Prilično nezgrapna i neprijatno dvosmislena je ta metafora feniksa, to opšte mesto većine reči izgovorenih povodom obeležavanja Šestog aprila. Prosto, mislim, nije baš zgodno za biblioteku da u njoj i zbog nje na ovaj dan prizivamo večnu obnovu plamena.
       Znam, naravno, da se tim prizivanjima ne misli na periodične požare, daleko bilo, nego se misli na obnovu i iskonsku snagu stvaranja koju oličava knjiga - iskon i uvir ukupne civilizacije - i koju nikakva sila ne može poništiti. Ipak, predlažem vam da sagledamo drugu metaforu večne obnove i vaskrsenja, ne samo primereniju knjizi i biblioteci, nego takvu koja značenjem prevazilazi sopstvenu metaforičnost i približava istini, takvu koja prevazilazi pretpostavljeno poređenje i retoričku figuru, jer doseže do samog smisla postojanja svake biblioteke: umesto slike feniksa predlažem sliku samog čitanja, predlažem vam da - ako već u ovakvim prilikama neminovno posežemo za utehom i uverenjem o snazi i pobedi obnove - onda hajde da umesto o feniksu govorimo o čitanju.
       Evo kako zamišljam čitanje kao vaskrsavanje, kao obnovu života:
       Bilo kad, bilo gde, jednostavno: uzmeš omiljenu knjigu, otvoriš korice i počneš da čitaš. Čitaš. Usredsređeno, od početka do kraja. Biraš kako ti više odgovara - možeš da čitaš ili naglas, ili u sebi. Samo čitaj. To je najvažnije. Zapovest glasi: čitaj! Sprovodiš je u delo s lakoćom. S tim si se rodio. Čitajući, tvoje ruke listaju stranicu za stranicom, ali toga nisi svestan, jer si obuzet štivom. Nekad se nasmeješ, ili pak rasrdiš, nekad ti oko zasuzi, ili se u glavi roje misli i pitanja, ali uvek nastavljaš, jednako, da čitaš. Kad sve pročitaš zaklopiš korice. To je kraj, u knjizi. Ali ne i u tebi. Ti ostaješ, kao što si bio tu i pre i kao što si bio tu tokom čitanja.
       Ne odložiš štivo, ostane ti u rukama, na grudima. Malo sačekaš, tek da se slegnu utisci. Može i sklopljenih očiju. Živo naviru detalji koji ti toliko znače. Primaš ih blagorodno. Ne primećuješ koliko brzo protiče vreme. Ono je nevidljivi glasnik, donosi ti vesti i odnosi ih od tebe. Ali ti si uvek tu, na poznatoj adresi. Ukotvljen, postojan. Onda, iz tog spokoja, koji je večan i savršen, bez odluke i bez povoda, opet otvoriš korice i počneš da čitaš. Predan potpuno, od samog početka. Pred tobom je još jedan život.
       Čitanje je nečujan oblik života. Tačnije, čitanje je nečujni pogon života, ono što nas čini stvarnijim i ljudskijim, više nego mnoge druge stvari, životni pogon moćan i pokretački, koliko i sama ljubav. I tako, eto, čim o knjigama ili o čitanju, spontano i lako čovek dospe i do ljubavi.
       Ali Šesti april 1941. je tako strašan upravo zato što jednoj pokretačkoj sili u jednom trenutku pretpostavlja silu uništenja. I suočeni sa takvim trenutkom, mi zaćutimo. Kao da se čitanje - taj nečujni život - nije ni prekinulo, a jeste, kao da ipak traje. Nemi.
       Sa druge strane ljubavi ne sme biti mržnja. Samo tuga. Tužna je ova svečanost sećanja na 6. april 1941., tužna je zbog ponižene postojanosti nečujnog oblika života kojeg se, u stvari, sećamo, kada se sećamo naše uništene biblioteke.
       U sećanju, gledamo unazad i pamtimo Šesti april u različitim vidovima:
       6. april 2003. to je ovo naše današnje sećanje.
       6. april 1973. to je svečano otvaranje ove zgrade u kojoj smo.
       6. april 1941. to je onaj strašni čin zločinstva i uništenja, kraj, ali ipak samo prividni kraj.
       6. april 1921. to je prvi dokument kojim se tadašnji upravnik Tomić obraća Ministarstvu prosvete u vezi sa kupovinom zgrade na Kosančićevom vencu
       Još je jedan Šesti april koga se takođe moramo setiti, moramo ga jednako udenuti između 1972. i 2003. To je Šesti april 1992 - dan koji se računa kao početak srpske troipogodišnje opsade Sarajeva, tokom koje je od bombi i vatre stradala sarajevska biblioteka.
       Sećamo se, ćutimo, kao da čitamo.
       Nisam sujeveran, ali pogledajmo pažljivo niz tih naših šestih aprila, niz tih uništenja i obnova. Pogledajmo i razmišljajmo. Razmišljanje odmah i nedvosmisleno nalaže: da se zločinstvo nikad ne ponovi. Pogotovo što vidimo, nažalost, kako opet evo, ovih dana, neki koji nikad ništa nisu pročitali ubijaju onog koji je toliko čitao, pisao, prevodio, video i znao. Opet evo, negde na svetu, dok ovo govorim, neke biblioteke gore, iako znamo da te bombe, i ti snajperi i topovi i ti požari čitanju i knjigama ništa ne mogu.
       I dok se sećamo svih šestih aprila, teško je oprostiti. Teško je oprostiti drugome. Sebi kao da je lakše oprostiti. A u stvari, ako čovek razume čoveka, čoveka u drugom i čoveka u sebi, onda je upravo obrnuto: nije lako, ali se može oprostiti drugome, mnogo lakše nego oprostiti sebi, jer oprostiti sebi i treba da bude i neka je još teže.
       Ne primećujemo koliko brzo protiče vreme. Ono je nevidljivi glasnik, donosi nam vesti i odnosi ih od nas. Ali mi smo uvek tu, na poznatoj adresi. Ukotvljeni, postojani. Onda, iz tog spokoja, koji je večan i savršen, bez odluke i bez povoda, opet otvaramo korice i počinjemo da čitamo. Predani potpuno, od samog početka. Čitanje je naša obnova, pred nama je još jedan život.
       Beograd,
       Šestog aprila 2003.
      
       SRETEN UGRIČIĆ
       (Autor je upravnik Narodne biblioteke Srbije)