NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Tito, englesko mezimče

Bilo je nelogično i sa vojnog i sa političkog aspekta da se Jugoslavija suprotstavi Trećem rajhu. Primoravanje Jugoslavije na tako nešto bilo je primoravanje na neposredno nacionalno samoubistvo

      Knjiga Nila Balfura i Seli Mekej “Princ Paul of Džugoslavia”, objavljena u Londonu 1980. godine, doživela je jugoslovensko izdanje tek 1990. U podnaslovu je pisalo: jedna zakasnela biografija.
       Međutim, bilo je to više od zakasnele biografije, bila je to retka prilika da se Srbi upoznaju sa istinskom sudbinom i politikom kneza Pavla na kome je nepravedna pizma izdajnika, pizma koju je decenijama podržavala ideologizovana komunistička istorija, kao i one snage u Engleskoj koje su učestvovale u dovođenju Tita na vlast.
       O politici kneza Pavla i njegovoj zlehudoj sudbini razgovarali smo sa njegovim biografom Nilom Balfurom koji je prošle nedelje bio gost na beogradskom “okruglom stolu” “27. mart 1941: knez Pavle u vihorima evropske politike”.
      
       Američki istoričar Ričard Šenkman kaže da su Francuzi imali više tenkova i aviona nego Nemci. Nemačka je, recimo, 1940. godine imala 2 500 tenkova - hiljadu manje nego saveznici i to bez SAD. Jugoslavija koja nije bila ni blizu veličini i snazi jedne Francuske, pružila je otpor Trećem rajhu. Danas, izgleda, preovlađuju mišljenja koje je svojevremeno izneo britanski istoričar i diplomata ser Sesil Perot: “Da je politika kneza Pavla ostala na snazi, rat sa Osovinom bio bi izbegnut i sve žrtve i razaranja koje je Jugoslavija podnela, bili bi izbegnuti.”
       - U pravu ste. Kada je knez Pavle bio u poseti Hitleru pratila ga je i kneginja Olga. U svom dnevniku kneginja je napisala da je vojna parada trajala više od tri sata. Negde na polovini parade, Olga je posumnjala da su neki tenkovi potpuno isti. Poslala je svog pratioca da baci pogled iza svečane tribine. Kada se pratilac vratio, obavestio ju je da tenkovi idu ukrug, kako bi izgledalo da ih ima više.
       No, bez obzira na sve, Nemačka je bila izuzetna vojna sila. Apsolutno je bilo nelogično i sa vojnog i sa političkog aspekta da se Jugoslavija suprotstavi Trećem rajhu. Primoravanje Jugoslavije na tako nešto bilo je primoravanje na neposredno nacionalno samoubistvo. Ali, mislilo se da je to u interesu Engleske. Međutim, ubeđen sam da to nije bilo u britanskom interesu.
      
       Tada?
       - Da, tada. Bila je to loša politika. To tvrdim iako su u to vreme Englezi vodili očajničku bitku. Puč im je bio od velike moralne važnosti - jedna evropska zemlja se usprotivila Nemcima. Ali, to nije predstavljalo ništa više od puke moralne podrške.
      
       Britanci su insistirali na toj moralnoj dimenziji i pored nedvosmislenog saznanja da će to Jugosloveni krvavo platiti?
       - Izuzetno im je bio važan taj moralni momenat. Međutim, i politički, i vojno, i demografski to je bila potpuna katastrofa za Srbe. To je bio kraj demokratije, kraj monarhije, ali, nažalost, početak užasnih 50 godina komunizma.
       O britanskim interesima najbolje svedoče reči Siton-Votsona: “Možda će jugoslovenske čitaoce... šokirati bezobzirna i sirova računica britanskih političara, generala i funkcionera... da se s njihovim životima postupalo kao s običnom robom, kao s nečim što se i može i sme i što treba žrtvovati za britanske vojne interese... Na kocki je bio sam opstanak Britanije, pa je britansko vođstvo moralo biti nemilosrdno i bezobzirno.”
      
       Zanimljivo je da su Britanci i 21. marta bili spremni da prihvate potpisivanje Trojnog pakta od strane Jugoslavije. Idn u pismu upućenom Čerčilu 21. marta i kaže: “Ako dođe do potpisivanja pakta, sve bi trebalo da učinimo da umanjimo njegov značaj i da Jugoslaviju držimo u igri.”
       - Potpuno tačno. Još u junu 1940. godine Džulijan Emeri (pomoćnik atašea za štampu britanske ambasade u Beogradu) savetovao je da se izvrši puč i svrgne knez Pavle. Njega je britanski ambasador Ronald Kembel hteo čak da najuri iz Beograda jer mu je smetao u sprovođenju britanske politike.
       Međutim, kada su se Cvetković i Cincar-Marković vratili u Beograd posle potpisivanja, u novinama nije bilo ni pomena o obezbeđenom jugoslovenskom suverenitetu. Jugoslavija je tretirana kao obična članica Osovine.
       U tom trenutku, logično, počinju intrige, zavere... Puč nije mogao da se zaustavi. Britanska vlada je podržala državni udar kao herojski akt. Iako je sa vojne tačke bio potpuno besmislen.
      
