NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Dan kada su se Beograđani krstili

Vlasnik prvog automobila u Srbiji Boža Radulović kupovao je čist apotekarski benzin u drogerijama, pa ga je onda mešao sa gasom

      Prvi automobil u Srbiju je stigao na peron beogradske železničke stanice 3. aprila 1903. u šest časova i dvadeset minuta, jutarnjim mešovitim vozom broj 21 iz Beča. Mnogi koji su se tog jutra zadesili na turi prve vožnje kroz Beograd, krstili su se i bežali u ulaze pred čudnom mašinom koja je pravila buku i ostavljala za sobom onaj stari Beograd koji je dotad poznavao samo topot konjskog saobraćaja.
       Direktor i vlasnik Muzeja automobila gospodin Bratislav Petković priča o tom prvom srpskom automobilu:
       Nessels na nemačkom znači kopriva, Nesselsdorf znači Koprivica, a Nesselsdorfer onaj koji je iz Koprivice. Kad je osnovana Češka Republika 1918. godine posle raspada Austrougarske, nazvali su to mesto Češke Koprivice, a fabrika Nesselsdorfer Njagenbaufabrikgeselschaft posle je postala Tatra. Tu, u okviru te fabrike postoji muzej u kome se nalazi isti takav primerak nesersdorfera koji je napravljen u svega tridesetak primeraka. To je auto koji je najbliži kočiji, izgleda kao fijaker, jer je pretežno napravljen od drveta, ima motor koji je dosta bučan... dva cilindra, motor marke bokser, 12 konjskih snaga, ne više. Taj Nesselsdorfer je poremetio idilu starog Beograda, dotad je postojao samo konjski saobraćaj. I odjedanput se sad pojavila ta mašina koja trešti, koja nešto juri, luduje tolikom brzinom po ulicama...”
       Koliku je brzinu motor mogao da razvije?
       “Tada se nije davala maksimalna brzina, jer je mnogo toga zavisilo od goriva koje ste mogli da nabavite. Onda niste imali gde da kupite benzin, nisu postojale pumpe. Vlasnik prvog automobila u Srbiji Boža Radulović kupovao je čist apotekarski benzin u drogerijama, pa ga je onda mešao sa gasom... on nikada nije mogao da istera neku veliku brzinu. Ali, očigledno je imao neki strah od toga da auto sam vozi, pa je angažovao Sretena Kostića, fotocinkografa, da on bude vozač. Prvih 45 dana bio je vozač iz fabrike koji je obučio Kostića da šofira. Fotocinkograf bio je zanat, u to vreme, vrlo sofosticiran; jer, izazivale su se fotografije na pločama za štampu, ali pošto ta tehnologija očigledno nije bila savršena, onda su ljudi sigurne i mirne ruke na samoj ploči dorađivali fotografije. Pošto je on imao sigurnu i mirnu ruku, Radulović je pomislio da će on imati smisla i za druge tehničke stvari pa ga je i angažovao da bude šofer. Sreta Kostić takođe je došao na stanicu, mada uopšte nije znao ni kako auto izgleda, ni šta znači šofirati. Dakle, taj Sreta Kostić je postao prvi srpski šofer i nikad više pored svog imena nije stavio ‘fotocinkograf’, nego samo ‘šofer’. Promenio čovek zanimanje! Kasnije bio je recimo, šofer kralja Petra Drugog... Posle dvadeset dana stigao je u Srbiju drugi automobil, marke Maurer-Union, čiji je vlasnik Mladen Ljubinković bio malo hrabriji, pa je auto vozio sam. Tada je auto još uvek bio igračka bogatih. Boža Radulović bio je dosta bogat rentijer, kad je taj auto mogao da plati u ono vreme nekih 12 000 kruna, jer su dobre činovničke plate, recimo, bile oko 1 000... Za te pare tada je mogla da se podigne lepa vila, ogromna. Bio je dete bogatih roditelja, mogao je to sebi da priušti... Do Prvog balkanskog rata u Srbiju je došlo nekih pedesetak automobila, što privatnih, što državnih.
       Negde 1912. pred rat, vojska je rekvirirala svega 31 automobil, što znači da je toliko i bilo u Srbiji, možda koji više. Praktično, motorizacija počinje tek pred Prvi svetski rat.
       Posle nekoliko preprodaja i rekviriranja, taj Nesselsdorfer poslednji put je viđen u Skoplju.”
       Kad je počelo snabdevanje gorivom sa pumpi?
       “Negde tridesetih godina. Benzin je bio strašno skup. Na primer, u Rumuniji je benzin koštao jedan dinar, a u Beogradu šest dinara; u provincijskim mestima bivao je čak i po 12 dinara! To je baš bilo mnogo. Onda, carine su bile 50 odsto od vrednosti automobila... Znate, naša zemlja bila je jedna seljačka, agrarna zemlja, gde se malo popreko gledalo na bogatije ljude, auto je bio smatran luksuzom, hirom bogatih. To se nije promenilo sve do pred sam Drugi svetski rat.”
       Od Vladimira Veselinovića, jednog od osnivača Udruženja istoričara automobilizma koji se godinama bavi istraživačkim radom, doznajemo još nešto o Božidaru Raduloviću, vlasniku prvog srpskog automobila.
       “On je bio sin poznatog beogradskog trgovca Vojina Radulovića koji je svoju trgovinu protokolisao još 1860. Pošto se vratio sa školovanja u Švajcarskoj, gde je završio industrijsku školu, umesto da preuzme očeve poslove, on iznenada upisuje vojnu akademiju koju je završio 1899. sa činom potporučnika. Posle nepune tri godine u vojnoj službi, podnosi ostavku i postaje rentijer zahvaljujući bogatstvu koje mu je otac ostavio. Voleo je boemski život, puno je trošio i mogao je sebi da priušti i automobil. Nepune tri godine kasnije, doživeo je finansijski krah, prodao je automobil i ponovo se vratio vojnoj službi. Posle Prvog svetskog rata, oženio se, radio kao činovnik i ostatak života proveo u Beogradu, gde je i umro 10. decembra 1939. godine.”
       Šta nam možete reći o tome ko su bile prve porodice koje su kupovale automobile, pošto je zapravo i to predmet vaših višegodišnjih istraživanja? Da li se prema rezultatima vaših istraživanja može reći da su te porodice činile neku vrstu srpske elite u ono doba?
       “Sve ličnosti, vlasnike automobila i sve druge koji su bili vezani za razvoj automobilizma u Srbiji, biografski sam obradio. Građa koja je svima dostupna u našim arhivskim ustanovama nije mi bila dovoljna, već sam puno vremena proveo na terenu tragajući za dodatnim podacima. Bio sam iznenađen da su prve automobile u Šapcu kupili na primer krojač Svetislav Kupka i vinarski trgovac Sreten Tucaković, a ne najbogatiji ljudi iz tog mesta. U Beogradu vlasnici automobila bili su trgovci, bankari, lekari, kafedžije, advokati, inženjeri, činovnici, i drugi ali većina onih najbogatijih je i dalje uživala u vožnji fijakerima po beogradskoj kaldrmi. Recimo, u Kragujevcu, poznati fabrikanti kože braća Fijala, imali su automobil, ali su ga takođe imala i dvojica fabričkih radnika.”
      
