Pronalaženjem tela bivšeg predsednika Srbije verovatno je završen najmučniji deo novije istorije. Neki drugi period, oslobođen zločina i manipulacija zločinima, tek treba da počne

      Kada su na fruškogorskom izletištu pronađeni posmrtni ostaci bivšeg srpskog predsednika, gašeni u kreču i nedostatku saosećanja, završena je najmučnija etapa u novijoj srpskoj istoriji koja je počela političkom eliminacijom Ivana Stambolića na Osmoj sednici, a okončana 13 godina kasnije sa dva metka, nad iskopanom jamom.
       Izletište Zmajevac je pod zaštitom države, zbog čega je na tom području strogo zabranjeno kopanje zemlje ili seča drveća, što je bilo sasvim dovoljno za tvrdnje da je samo država mogla da prekrši takvu naredbu. Prema tvrdnjama policije i medija, Stambolić je ubijen u prisustvu bivše vlasti. Takva tvrdnja bi svakako morala da bude dokazana kroz temeljnu istragu i javno suđenje, kao što se inače čini u svim demokratskim društvima, ali veliki broj argumenata upućuje kako je Stambolić bio prva i poslednja žrtva Miloševićeve vladavine.
       “Kao što ni od čega nisi zazirao da bi se domogao samovlašća, tako i danas stražarno i tenkovski sprovodiš lični režim, braneći poredak za koji više niko od nas, a ni u svetu, ne zna šta je zapravo, ako nije ono najgore - nacionalistički boljševizam, nacional-socijalizam, oličen u tvom liku i delu, čija je jedina politička filozofija: masa, sila i brzina”, napisao je Ivan Stambolić u poslednjem obraćanju Slobodanu Miloševiću, nakon martovskih demonstracija 1991. godine. Na 21 strani obraćanja “smrtnom prijatelju” izložene su gotovo sve tačke razlaza saveznika iz poslednjih godina komunizma i zakletih neprijatelja u poslednjim godinama države, koja je višestranački sistem doživela kao neizlečivu bolest. “Sa svim svojim političkim iskustvom, nisam u stanju da uočim nijedan objektivan razlog da jedni drugima poturamo noževe pod grlo istovremeno urlajući da smo za dijalog”, napisao je u pomenutom pismu Stambolić. Nije dobio odgovor.
       Prema izvorima NIN-a, zaštićeni svedok protiv organizovanog kriminala je navodno prošlog utorka pokazao prostor od nekih 300 do 400 kvadratnih metara, a sudski veštaci su na osnovu konfiguracije tla u prvom pokušaju pronašli mesto na kome je zakopan bivši predsednik Srbije. Kada su krajem prošle nedelje televizije prikazale monstruozne prizore u kojima se iz bele zemlje vade ostaci tela, patike i delići trenerke, mediji su sa 30 meseci zakašnjenja napravili obdukciju zločina, koji prevazilazi okvire crne hronike, političkih sukoba i sasvim lične netrpeljivosti.
       Stambolić je nestao 25. avgusta 2000. u jutarnjim časovima, dok se odmarao od trčanja u Košutnjaku. Prema relativno pouzdanim saznanjima, opis belog kombija koji je dao čuvar parkinga u restoranu “Golf” poklapa se sa tvrdnjama optuženih u slučaju Ibarska magistrala (Bujošević i Ilić) koji kažu da su na dan zločina nad funkcionerima SPO-a koristili beli iveko, tipa furgon, sa zadnjim polomljenim staklom. Vozilo je promenjeno u Novom Beogradu, odakle su drugim autom krenuli ka Fruškoj gori. Državni mediji su nekoliko dana ignorisali svetsku senzaciju o nestanku bivšeg predsednika, a veruje se da su u RTS i crvenoj “Borbi” postojale pisane naredbe da se informacije ne objavljuju. Visoki funkcioner JUL Ivan Marković poručivao je radoznalim novinarima da “pitaju onoga koji je šetao gde je odšetao”.