       Slobodan Jovanović smatra da je knez Pavle sve do januara bio rešen da priđe Englezima. Ali, kada je od Hitlera čuo da Nemačka nema nikakvih teritorijalnih aspiracija na Balkanu, već da samo želi sigurno zaleđe jer namerava da napadne Sovjetski Savez, Jovanović misli da se knez tada prelomio iz dva razloga: prvi, iz dna duše mrzeo je boljševike, i drugi, nameravao je da bude posrednik između Nemaca i Engleza.
       - Sa time bih se saglasio. Princ Pavle je bio žestoko antikomunistički nastrojen. Drugo, u pismima koje je pisao, svaki stav je odisao antinacističkim tonom. Nezamislivo je da je imao ikakvu motivaciju za potpisivanje pakta koja bi se mogla tumačiti kao pronemački akt ili nešto što je motivisano nacističkom ideologijom.
       Vrlo je moguće da je počeo da veruje da Nemačka možda neće želeti rat na Balkanu, da je, u stvari, ono što Nemci žele neutralnost da bi imali siguran bok, siguran jug. Pošto su početkom marta Mađarska, Rumunija i Bugarska potpisale pakt bilo je sasvim razumno od kneza Pavla da izabere politiku neutralnosti koja je bila najbolja za njegovu zemlju.
      
       Svestan da će time pokvariti svoje odnose sa Britanijom?
       - Naravno. Postoji pismo u kome kaže: bilo bi najlakše za mene da objavim rat, da sa svojom porodicom odletim u London i živim život uglednog čoveka u Engleskoj a da pri tom ostavim pepeo od zemlje mom nećaku Petru.
      
       U memoarima Henrija Čipsa Čenona piše da je princ Pavle bio pod uticajem svojih britanskih prijatelja koji su mahom bili iz krugova naklonjenih Nevilu Čemberlenu i njegovoj politici “udobrovoljavanja”.
       - Ne. Postoje zabeleške u Ministarstvu spoljnih poslova u Londonu gde on govori: Ne poznajete tog ludaka u Berlinu, ne znate na šta je sposoban. Ja ga poznajem. Verujte mi, umarširaće u Češku, umarširaće u Poljsku, umarširaće u Jugoslaviju. Neće biti zadovoljan dok ne osvoji Evropu... Pošaljite mi tenkove, avione, dajte nam finansijsku pomoć... Njegov nadimak u to vreme u Londonu bio je “palsdž” što znači - onaj koji se trese. U Londonu je važio za intelektualca, umetnika koji je prepadnut od strane Nemaca.
      
       Knez je studirao sa Entonijem Idnom. Međutim, izgleda da ni Idn ni Čerčil nisu bili naklonjeni jugoslovenskom knezu. Čerčil u svojim memoarima piše: pod namesništvom kneza Pavla, ugled monarhije je iščezao.
       - Princ Pavle vrlo izraženo nije voleo ser Entonija Idna.
      
       Da li i obrnuto? Mnogo je važnije ako Idn nije podnosio Pavla?
       - Naravno. Ni Idn nije podnosio kneza. Ali ne iz školskih dana u Oksfordu. Ser Entoni Idn bio je stariji od njega. Sumnjam da je Idn uopšte znao ko je princ Pavle dok je bio na Oksfordu. Na Oksfordu je Idn bio poznat kao jaka ličnost, izuzetno inteligentan, veoma ambiciozan i prilični siledžija. Teško da ga je tada zanimao neki tankoćutni mladić, pa ma bio on i princ, koji preferira umetnost.
      
       Otkud onda animozitet?
       - Kad je Idn krajem tridesetih bio podsekretar u Ministarstvu spoljnih poslova, princ Pavle je postao namesnik u Jugoslaviji. Idn je istovremeno, u skladu sa svojom arogantnom prirodom, smatrao da princ Pavle treba da bude tretiran kao britanski prokonzul u Beogradu. Ako čitate pisma koja je Idn slao od januara do marta 1941. godine, vidite da su to pisma arogantnog siledžije, grubijana koji šutira svog psa da bi pas skočio na onu stranu na koju taj siledžija hoće da pas skoči. Naravno, princ Pavle je imao stav o tome.
      
