(ili: ako su Olja Ivanjicki i Noam Čomski počeli da razmenjuju, i-mejlom, misli o Iraku, znači li to da se bliži početak kraja bušovske civilizacije?)

      Sve, sve, ljudi moji, ali da se Olja Ivanjicki, i-mejlom, dopisuje sa Noamom Čomskim!!! Doduše, znam da se godinama “dopisuje” sa Leonardom da Vinčijem, i, na to sam se navikao. Ide uz Olju i Medijalu. Ali, sa Čomskim? To mi je kao kada bih doznao da se Milena Pavlović-Barili dopisivala sa Martinom Hajdegerom.
       Elem, one nedelje, kada je umro Milovan Vidak, jedan od proroka Medijale, onaj koji je govorio da “sudbina sveta zavisi od jednog kanarinca u Bosni” i pri tom se zalagao za “rušenje Hegelovog zida”, te nedelje, dakle, odem kod Olje Ivanjicki na njen Kosančićev venac, tamo gde su “palate imali i Hadrijan i Trajan”. I odmah mi kaže: “Hajde prvo da se slikamo za uspomenu. Jer, evo, ode i Vidak. Sada sam ja na redu. Još mene da srede, pa da završe sa Medijalom.” Slikamo se na Oljinoj terasi, na kojoj bi, danima mogao da stojim kao spomenik, kao statua Hadrijanova. i da gledam kako sunce pada, tamo iza Bežanije, iza Rima.
       Olja kaže: “Znaš li da su Rimljani išli samo za suncem? Sva njihova osvajanja su bila ka istoku. Sever za njih kao da nije postojao... Pa i ovi današnji Rimljani, evo, idu na istok, na Bagdad.” Zurim ka pristaništu gde sam, nekako, navikao da vidim jedan, zbog imena, meni veoma dragi brod. Zove se “Istrajni”. Ali, “Istrajnog” nema ispod Oljine terase, kod Brankovog mosta. Otisnuo se negde “Istrajni”. Možda je i on otišao na istok u deltu Dunava da tamo istrajno traga za trojanskom državom na Dunavu... I Jon Ilijesku, šef rumunske države, smešta Troju između Đerdapa i delte Dunava. Dok Svetozar Marović ima preča, ozbiljnija posla, on prima Kolina Pauela. Irak je u pitanju; ako Srbi i Crnogorci ne odobre akciju, kako da Ameri počnu opsadu Bagdada? Kako, bez nas, da nasrnu na Sadama Huseina? Ako sam dobro razumeo Pauela, između redova, mi smo, maltene, već u NATO-u, pa ako se rat u Iraku oduži, eto, Srba na jesen, kad oberu kukuruze i grožđe, u opsadi Bagdada. A ako oposle Bagdad bez nas, e, onda će Severna Koreja, vala majci, da oseti šta je srpski vojnik, šta je mlada Srbadija! Pauel je, inače, došao u Beograd u nedelji kada američki režiser Majkl Mor počinje da snima dokumentarac o “tajnim vezama porodice Buš i Bin Ladena”. Film će se zvati “Farenhajt 911”, a mogao bi i “Paljevina Rajhstaga”.
       Olja me pita: “A znaš li ti, macooo, gde su bili Solomonovi rudnici zlata koje je Nabukodonosor opljačkao?”
       Gde? “U BORU I MAJDANPEKU!” Meni od ovih reči klecnu kolena na Oljinoj terasi. Ali, pravim se muško; gledam galebove koji kruže iznad Ratnog ostrva...
       Otkud ti sada to, Olja, da su Solomonovi rudnici bili u Boru i Majdanpeku?
       “E, pa, macooo! Rekao mi je Leonardo.”
       I tu se meni otvori nebo, mislim, sedmo nebo.
       I odozgo, sa sedmog neba, onaj moj Inženjer, potvrdi mi da je Olja u pravu.