       MILENA ČUKIĆ
      
Knez Pavle, član auto kluba

Među članovima auto kluba osnovanog 1921. bio je i knez Arsen, otac kneza Pavla, a kasnije je i knez Pavle bio član. Kraljica Marija bila je pokroviteljica kluba; bila je vrlo dobar vozač, recimo vozila je majku od Bukurešta do Beograda sama, možete misliti po onakvim putevima! Pravila je ture Bled - Pariz, takođe.


      
Miki Maus: “Drži desno!”

Sreten Kostić, fotocinkograf, i prvi srpski šofer, veoma se zalagao za postavljanje saobraćajne signalizacije. Iako je Ministarstvo saobraćaja predložilo postavljanje saobraćajne signalizacije od Autokomande (tadašnjih topovskih šupa) pa do vrha Avale, tome se usprotivilo Ministarstvo građevina; ministar građevina i ministar saobraćaja nisu bili u istoj stranci (zvuči poznato)! Ta se signalizacija održala nepunih mesec dana, svi su znakovi bili počupani. Ostao je jedan jedini znak, i to na krivini kod kafane “Župa”. Pored te kafane je živeo Sreta Kostić i pošto je tu jedna krivina sa negativnim nagibom, nagledao se silnih saobraćajki, mnogi su sletali s puta. Tada, tridesetih se pojavio Miki Maus i Sreta od lima izreže velikog Mikija Mausa i na vrhu napiše “Drži desno!”. Taj se znak najduže održao.


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu