Kakvu je poruku prosvetnim vlastima htelo da pošalje šest stotina mladih muzičara maestralno izvodeći “Karminu Buranu”

      Bilo ih je preko šest stotina, što na praktikablima, što sa instrumentima u orkestru. Ulazak dirigenta sačekali su zadržavajući dah, u apsolutnoj tišini. Na njegov znak, počeli su svi zajedno, punim glasovima, gudalima i srcem. Vazduh se dobro ustalasao u velikoj sali Centra “Sava”. Nešto više od jednog sata trajala je njihova suptilna igra zavođenja. Kada se to završilo, počela je jedna nova predstava, bez reditelja, inspicijenta i podele uloga. Jedini koji je svoju zadržao do kraja, bio je Bojan Suđić. Podižući jednu po jednu grupu instrumenata, hteo je samo da publici pokaže lica muzičara malo jasnije. Utom je nastala prava eksplozija razdraganih horskih pevača. Njihov aplauz, pomešan sa onim iz publike, pretvorio se u pravi vatromet smeha, radosti i ko zna čega sve još. Na kraju, kada se Bojan Suđić okrenuo publici, činilo se da će svi oni zajedno potrčati i podići ga do onog mesta na kome se čuva i nalazi samo naročito dragoceno biće. Malo kome se u publici nisu iskrile suze.
       Ovako se nekako sve dogodilo prilikom izvođenja dela Carmina Burana Karla Orfa koje su svi već opisali kao najuzbudljivije koje se pamti. Ne samo zbog najvećeg dosad viđenog izvođačkog aparata, već i zbog činjenice da je u njemu malo ko imao više od godina punoletstva. U proseku, bio je to sastav koji se obično opisuje rečima ta strašna, nevaljala deca. Sve nemoguće pokazalo se kao jedino moguće. I zato treba ići redom.
       Kada je Karl Orf napisao “Karminu Buranu” bila je 1937. godina, vreme kada su avangardisti već podizali zaglušujuću buku, odbacujući sve dotada poznate načine komponovanja. Atonalnost se već uselila u njihove glave, muzička forma izgubila je na tržištu novopromovisanih vrednosti. Trebalo je imati jasan i čvrst lični stav prema nadolazećim talasima koji su zapljuskivali Evropu i napisati delo sa toliko jednostavnih muzičkih tokova. Tekst je pronađen u poeziji iz XIII veka, u kojoj je ostala zabeležena strastvena ljubav prema životu u svim njegovim osenčenim stranama, tako dobro čuvana na sigurnom mestu. Između Palestrinine strogosti i anarhizma avangardista, Karl Orf se našao na sopstvenoj strani, u muzici koja prosto kipi od uzavrle krvi, žarkih boja i melodija koje se tako jednostavno slušaju i vole. Da je, pre nego što je muzika uopšte nastala, postojalo njegovo veličanstvo ritam kao osnovna supstanca, posle “Karmine Burane” niko ne bi trebalo da sumnja. I baš na tom mestu su se najbolje dočekali učenici srednjih muzičkih škola iz Niša, Novog Sada, Vršca i Beograda, ujedinjeni u ansambl koji je u ruke i na dušu uzeo dirigent Bojan Suđić.
       Sada već sa iskustvom rezidenta Kraljevske opere u Stokholmu, sa nezaboravnim izvođenjima kantate Aleksandar Nevski Prokofjeva i Svadbe Stravinskog, Suđić je tokom samo desetak dana, gotovo ni od čega stvorio primamljivo muzičko telo koje diše jednim dahom i leluja se i pokreće istim krvnim sudovima. Od nenaučenog teksta kod velikog broja pevača (jedna forma latinskog), nehajno naštimovanih kontrabasa i limenih duvača, posle nekoliko proba, počela je da se pomalja “Karmina Burana” kakvu je publika videla i čula na kraju performansa. Gipki u brojnim ritmičkim promenama za koje je trebalo imati i sluha i dara, savršeno dirljivi u svom neiskustvu i ljubavnički odani dirigentu i njegovom gestu, mali ružni pačići pretvarali su se u bele labudove. Muški deo pevača ostaće zapamćen po sjajnim upadima u punom zvuku i koloritu, a ženski po tome i po besprekorno čistim tonovima u visinama koje se takve retko čuju. Članovi orkestra, od divne flaute u čuvenom solo nastupu, do udarača koji čvrsto i sa žarom drže ritmičku pregnantnost dela, prikazali su se kao uzorni profesionalci dostojni svakog poverenja i divljenja. Pored njih, svako se, pa i dirigent, morao osećati sigurnim i ponosnim. Ipak, primer hrabrosti Bojana Suđića ostaje zapamćen, u smislu dubokog verovanja u ono što svi znamo i ne izgovaramo glasno pre nego što se dogodi - u ovom narodu može se nemoguće samo na inat i mišiće. Mora se reći da je ovo poslednje trebalo imati u dobroj količini.
       Teško da neko ko čita ovaj tekst već ne zna sve što je napisano. Ipak, ne samo originalnosti zarad, već nečeg mnogo važnijeg, valja reći da se po Beogradu govori o ukidanju muzičkih škola i da se izvođenjem “Karmine Burane” obučene u spektakl htelo da pošalje poruka na određena mesta, kao preventiva. Greška. Kada bi u Srbiji muziku u školama učili samo oni kojima je tu mesto iz ljubavi, onda bi se pokazalo da muzičkih škola ima preko svake mere. A kada bi mera bila prava, nikako ne bi bilo neophodno da učenici, makar i samo po prelaznu ocenu odlaze na privatne časove, često i kod svojih profesora ili njihovih prijatelja. Nikako se ne bi događalo da neki maturanti tek natucaju note a njihovi se profesori prave da to ne vide. Kako bi moglo da se dogodi da pevači koji pevaju tako besprekorno zarađuju, u proseku, tek nešto više od dvojke iz solfeđa, te crne noćne more većine učenika. Ako je do poruke, onda bi ona, posle opisanog izvođenja “Karmine Burane”, izgledala sasvim drugačije. Ovih više od šest stotina mladih muzičara naučili su više o muzici za desetak dana nego za silne godine mukotrpnog rada sa neznalicama prerušenim u profesore. Nije nimalo preterano reći da naš prosvetni sistem, ne samo u načinu organizacije već i u realizaciji treba da pretrpi zemljotres koji će na površini zadržati samo ono i one kojima je tu mesto. Možda bismo, za promenu, mogli da preskočimo da nam se dogode najstrašnije stvari, da bismo videli da se sve ipak može i mora dovesti u red.
      
       MILENA MILORADOVIĆ