Iznenadna poseta Kolina Pauela Beogradu ima veze sa željom Vašingtona da se konačno pospremi teren posle vojne intervencije jer Amerikanci neće da iza njih ostaju prljavi politički dilovi i truli kompromisi. A prijatelji im trebaju više nego ikad

      Kao grom iz vedra neba u Hagu je odjeknula vest iz Beograda da Milorad Luković Legija ispituje mogućnost nagodbe sa Haškim tribunalom u zamenu za informacije o Radovanu Karadžiću i Ratku Mladiću. Da se vest shvati sasvim ozbiljno, doprinela je Florens Artman, portparol Tužilaštva: zamoljena za komentar, misteriozno je rekla kako je stvar “suviše delikatna” da bi ona mogla o njoj da govori. Među haškim posmatračima, naučenim da razlikuju svaku nijansu u šturim i škrtim izjavama zvaničnika Tribunala o osetljivim pitanjima, tako formulisano odbijanje komentara protumačeno je pre kao potvrda vesti nego kao distanciranje od njenog sadržaja. Dodatno uzbuđenje izazvao je ministar spoljnih poslova SCG Goran Svilanović koji je na šokantnu ideju da se ubica srpskog premijera pojavi u Hagu zaštićen nekom vrstom nagodbe sa Tužilaštvom, reagovao naizgled veoma pomirljivo (ako je to put da se sve sazna, onda je to koristan put).
       Narednih trideset sati posle prve vesti o Legiji i njegovom navodnom kontaktu sa Međunarodnim krivičnim sudom za ratne zločine u bivšoj Jugoslaviji, predstavnici Tribunala su se samo ograđivali: to je stvar Tužilaštva, pitajte njih. I Zoran Živković se u utorak složio da je to stvar Haga i ništa nije isključio, ali s tom razlikom što je njegov ton bio upravo suprotan pomirljivom. Dil sa Legijom bio bi “prljava trgovina”, on ne veruje da Legija ima tu “robu” koju nudi Tribunalu (valjda podatke o skrovištu Karadžića i Mladića), a svedočenje u Hagu bila bi Legijina “prodaja” prijatelja.
       Ozbiljnije posmatrače Tribunala najviše je zaintrigiralo to što je informacija o Legijinoj ponudi Hagu “procurila” iz beogradskih diplomatskih izvora, odnosno što je, kako to Amerikanci vole da kažu, agenciji Beta “pala u krilo”. Ako se isključi mogućnost da su diplomate Beti ovo šapnule na uho samo zato što veruju u pravo javnosti na informaciju, prave namere izvora ove eksplozivne vesti ne mogu se smatrati nevažnim. Ako Legija zaista ispituje mogućnost nagodbe sa Tribunalom, onda je Betin diplomatski izvor curenjem informacije po svoj prilici ispitivao reakcije srpske javnosti na takvu nagodbu. (Naravno, ukoliko cela stvar nije dezinformacija sračunata na to da izazove Legijinu reakciju, ili užurbano pokretanje Karadžića i Mladića iz njihovih skrovišta, što bi ih izložilo riziku.)
       Kad su zapadni standardi posredi, nagodba Tribunala sa Legijom ne bi bila nikakva moralno čudovišna rabota. U američkom pravosuđu se smatra prihvatljivim da ubice, neposredni izvršioci zločina po naređenju velikih mafijaških bosova, sklope za sebe povoljnu nagodbu sa tužiocima u zamenu za svedočenje koje će pred sud izvesti nalogodavce i organizatore zločina, velike ribe. Ne dobiju uvek imunitet - često moraju da odleže u zatvoru, ali ne toliko koliko bi im sledovalo bez nagodbe. Amerikanci kažu da nikad ne bi postigli nikakav uspeh u borbi protiv mafije da u krivičnom zakonu nisu predvideli nagodbe sa zlikovcima u zamenu za priznanje i svedočenje.
       Kad je Haški sud u pitanju, treba reći da Slobodan Milošević i bez Legijine “pomoći” Tužilaštvu ima dobre izglede da bude osuđen za dela koja mu se pripisuju. No, ostaje ipak činjenica da je Tužilaštvo do sada dosta ubedljivo dokazalo da je Milošević mogao ili morao znati za ekscese srpskih snaga bezbednosti, na primer, na Kosovu i da je krivično odgovoran za postupke srpskih snaga bezbednosti, ali da nije izvelo na klupu za svedoke nikoga ko bi iz prve ruke posvedočio da je Slobodan Milošević “planirao, organizovao i naređivao” etnička čišćenja i druge ratne zločine. U ovom času ima razloga da se pretpostavi da bi Milorad Luković Legija mogao da posluži kao taj famozni “pištolj koji se puši”, taj neoborivi dokaz Miloševićeve neposredne odgovornosti za koji zapadna štampa stalno kaže da ga još nismo videli na sudu. Njegov prst bi u sudnici verovatno dosta ubedljivo mogao da pokaže na Miloševića kao nalogodavca. Zato bi Tužilaštvo, koje je do sada izvelo više od 150 svedoka protiv Miloševića od kojih nijedan nije zadao optuženom “završni udarac”, Legijinu ponudu moglo smatrati veoma primamljivom. “Primamljivo” je upravo reč kojom je holandski državni radio u utorak označio tu navodnu ponudu.
       I konačno, ali nipošto najmanje važno: iznenadna poseta američkog državnog sekretara Kolina Pauela Beogradu motivisana je željom da se izrazi podrška Srbiji i njenom državnom rukovodstvu u trenucima dok se konsoliduje nakon ubistva premijera Đinđića, ali i željom da se to rukovodstvo podstakne u naporima da sarađuje sa Haškim sudom. Bušova administracija želi uspešno da okonča haški eksperiment i da glavne krivce za ratne zločine na području bivše Jugoslavije privede pravdi. Tako je od prvog dana te administracije, ali ne treba zaboraviti da je cela stvar sada zbog rata u Iraku dobila dodatni zamah. Rat je teži nego što se očekivalo, što znači da će i posleratna američka vojna uprava nad Irakom biti teža nego što se očekivalo. Americi je sada dodatno važno da pokaže da područja u kojima je vojno i politički već intervenisala, za sobom nije ostavila (i neće ostaviti) nepospremljena. Opstajanje Karadžića i Mladića tako dugo na slobodi, i to posle zločina počinjenih mahom protiv muslimanskog življa, u uslovima kada terenom patroliraju hiljade trupa zapadnih saveznika, stvara utisak da Vašingtonu nije dovoljno stalo do onog što ostane iza njene vojne intervencije. Takav utisak se upravo u ovom času prioritetno mora menjati. Amerikanci žele da se zna da iza njih ne ostaju nered, prljavi politički dilovi i truli kompromisi. To je gotovo jednako važno kao i očekivanje Vašingtona da se Beograd otvoreno stavi na stranu “koalicije voljnih” u ratu u Iraku.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