       Bivši makedonski predsednik Kiro Gligorov tih dana pokušava da od Miloševića isposluje informacije o Stamboliću, koji mu kao glavni problem navodi to što je porodica kasno prijavila nestanak, jer su od jutra do večeri otmičari mogli da pređu pet granica. “Pa ja nikada ne bih dozvolio da neko na bilo koji način ugrozi Ivanovu bezbednost i život”, rekao je u tom razgovoru Milošević i obećao Gligorovu da će mu se javiti sa informacijama. Nije se javio.
       Kao jedan od glavnih motiva za likvidaciju navodi se inicijativa nekih opozicionih stranaka da se Stambolić kandiduje za predsednika SRJ, ali ona ne deluje previše ubedljivo jer je na sastanku Predsedništva DOS-a, održanom još 7. avgusta, saopšteno da će kandidat te koalicije biti Vojislav Koštunica. Nakon toga postojala je ideja da Stambolić bude nezavisni kandidat, koji bi odvukao nekoliko desetina hiljada glasova Miloševiću, ali ni ona nije razmatrana na sednicama vladajuće koalicije (kao kandidati su se pominjali pokojni guverner Dragoslav Avramović, sadašnji predsednik Ustavnog suda Slobodan Vučetić i Mlađan Dinkić). Nešto ozbiljnije deluju tvrdnje da je Stambolić bio opasan po vladajuću porodicu jer je zadržao određene kontakte sa nekim uticajnim ljudima iz establišmenta (navodno se viđao sa nekim generalima koji nisu bili zadovoljni političkom situacijom).
       Najozbiljniji motivi, izgleda, izlaze iz oblasti racionalnog prosuđivanja. Oni su izrasli iz sumanutih frustracija režima, koji je u avgustu 2000. godine bio svestan da istorija korača u suprotnom pravcu od njihovih političkih karijera. Stambolić je nestao u vreme kada Milovan Bojić kreće u akciju prevaspitavanja medicinskih sestara, julovske trojke svakodnevno pronalaze špijune u opoziciji, medijima, nevladinim organizacijima, a policija svakodnevno razotkriva atentatore na Miloševića.
       Ljudi iz Odbora za oslobađanje Ivana Stambolića veruju da je svaka pretnja za režim, koji je bio padu sklon, doživljavana kao smrtna opasnost, zbog čega se i dogodio zločin. Istraga nije završena, ali samo otkrivanje zločina moglo bi da izazove tektonske poremećaje na inače poremećenoj političkoj sceni.
       “Ako istraga utvrdi da je Milošević odgovoran za tu likvidaciju, to će neminovno dovesti do potpune diskreditacije svih kvazipatriotskih snaga, jer sam ubeđen da čak i njihove tvrdokorne pristalice ne mogu da pređu preko tako užasnih stvari kao što su likvidacije političkih protivnika i veze sa trgovcima drogom,” kaže za NIN potpredsednik vlade Žarko Korać.
       Osoba koja se usudila da puca na premijera primorala je čitav državni aparat da, bez ikakvih nagodbi, počisti sopstvene Augijeve štale (omiljen izraz ministra policije) i otkrića koji zapanjuju i ljude okamenjene u protekloj deceniji (vojni helikopter odvozi atentatore na Vuka Draškovića u Budvu). Ta akcija dovela je do rasplitanja čitavog niza zločina, potvrđujući ranije iznošene teze o monstruoznim vezama države i mafije, elite i podzemlja, navodnih moralista i istinskih zlikovaca.
       Dve nepomirljive strane nekadašnje demokratske koalicije su, međutim, izvukle veoma slabe pouke iz paranja “vertikale zločina” u Srbiji. Čak i razrešenje slučaja Stambolić iskoristile su za novi obračun, u kojem se preispituje vlasništvo nad Radetom Markovićem, Jovicom Stanišićem ili Legijom, što opet ukazuje na dramatičan deficit ozbiljnosti u redovima vlasti, opozicije i javnosti koja ih okružuje.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