       Ima li elemenata za pretpostavku da je Pavlova netrpeljivost prema Idnu imala uticaja na njegove političke odluke?
       - Bilo bi razumljivo da je njegov animozitet prema Idnu uticao na njegove političke odluke. Međutim, poznajući kneza, mogu da kažem da to nije bio slučaj.
      
       Postoje li saznanja da su se sreli princ Pavle i Vinston Čerčil?
       - Ne. Bar ja nisam našao da je igde zabeleženo da su se Čerčil i knez Pavle sreli.
      
       Zašto je Čerčil imao takav odnos prema knezu Pavlu?
       - Čerčil je oformio mišljenje o princu Pavlu na osnovu informacija koje mu je prosleđivalo Ministarstvo spoljnih poslova.
      
       Dakle, Idn?
       - Naravno. Njemu je rečeno: to je naš prijatelj. U Forin ofisu je bio obeležen sa F. Znači, frend. A taj naš prijatelj stavlja paraf na Trojni pakt. Čerčilu je predstavljen kao slabić koji je uradio lošu stvar po Britaniju.
      
       Knez Pavle je imao izuzetne protivnike. Jedan od njih je i spisateljica Rebeka Vest. Znači li to da je Rebeka Vest bila jedan od instrumenata britanske politike prema Jugoslaviji?
       - Da, sigurno. Princ Pavle je mislio da je njena knjiga “Crno jagnje i sivi soko” učinila više štete njegovom imenu u Jugoslaviji nego bilo ko.
      
       “Šta se može protiv bestselera”?
       - Da, to je upravo rekao knez prilikom pojave njene knjige. Bio je potpuno u pravu.
      
       Priča o toj knjizi Rebeke Vest je poznata. Međutim, manje je poznato da je Rebeka Vest napisala satiričnu pripovetku “Magična kugla madam Sare” koja se bavi Titom i sukobljenim stranama u Jugoslaviji i gde je Tito predstavljen kao loš momak. Ali, ta priča je ostala neobjavljena jer je Rebeka Vest na sastanku u Forin ofisu ser Ormu Sardžetu (koji ju je ubedio da je “maršal Tito priznat jer nam je to u vojnom smislu bilo neophodno”) obećala da neće objaviti pripovetku?
       - To je tačno. Ali, Tito je postao englesko mezimče. Zbog izuzetne reputacije Rebeke Vest bilo je u britanskom interesu da tako nešto ne bude štampano.
      
       Mnogi danas misle da je na snazi ostao aranžman kneza Pavla sa Nemcima da ne bi bilo Jasenovca, da ne bi bilo tolikog postradanja srpskog naroda u Drugom svetskom ratu?
       - Ubeđen sam, da je Pakt ispoštovan, da bi Hitler ostavio Jugoslaviju na miru. Princ Pavle i Vladko Maček - čiji su odnosi bili dovoljno snažni - očuvali bi jedinstvo Jugoslavije.
      
       I Pavelić ne bi došao u situaciju da sprovede genocid nad srpskim narodom.
       - Naravno. Pavelić je bio jedan običan mali kriminalac.
      
       Može li se reći da knez Pavle nije izdao savezničku stvar?
       - Princ Pavle nije postupio izdajnički prema saveznicima. Pavle je potpisao jedini pakt o neutralnosti koji je Adolf Hitler ikada prihvatio. Knez Pavle je želeo da “kupi” što je moguće više vremena, dok Engleska i ostali saveznici ne budu u mogućnosti da pomognu Jugoslaviji. Da kad Jugoslavija uđe u rat ne izvrši istovremeno i samoubistvo.
       Odstranjivanje kneza Pavla sa jugoslovenske i evropske političke scene bila je tragedija za vašu zemlju. Duboko žalim zbog uloge koju je moja zemlja igrala u tome.
      
       U Engleskoj su vam zamerali da ste knjigu napisali o svom tastu (Nil Balfur je bio oženjen princezom Jelisavetom Karađorđević) a protiv najčuvenijeg Britanca Vinstona Čerčila!
       - Kada sam u Londonu učestvovao u emisiji “Sretnite štampu”, nekoliko novinara me je intervjuisalo. Jedan me je pitao baš to: vi ste zet tog čoveka i napisali ste knjigu kojom ga branite, a napadate uspomenu na najvećeg Engleza svih vremena Vinstona Čerčila. I to ste uradili samo zato što ste se oženili ćerkom tog čoveka.
       Odgovorio sam: kada sam pisao knjigu o princu Pavlu bio sam razveden od njegove ćerke, a bio oženjen unukom (po bočnoj liniji) Vinstona Čerčila.
      
       LUKA MIČETA


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu