičnost inaugurisana kao naročiti kult svih režima.
       Prosto je neverovatno da bi ne samo Srbin, nego i naš čovek, mogao da ima problema samo zato što se nije slagao s vladajućim mišlju i osećanjima?
       - Može se misliti kako se pred tom pojavom morao zgranuti i pretrnuti jedan upravitelj “Kraljevskog srpskog narodnog pozorišta”? To je bio pokojni Milorad Šapčanin, čovek čija je dinastička lojalnost bila jedna vrsta verske dogme.
       Kad sam mu predao rukopis, primio ga je sa poverenjem, jer je dotle već bio primljen na repertoar jedan moj komad. Obećao mi je da će ga brzo pregledati i zbilja, nije prošlo ni nekoliko dana, a ja dobih poruku da odem gospodinu upravniku.
       - Pročitao sam vaš komad i, mogu vam reći, sviđa mi se! - poče Šapčanin. - Ima izvesnih grubosti, koje bi se dale i ublažiti, ali uglavnome je dobra stvar i sviđa mi se. Ja mislim da bi imala lepoga uspeha i na pozornici.
       Ova uvodna rečenica razli po mome licu izraz zadovoljstva i meni ponovo prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.
       - Ali - nastavi Šapčanin i zavuče ruku u fioku vadeći rukopis otud - ali ja vam, mladi čoveče, savetujem, da uzmete ovaj rukopis, da ga odnesete kući i da ga spalite u furuni!
       Ako sam penjući se, preskakao po tri stepenika, ja sam silazio izvesno i po pet, jer sam se za sekund sručio sa treće galerije u parter, sa rukopisom pod pazuhom.
       Razume se da nisam poslušao Šapčaninov savet. Teško je to svoje rođeno čedo predati ognju i gledati kako plamen proždire listove, koje je ispisala mladalačka volja i plemenita ambicija. Stavio sam ga u fioku, na dno, ispod mnogih drugih hartija, a izvadio sam iz fioke čist tabak hartije da drugo što počnem pisati.
       Pravo rečeno, gospodine Nušiću, vi ni danas ne biste bolje prošli! Šta vam je preostalo, da sačekate izbore, rušenje postojećeg režima, peti oktobar...
       - Prolazile su godine, a moje “Sumnjivo lice” počivalo je mirno i neuznemiravano na dnu fioke. Prolazile su godine i događaji su se valjali. Za nas, pozorišnu publiku, bio je veliki događaj i to kada je jednoga dana Milorad Šapčanin otišao iz pozorišta, a na njegovo mesto došao Nikola Petrović. Ta promena nije značila samo promenu ličnosti, već i promenu režima u pozorištu. Napredna stranka, čiji je eksponent bio Nikola Petrović, zakonima koje je inaugurisala, proširila je slobode svima pojavama jednoga života. Počeo se osećati jedan življi društveni pokret, jedan svežiji dah i mnogo štošta, što je do juče bilo neprikosnoveno, poče dobijati jednu običniju, da ne rečem banalniju fizionomiju.
       Meni tada pade na pamet da na dnu jedne fioke u mome stolu leži godinama jedan rukopis i učini mi se da je upravo došlo njegovo vreme. Izvadim, dakle, jednoga dana rukopis, stresem sa njega prašinu, pročitam, ispravim i uputim se sa svežnjem pod pazuhom novome upravniku, čija je kancelarija bila na prvome spratu iz Dositejeve ulice, te do koga je lakše bilo dopreti.
       Ja neću da ponavljam kazivanje o onim strepnjama za vreme očekivanja presude, na koju ipak nisam čekao toliko dugo, jer je pokojni Nikola Petrović bio vredan i predusretljiv čovek.
       Jednoga dana, nakon dve ili tri nedenje, idući Hilendarskom ulicom, spazih sa protivne strane pokojnog Nikolu Petrovića, koji je tada u toj ulici stanovao. Još na dvadeset metara rastojanja, Petrović udari u glasan i sladak smeh i pdroduži još i kad se zaustavih pred njim. Kada ga prođe smeh, on mi reče:
       - E, slatko sam se smejao onoj vašoj svari, pa kad vas videh izdaleka, meni pade na pamet. E, ono je divota, prosto divota! Čitao sam pre neki dan u krevetu i kažem vam, tresao sam se od smeha. Moram vam čestitati, Nušiću!
       I on mi srdačno prodrmusa ruku, a na mome se licu izli izraz zadovoljstva i ponovo mi prođoše kraj očiju probe, mnogobrojne probe, glavna proba, publika, i zazvoni mi u ušima prvi znak zvonceta za dizanje zavese.
       - Žestoko, kažem vam, samo, ovaj, dođite vi, Nušiću, još danas k meni da vam dam rukopis...
       - Kako? - ... zinuh ja.
       - Da, da vam dam rukopis da ga nosite kući. Znate, ne volim da se nađe u mojoj fioci; mator sam da idem u apsu. Nego nosite vi to što pre svojoj kući.
