Dr Smiljka Vasić, čuveni lingvista, sačinila je rečnik srpsko-srpskog jezika na osnovu sedam NIN-ovih romana godine i Svetog pisma

      Smiljka Vasić (83), lingvista, bila je u prvoj generaciji studenata koja je slušala Aleksandra Belića kada je predavao o jezičkoj prirodi i jezičkom razvitku što će kasnije postati njegova referentna knjiga. Paralelno je studirala i psihologiju jer je htela da bude dobar profesor koji će poznavati psihu, pre svega deteta. Kod Belića je diplomirala u junu 1941. a posle rata je doktorirala na psihologiji i bavila se proučavanjem dečjeg govora, akustičkom analizom glasova, razvojem govora kod dece. Uz tvrdnju da je govor znak života i da je jezik zavisan od organskih činilaca, okrenula se psiholingvistici a za majke je napisala dragocenu knjigu “Govor vašeg deteta”. Prvi je predavač psiholingvistike na fakultetu u Nišu i jedan od osnivača ove grane u nas.
       Poslednji, veliki izazov koga se prihvatila pre deset godina odnosi se na izradu školskog rečnika koji bi đacima predstavljao najbolji alat za učenje. A taj njen rečnik zasnovan je na sedam knjiga, dobitnika NIN-ove nagrade za roman godine i na Svetom pismu. Među analiziranim laureatima nalaze se Milorad Pavić (Hazarski rečnik 1984), a potom u nizu Vladimir Arsenijević (U potpalublju 1994), Svetlana Velmar Janković (Bezdno 1995), David Albahari (Mamac 1996), Milovan Danojlić (Oslobodioci i izdajnici 1997), Danilo Nikolić (Fajront u Grgetegu 1998) i Maks Erenrajh (Karakteristika 1999).
      
       Zbog čega ste 1993. odlučili da analizirate jezik u romanima nagrađenima NIN-ovom nagradom?
       - Bila je to godina inflacije, jada, bede i užasa. A romani su se štampali i objavljivali u velikom broju. I ja sam htela da se u tom paradoksalnom trenutku bavim leksikom romana i to upravo onog koji je dobio nagradu NIN-a. Jer, 1941. godine kada sam stasala da razmišljam, pojavio se samo jedan roman, “Selo”, koji je napisao lekar Dušan Ristić iz Vrnjačke Banje i tada je pisalo da je Srbija najzad dobila prvi realistički roman. I da odgovorim na vaše pitanje. Moj povod za ovaj posao bio je i veoma pragmatičan. Htela sam da napravim priručni školski, savremen srpsko-srpski rečnik, koji bi se bazirao na romanu koji je te godine proglašen najboljim.
      
       Zbog čega vas je baš NIN-ova nagrada odredila za analizu romana?
       - NIN-ova nagrada najduže traje i to je nagrada kritike. A što je najvažnije, ova nagrada se dodeljuje savremenom romanu što znači da se odnosi na ono što se stvara u toku jedne godine. To je takozvani sinhroni pristup. Dakle, ja imam zabeležen jezik pisaca koji su pisali u jednom istorijskom trenutku i to kriznom za naš narod.
      
       Vi ste praktično završili rečnik koji obuhvata sedam romana nagrađenih NIN-ovom nagradom i Sveto pismo?
       - To su dva toma skupnog, frekvencijskog rečnika gde je obrađeno tih osam dela, a svako od njih ima svoju jezičku strukturu. Istovremeno se pokazalo da je gramatička struktura zajednička za sve pisce. NIN-ov rečnik ima pola miliona reči. Sav moj dosadašnji rad finansirao je Fond za nauku u okviru Instituta za pedagoška istraživanja, ali sada više nema para. A za izdavanje ova dva toma rečnika potrebno je 700 hiljada dinara.
      
       Kako sa aspekta vašeg rada ocenjujete romane, nagrađene NIN-ovom nagradom?
       - Prvi roman Vladimira Arsenijevića “U potpalublju” je najzanimljiviji i najmoderniji kad je o jeziku reč. I žiri uopšte nije pogrešio što ga je nagradio. To jeste mali roman, ali ima veoma bogat rečnik. Kod njega ima više reči sa frekvencijom 1, on je relativno težak za čitanje jer koristi velikim delom strane reči. S druge strane, pisac koristi mnogo glagola, što znači da se vraća na staro. Poređenja radi, Sveto pismo ima vrlo blisku granicu upotrebe glagola i imenica, a Vladimir Arsenijević ima približan broj imenica kao u Svetom pismu i veoma forsira glagolski sistem kao u Svetom pismu. Kod svih ostalih dobitnika NIN-ove nagrade imenice su jača kategorija.
      
