Za Srbiju je opštekorisno da dobije ustav u kome će biti: jasna podela vlasti ali i kontrola vlasti; njena teritorijalna organizacija nalik evropskim regijama; rešeni državno i nacionalna pitanja; političkim konsenzusom stvoren dugovečan ustav

      Nije prvoaprilska šala: Komisija Skupštine Srbije donela je Zakon o načinu i postupku promene ustava republike. Dvotrećinskom većinom (14 prema sedam glasova) Komisija predlaže Skupštini Srbije da: Ustavna komisija za 60 dana od donošenja rečenog Zakona pripremi nacrt novog ustava; da Ustavnu komisiju čini 20 poslanika Skupštine srazmerno zastupljenosti stranaka i po tri predstavnika vlade i skupština Vojvodine i Kosova i Metohije; da javna rasprava o ustavu traje 45 dana; da 15 dana posle rasprave Komisija utvrdi tekst ustava; da većinom od 126 poslanika Skupština usvaja novi ustav; da je novi ustav usvojen kada se na referendumu za njega izjasni više od polovine glasača upisanih u birački spisak.
       Jedno od najtežih pitanja postalo je prosto k’o pasulj možda i zato što se većini partija žuri da se novi ustav napiše. Motivi su, naravno, različiti. Demokratska stranka Srbije i G17 plus misle da neće biti razloga za odlaganje republičkih izbora čim ustav bude usvojen, a vladajući DOS hita da bi pokazao da poštuje obavezu da će članice zajednice usaglasiti svoje ustave sa njenom Poveljom za šest meseci.
       Iz načina i motiva rešenja, kako se govorilo, preteškog ustavnog problema jasno je ono što političari nikako ne vole da priznaju: pisanje osnovnog zakona zemlje zavisi od političke volje, od političkog cenkanja, a principi ili principijelni argumenti najčešće služe da kao smokvin list prikriju volju i motive političara, grublje rečeno - njihovo licemerje. Naravno, niko razuman neće tvrditi da političarima upravlja jedino njihovo koristoljublje. Nivo razvoja društva obavezuje ih da u obzir uzimaju i opštu korist ili bar činjenicu da pravila za političku utakmicu treba odrediti tako da vam u njoj bude udobno i onda kada ste u opoziciji.
       Za Srbiju je opštekorisno da dobije ustav u kome će biti: jasna podela vlasti ali i kontrola vlasti; njena teritorijalna organizacija nalik evropskim regijama; rešeni državno i nacionalna pitanja; političkim konsenzusom stvoren dugovečan ustav.
       Ni u postojećem Ustavu Srbije podela vlasti nije rđavo rešena, mada bi svakako sudska vlast trebalo da se učini samostalnijom a ovlašćenja predsednika države u vanrednom stanju umanje ili podele između njega i vlade ili skupštine. Dosadašnja rasprava pokazuje da će se ovde sukobiti politička volja koja želi jakog predsednika (DSS) i politička volja koja želi jaku vladu (DOS) i teško je verovati da će one naći kompromis u trećoj političkoj volji koja želi i jaku vladu i jakog predsednika (G17 plus).
       Interesi su jasni. DSS ima Vojislava Koštunicu za koga veruje da će dugo biti najpopularniji političar u Srbiji. A on je, vizija je DSS-a, kao rođen za mesto predsednika koji je nešto manje od oca nacije, a nešto više od čoveka koji presuđuje i onda kada nema za to ustavna ovlašćenja ali ima autoritet neposredno izabranog predsednika. DOS, ili njegova okosnica DS, gradili su strategiju na činjenici da trenutno nema lidera koji se može u popularnosti takmičiti sa Koštunicom, ali veruje da uvek može imati dinamičnog premijera i vladu koja lako donosi teške odluke i hrabro prihvata rizik. G17 plus može da računa kao i DOS da će postizborna vlada Srbije biti koaliciona i da će Miroljub Labus ili Mlađan Dinkić biti jaki kandidati za premijera bez obzira da li su u savezu sa DSS-om ili DOS-om. Rezultat: u nacrtu ustava biće jaka vlada, slab predsednik, ojačana sudska vlast, sa mogućnošću da praksa ustavnog suda bude “ustavopisac” kao što je to Vrhovni sud SAD.
      
       Sva je prilika da niko ne podržava DSS-ovu podelu Srbije na šest ravnopravnih regija, koju njegovi politički protivnici opisuju ili kao “najbrži način konačnog cepanja Srbije” ili kao “pakosno ponižavanje Vojvodine”. Rezultat: u ustavu će pisati da Srbija ima dve pokrajine od kojih će Kosovo i Metohija biti samostalnija od Vojvodine.
       Ustavom neće biti rešeno ni državno pitanje ni srpsko nacionalno pitanje ni albansko nacionalno pitanje. Jednostavno, Amerika i Evropa zauzete su koliko napadom na Irak toliko i međusobnim odnosima, da im ni na kraj pameti nije da odlučuju o konačnom statusu Kosmeta. Rezultat: možda će se celo pominjanje Kosmeta u ustavu Srbije svesti na rečenicu da je ono deo Srbije pod privremenom vlašću međunarodne zajednice.
       Državno pitanje ostaće otvoreno i zato što Crna Gora za tri godine može da odluči da napusti zajednicu i to će, uz problem Kosmeta, biti dodatni razlog za nedugovečnost novog ustava.
       A da li će on proći na referendumu. Hoće, ako bude donet o roku, dakle, za pet meseci. Ubistvo premijera Srbije i lidera DS-a Zorana Đinđića dramatično je promenilo raspoloženje javnosti. Sada o njemu pozitivno misli 66 odsto ljudi (19 odsto negativno), DS je trenutno jači od svih ostalih stranaka zajedno, 66 odsto građana misli da je Srbija na dobrom Đinđićevom putu, 73 odsto podržava vanredno stanje (čak polovina pristalica DSS-a), 66 odsto je protiv koncentracione vlade, Koštunica je po ocenama pao, ili tačnije pretekli su ga mnogi političari DOS-a i G17 plus (istraživanje “Strateškog marketinga”). Jasno je da je ovakvo raspoloženje izuzetno emotivna reakcija na ubistvo Zorana Đinđića i da neće večno trajati, ali se neće ni dramatično promeniti do avgusta ili septembra kada će biti referendum o ustavu.
       A da li će tada DS i DOS poželeti da raspišu izbore. Pomenuto istraživanje ih u ovom trenutku nije nateralo da promene odluku o izborima na kraju mandata vlade, u 2004. godini. Ali, suština je u promenama.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