I dosta je bilo tih i opisivanja potrošačke korpe. Kome to pišu ti lažovi statističari i da li i oni tako žive?

      Za prosečnu porodicu u Srbiji minimalni mesečni troškovi, prema poslednjem merenju statistike, iznose 10.138 dinara, ili nešto više od prosečne zarade. Toliko je, naime, četvoročlanom domaćinstvu potrebno da se prehrani, nabavi neophodne kućne potrepštine, sredstva za higijenu i na kraju plati komunalije.
       Samo za osnovne namirnice, hleb (30 komada) i po kilogram brašna, testenina i pirinča, mesečno se izdvaja po 870 dinara. Oko 1 500 ide za voće i povrće, koliko se inače izdvaja i za mleko i mlečne prerađevine. Za sveže meso (ukupno 10,8 kilograma raznih vrsta) odlazi 1 900 dinara, gotovo petina ukupne vrednosti korpe... Izdaci za hranu i piće učestvuju sa 66,7 odsto, a u isto vreme pre godinu dana, taj udeo je bio 70,8 odsto vrednosti potrošačke korpe.
       Oko 943 dinara je neophodno za kupovinu takozvanih neprehrambenih artikala, sredstava za opštu i ličnu higijenu, sitne usluge, poput obućarskih, školski pribor - pokazuju podaci Ministarstva trgovine Srbije, izrađeni na bazi RZS. Početkom godine za iste artikle trebalo je 885, a u decembru 2000. godine izdvajali smo 755 dinara.
      
       A prava istina tek sledi. Govoriću u svoje ime.
       Struja za zimski period mi je bila 35 000 dinara
       Lož ulje od decembra do marta 58 720 dinara; bar je tako ustanovio moj gazda, što je naravno neobično ali jedini organ kome mogu da se žalim je “vodovod”.
       Ukupno 93 720.
       Napominjem da imam etažno grejanje na naftu, a što se struje tiče, niti nešto naročito kuvam, niti imam fabriku. Imam bojler, kompjuter, mašinu za sudove i fen. I to je sve.
       Ako to podelim na tri meseca jer to su troškovi za taj period, to je 31 240 dinara mesečno.
      
       Ukoliko samo ja trošim sledeće proizvode u toku jednog meseca, to izgleda ovako:
       Tri sapuna mesečno 135 dinara
       Dva šampona mesečno 260 dinara
       Jedna farba za kosu 450 dinara (farbam kosu sama)
       Jedan regenerator za kosu 150 dinara
       Jedno mleko za telo 350 dinara
       Jedan krem za lice 1 500 dinara (pristojan)
       Jedan antirid 1 200 dinara (pristojan)
       Jedan lak za nokte 350 dinara
       Jedan dezodorans 150 dinara
       Jedna pasta za zube 150 dinara
       Ukupno 4 695
      
       Hrana:
       Ja ne jedem meso sisara.
       Ako pojedem samo jednu konzervu sardine (26 d.) dnevno, to je mesečno
       780 dinara (najjevtinija tuna je 45 d.)
       Ako jedem samo pola kg mandarina dnevno (110 d. kg)
       1 650 dinara
       Ako pojedem pet kilograma krompira mesečno, to je
       100 dinara
       Samo dva kg pasulja mesečno odnose
       360 dinara
       Ako jedem 100 grama sira (1 kg gaude-Imlek je 390 d.) dnevno, to je mesečno u proseku za 3 kg 1 179 dinara.
       Litar ulja je 60 dinara
       Paklo butera 70 dinara
       Dva jaja dnevno za mesec dana je 360 dinara
       Litar i po vode je 28 dinara. Samo jedna flaša dnevno, mesečno iznosi 840 dinara
       Pijem samo jednu kafu (normalno “grand”) dnevno i to je mesečno 150 dinara
       Ukupno 5 549 X 4 (osobe) = 22 196 dinara
       Narvno da ovde nema ni maslinovog ulja (200-300 d. litar), ni maslina, ni pršute, ni salame, ni šunke, ni brašna, ni šećera, dakle nema kolača, pita, nema mesa, nema ničega što smrtnici vole da jedu i sve je samo za jednu osobu. Ako na to dodamo higijenske proizvode koje sam izračunala samo za sebe, a to je, naravno, malo za četvoro, onda je to
       22 196 + 4 695 = 26 891.
       Plus struja i lož ulje oko 58 131.
       Dakle, ukupno 58 131 dinar
      
       Ovde nema ni Infostana, ni telefona, ni prevoza, ni eventualnih lekova, nema sokova, nema cigareta, nema alkohola, nema šminke za žene, nema knjiga za školu, a što je najstrašnije, nema cipela, nema kaputa, džempera, nema veša, nema igračaka, nema čokolade, kolača, nema pozorišta, bioskopa, restorana, nema dakle ŽIVOTA.
       I dosta je bilo tih budalaština i opisivanja potrošačke korpe. Kome to pišu ti lažovi statističari i da li i oni tako žive? Da li jedan pošten radnik, ponekad poželi da odvede svoju decu u “Mekdonalds”. Da li bi voleo da im kupi “najke” koje koštaju 6 000 dinara, a ne uvek, ako i to uspe, plastične kod Kineza.
       Ovo što sam napisala je istina, jer ja živim u ovom gradu od rođenja i smem da kažem da nikada nije bilo teže živeti, da nikada prosečni pošteni čovek koji radi svaki dan svoje puno radno vreme od osam sati, nije bio željniji svega. Naša deca su u proseku gladna i željna. I naša stvarnost je tužna i crna.
       Da biste živeli kao čovek, potrebno vam je bogatstvo. A to “bogatstvo” ne možete zaraditi pošteno. U našoj sredini ljudi koji uspevaju da plate račune i pristojno jedu, mogu slobodno da kažu da su uspešni. Nije li to jadno.
      
       JELENA TINSKA