       I, zaista: ako je Leonardo, poreklom iz ove Vinče pored Beograda, onda je logično da se seća da su tu, u njegovom nekdašnjem trojanskom zavičaju, bili Solomonovi rudnici. I ako je onda Nabukodonosor sa ušća Tigra i Eufrata krenuo na ušće Save i Dunava po trojansko zlato, znači li to da danas Sadam Husein plaća karmičku kaznu?
       Onda se tu, na terasi Olje Ivanjicki, setim jednog Rusa. Aleksandar Timofejevič Fomenko, matematičar. Najmlađi ruski akademik. Bledunjavi dugajlija, što bi rekao Nušić, miriše na promincle. Ali, kad razgovaraš s njim, otpadaju uši, staje mozak. Bio je u Beogradu 1997. godine da promoviše svoju knjigu “Statistička hronologija” u kojoj dokazuje da “mračnog srednjeg veka” uopšte nije bilo, da je neko, jednostavno, UBACIO HILjADU GODINA IZMEĐU POZNE ANTIKE I RENESANSE!?
       A setim se da je i Miloje Vasić, pod stare dane, na zaprepašćenje naučnog sveta, antidatirao Vinču, iz praistorije u JEGEJSKU EPOHU!!? Iz toga proizlazi da je vinčanska kultura, u stvari, TROJANSKA KULTURA! Dalje sledi da između trojanske kulture i renesanse jedva da ima DVESTA, TRISTA GODINA!!! Pa neka je i četiri veka.
       To se, najbolje, vidi u - matematici! Jer, da li je moguće da je matematika tapkala u mestu od Arhimeda do Kopernika!? Ili; da li je od Fidije do Mikelanđela, gospodo moja, ljudski genije hiljadu i po godina, VAJAO ISTO!? I da li je SLIKARIMA trebalo više od milenijuma da otkriju PERSPEKTIVU!!?
       “Opaa, macooo! Radi ti mozgić!” prekida me Olja.
       Elem, Leonardovi preci su iz Vinče, posle pada dunavske Troje, krenuli na zapad, ka Apeninima i tamo osnovali ETR(I)URIJU, noseći sa sobom i toponim - VINČE! Leonardo je to znao i zato je mogao, onako ‘ladno, da kaže da su Solomonovi rudnici zlata bili u - Boru i Majdanpeku.
       Olja me sluša, pa kaže:”Macooo, macooo, ti si veštica.”
       Pada mrak na terasi, duva dunavac. Olji hladno, ulazimo u njen stan, atelje, hram, šta li je već, njeno stanište.
       I, sada dolazi ono glavno, ono sa Čomskim.
       Pijemo čaj, a ona će:”A znaš li ti, macooo, s kim se, trenutno, dopisujem?” Nagađam, lupam. Ređam imena svetskih slikara, arhitekata, galerista, pisaca...Jok, ne vredi. Ne mogu da pogodim.
       “E, pa, macooo! Ja ti se dopisujem sa Noamom Čomskim!”
       Oko čega se vas dvoje dopisujete, majke ti!?
       “Kako oko čega!? Oko Iraka, macooo!”
       Ne verujem joj. Onda ona donosi pisma. Osam pisama Čomskog.
       Čita mi prvo pismo. I Čomski misli da rat za Irak nije samo zbog nafte. Da “ima JOŠ NEŠTO DRUGO”!!? Nije ga, valjda, Olja navukla na tanak led, na Nabukodonosora, na Solomonove rudnike, na Kapiju vremena kod Vavilonske kule? Bilo kako bilo, tek, posle osmog pisma Oljina prepiska sa Čomskim je u zastoju. Ometa ih “centralni komjuterski centar iz Brisela” koji kontroliše planetarno dopisivanje i-mejlom. “Dovoljno je da u jednom tekstu pomeneš reč Irak i odmah si pod globalnom kontrolom”, kaže Olja.
       Ali, mogu da zamislim i kako je taj globalni briselski “mozak” prolupao od prepiske Ivanjicki - Čomski.
       Parapsihološka subverzija. Samo ih tako možemo pobediti. Trojanskom umnošću i duhovnošću, trojanskom hrabrošću.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