       Pored sastavljanja rečnika vi ste se bavili i strukturom jezika, na primer, najčešćim rečima u analiziranim delima?
       - To sam radila jer smatram da ovakav rečnik mora da služi u različite svrhe. Najpre imate sve reči jednog romana, svu interpunkciju (tačke i zapete su najbrojnije), zatim imate kvantitativan odnos reči i njihovog ponavljanja. Tako sam zabeležila najčešće reči: glagol biti, predlozi na i u, a to je ono što vidiš i ono što te interesuje unutra. To su egzistencijalne reči. Glagol biti je glagol o postojanju čoveka, ali on je i glagol o postojanju u vremenu jer se upotrebljava kao pomoćni glagol koji određuje prošlost, sadašnjost i budućnost.
       Deset prvih reči u rečniku su zajedničke za sve romane i to su tzv. leksičke univerzalije jer se one nalaze i u svim drugim jezicima, odnosno romanima. Treba znati da deca prvi predlog koji izgovaraju je na a posle kažu u. I to je isto na engleskom, francuskom, nemačkom...
      
       Šta je još zanimljivo u toj kvantitativnoj analizi romana koju ste načinili?
       - Pisce koje sam analizirala mogu da podelim na misaone i konkretne. Na pisce kod kojih nije važna samo fabula, nego je važno i razmišljanje o uzrocima i posledicama događaja. Kod onih kojima je važnija priča, češće je u upotrebi predlog na, a kod tzv. misaonih pisaca, predlog u ima viši rang i češće je u upotrebi. U tih prvih deset reči nalazi se i zamenica on kao treće lice, kao nepoznato lice. Ali kao primer kako frekvencija pokazuje temu, možete uzeti Sveto pismo gde je On na prvom mestu, ima prvi rang. To je nepoznati, neprisutni Bog. Ne spominje se njegovo ime, već ime Isusovo.
      
       Kakva je upotreba reči i kolika je frekvencija njihovog ponavljanja u analiziranim romanima?
       - Svetlana Velmar Janković u romanu “Bezdno” ima 8 774 osnovnih, novih reči, a najveći fond reči je
       8 900 u “Oslobodiocima i izdajnicima” Milovana Danojlića. U Svetom pismu, na primer, ima 3 054 takvih leksičkih odrednica, a ukupno 70 000 reči. Jer, tu se jedna reč ponavlja i 22 puta pa je i stoga Sveto pismo najčitanija knjiga.
       Pored opšteg rečnika, pravila sam i lični rečnik pisca i tematski rečnik. Na primeru Svetog pisma to izgleda ovako: imate reči Isus, Bog, prepoznati, reći, kazati... sve glagole tako da među prvih deset reči nema imenica. U analiziranim romanima imenice su prva kategorija a posle njih dolaze glagoli, pa reči koje određuju imenice (pridevi) zatim prilozi (kao reči koje određuju glagole. I to su četiri kategorije na koje odlazi 80 odsto reči, a 20 odsto ide na ostale.
      
       Šta razlikuje nagrađene pisce?
       - Razlikuje ih broj reči i upotreba njihovog oblika. Kod velikih romana je bogatiji rečnik, ima više vremena u upotrebi, kod modernih romana ima uglavnom sadašnje vreme i to jednina. Osiromašeni su oblici. Razlika je i u upotrebi reči sa frekvencijom 1. Vladimir Arsenijević, na primer, u svom romanu ima 60 odsto reči sa frekvencijom 1 i to je jedini roman koji tu štrči, jer kod ostalih pisaca ta je upotreba do 50 odsto.
       Moram na kraju da kažem kako bih volela da ovaj moj posao nastavi neko drugi sa ostalim romanima koji su posle 1999. nagrađeni NIN-ovom nagradom. A što se mene lično tiče, stalo mi je samo da neko pomogne finansijski kako bi se ova dva toma rečnika objavila.
      
       RADMILA STANKOVIĆ