       Meni se prevrnu Hilendarska ulica zajedno sa Mitropolitovom baštom, progutah uzbuđenje i razočaranje i već toga dana, pred podne, smestih rukopis i izvadih čist tabak hartije da drugo što počnem pisati.
       Gospodine Nušiću, posle ovako nečeg, nama ne preostaje ništa drugo nego da verujemo da bi vaše “Sumnjivo lice” bolje prošlo da je nad njim, i pored uzbune u evropskim institucijama, izvršena smrtna kazna?
       - Prolazili su opet dani i godine, a “Sumnjivo lice” ležalo je u pritvoru, bez istrage i bez isleđenja. Bio sam gotovo i zaboravio na taj rukopis.
       Godine 1900. dolazim ja za upravnika pozorišta i smenjujem Nikolu Petrovića.
       Pozorišni pisac i sam, imao sam ambiciju da svoje upravljanje obeležim što obilatijom prinovom izvornoga repertoara, te nisam prezao ni od smelijih pokušaja, verujući da će to dati maha izvornoj drami i da će slabiji pisac izvući konzekvence iz svoga neuspeha a bolji i jači ohrabriti se podstrekom i poći novom stvaranju. Je li čudo, dakle, što mi je u toj težnji palo na pamet da tamo negde, u jednoj fioci moga stola, leži zaboravljen jedan komad? I nije li prirodna bila moja nada da će nova uprava, koju sam predstavljao ja, izvesno biti predusretljivija od dosadanjih uprava? Ako ikad, dakle, sad bi bilo vreme i sad prilika, kao nikad dosad, da “Sumnjivo lice” vidi sveta.
       Ja opet vadim komad sa dna fioke, stresam prašinu sa njega, i odnosim ga jednoga dana te stavljam na sto upravnika pozorišta. Rukopis nije dugo čekao na pregled, seo sam jednoga od prvih dana, zatim, da ga pročitam još jednom.
       Čitam komad, čitam, i kad naiđem na reč “dinastija”, okrećem se oko sebe i pogledam obazrivo u sliku Njegovog Veličanstva Kralja. Čitam dalje, čitam ga sedeći zavaljen u upravničkoj fotelji i, bome, kad sam dočitao do kraja, učini mi se sasvim drugačiji no što mi se činio kad sam ga čitao kod kuće, kao pisac. I najzad, kad sam ga pročitao još jedanput, desi se ono što se moralo desiti. Ustajem sa fotelje, dižem sa stola rukopis i vraćam ga sebi kao piscu, a razume se, propraćam to sve ovim mudrim rečima:
       - Dragi moj gospodine Nušiću, nosite vi ovaj rukopis kući. Lep je komad, dobar je komad, ja vam čak i čestitam na njemu, ali nosite vi to kući, jer ne bih bio rad da se nađe ovde, u mojoj upravničkoj fioci.
       - Ali, zaboga - pokušavam ja, Nušić pisac, da se bunim - ranije uprave razumem... ali danas... pa onda vaša težnja da prinovite repertoar...
       - Sve je to tako... da, tako je - odgovaram ja, Nušić upravnik - ali ja vam kao vaš iskren prijatelj, i u interesu vaše budućnosti, savetujem, nosite ovaj rukopis kući. Vi ste mlad čovek, pa treba da me poslušate!
       Ali, vaj, kako je na upravnika gledao pisac?
       - Ovaj sam razgovor vodio, pogledajući u veliko ogledalo, koje je bilo prema mome stolu i u kome je, preda mnom, sedeo pogružen pisac Nušić. Da bih ga umirio, ja napravih jednu kompilaciju iz nekadanje besede Šapčaninove i održah jedan dug govor, te jedva najzad uspeh ubediti onoga u ogledalu da uzme rukopis i da ga odnese kući, i ostavi na njegovo staro mesto, na dnu fioke, pod debelim svežnjem drugih rukopisa.
       Branislave Nušiću, vama kao upravniku, možda bi se i moglo naći neko skromno mesto pored Narodnog pozorišta. Ali, vi ste gospodine Ben Akiba kao pisac više nego sumnjivo lice. Zato i podržavamo sve one koji danas traže da budete uklonjeni sa Trga. Treba vam odrediti i trideset dana pritvora, pa ukoliko se ne nađe još nešto, možda vam dozvoliti da se pridružite penzionerima na Kalemegdanu. S tim što bi vam štap, za koji nemate urednu dozvolu bio oduzet, dok bi vam polucilinder ostao kao trofejno oružje.
       A podrazumeva se i to da na Kalemegdanu možete da igrate šah, pod uslovom da se ne bavite kljukanjem dinastije, plavom ribom ili ne daj Bože, svastikinim butom, čemu bi se, sigurno, suprotstavili, ne samo građani, nego i pošteni kalemegdanski seksualni manijaci. Jel’ jasno!?
       - Hvala Vam kolega Bojičiću. I Vama i Vašim vlastima.
      
       (Autor je glavni i odgovorni urednik “Ošišanog ježa”)