NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Ne potražujem avion

Na stepeništvu dvorca u Kulpinu zarekao sam se da ću vratiti ugled svojim dedovima

      Da je u Srbiji donet zakon o denacionalizaciji i da je porodici Tanurxić vraćena palata u Novom Sadu, njihov mesečni prihod bio bi 40 000 evra. Trgovcu Nikoli Tanurxiću oduzeto je 6 000 kvadrata, 3 000 metara lokala i 60 stanova od kojih su svi otkupljeni u vreme inflacije u rasponu od 5 do 100 DEM, a samo sedam je prodato po tržišnoj vrednosti.
       Jedan od naslednika tog bogatstva je Nikola Tanurxić, unuk zemljoposednika i industrijalca Đoke Dunđerskog, po majčinoj liniji i Nikole Tanurxića, po očevoj.
       Spisak onoga što bi nasledio od porodice Dunđerski je suviše dugačak da bi stao u jedan tekst. Pomenućemo samo najvažnije: 3 000 hektara zemlje koja je danas uglavnom pod kombinatima, dvorac u Kulpinu, 50 rasnih konja, tri fabrike (Serum, Kulpin i Grafika) i mnogobrojne kuće.
      
       Danas su fabrike upropašćene i prestale sa radom, a šta je sa dvorcem?
       - Doveden je do propasti. Prvi put sam ga sa majkom obišao 1990. godine i veoma sam se uzbudio. Do tada sam ga znao samo sa slika na kojima je izgledao velelepno sa svojim baštama, paunovima i srnama. Tada se u njemu živelo, sklapali su se poslovi, bio je u funkciji. A onda sam tamo zatekao čudo, bio je u prašumi, bašta je prekrivena korovom, nestale su pločice, lusteri, sve... Nikada neću zaboraviti kada sam u ispražnjenoj centralnoj sali video Titovu sliku visine dva metra kako dominira čitavim prostorom. Tada sam se na stepeništu dvorca zakleo da ću kad-tad vratiti ime, prezime i ugled i jednog i drugog dede.
      
       Već dugo se priča o zakonu o denacionalizaciji. Šta će se u vašem životu promeniti jednom kada bude donet?
       - Već se menja; najednom imam mnogo rođaka za koje nisam znao, sa jedne strane i mnogo neprijatelja, sa druge. Za sada imamo stan u Tanurxićevoj palati i nismo omiljeni ni u samoj zgradi jer tražimo svoje. Mada i ovde ima dobrih ljudi. Prošle godine mi je jedan stanar rekao: Nikola, zašto ti hoćeš da me izbaciš iz mog stana, ja sam se u tom stanu rodio? Odgovorio sam mu: ja sam se rodio u avionu, pa ne potražujem avion, već ono za šta imam tapiju.
       Ne može se reći da interesovanje za kapital ne postoji, ali je prvenstvena rehabilitacija dedova.
      
       Pretpostavljam da pod tim podrazumevate i osudu Đoke Dunđerskog za saradnju sa okupatorom od strane komunista?
       Njegova imovina je konfiskovana zbog te optužbe. Mađari su 1942. godine ušli na ove prostore i odabrali fabrike u posedu porodice Dunđerski da bi te proizvode slali svojoj vojsci a ne partizanima. Posle rata to je poslužilo samo kao pokriće za njegovo suđenje jer on, naravno, nije imao uticaj na tu priču, ni na ono šta su radili Mađari. Osuđen je 1948. na uslovnu kaznu, ali mu je imovina konfiskovana iako konfiskacija podrazumeva zatvorsku kaznu. Pretpostavljam da su i sami uvideli da su preterali i nisu mogli da ga zatvore u njegovoj 75. godini. Bio je na slobodi, ali nije dugo izdržao, umro je posle godinu dana od tuge i porodične nesreće.
      
       Postoji priča da su ga od streljanja spasili Rusi?
       - U našem dvorcu u Kulpinu bila je jedna devojka koja je radila na poslovima u bašti. Jednom prilikom se posekla i teško povredila nogu, ali nije prijavila mojoj baki. Posle tri dana baka je sama primetila. Ona je kao i svi Dunđerski bila dobrotvor ne samo prema ljudima već i prema Crkvi i Matici, reagovala je odmah, našla joj je dobrog doktora, skupe lekove i uspela da joj spase nogu.
       Negde pred kraj rata porodica Dunđerski je bila u Novom Sadu, u svojoj kući u Dunavskoj 23. Kao mlada partizanka sa mašinkom u ruci, ta ista devojka je došla kod nas u društvu sa još jednim partizanom da bi tražila zlato i dragocenosti. Dokazujući da više nije najamnica već partizanka željna vlasti, postrojila je babu, dedu, moju majku i ujaka sa namerom da ih streljaju. Baš u momentu kada je došlo do prelomnog trenutka u dvorište su ušli Rusi koji su najavili oslobođenje, partizani su odustali od streljanja i sišli da se pridruže Rusima.
       To su preživeli, ali se nisu najbolje snašli posle rata. Oduzeto im je skoro sve, a ono malo što su uspeli da sačuvaju prodavali su da bi preživeli. Niko nije mogao da nađe posao jer su bili anatemisani od društva, a ja sam kao naslednik imao problema u osnovnoj školi i morao sam da pobegnem u Beograd da bih završio srednju školu. Deca su mi uzimala gumice i olovke tvrdeći da će mi deda kupiti sve, a onda se to obično završavalo tučnjavom. Ni u Beogradu nije bilo bolje. Upisao sam se u Ekonomsku školu i naleteo na profesorku “Političke ekonomije” koja je bila Novosađanka. Morao sam pet-šest puta da polažem ispit iz knjižice od 200 strana.
      
       Znači li to da u Beogradu sem Novosađana drugi nisu znali ko su bili Dunđerski i Tanurxići?
       - Nisu, a mislim da ni sada ne znaju. Proputovao sam celu Srbiju i u mnogim gradovima primetio da se to ne zna. Poneki su čuli za Dunđerske, a za Tanurxiće niko.
       A priča mog dede Tanurxića je veoma interesantna. On je iz jedne čestite ali veoma siromašne porodice i sa 15 godina je krenuo u Budimpeštu. Zaposlio se na dokovima i taj posao mu se nije baš svideo. Produžio je do Beča i tamo se zaposlio kod čuvenog trgovca tekstila Huberta kao kalfa početnik. Vrlo brzo je napredovao i postaje prvi čovek za Balkan. Kada se osamostalio i vratio u Bečej, upoznao je moju baku koja je imala veliki kapital, nastavili su sa tim poslom i vrlo brzo kupili plac na kome je danas palata Tanurxić, jedan od simbola Novog Sada. Podigao ju je za samo godinu i po dana, a naknadno je dogradio hotel “Reks”. Od njega nije imao ništa, jer je počeo rat, Mađari su tu smestili svoje oficire, a posle rata je nova vlast uzela kompletan inventar, a potom i celokupnu imovinu. Ostavili su mu stan u kom sada živim, ali su ubacili tri oficira da bi nam malo popunili prostor. Dvojica su brzo otišli ali je jedan ostao do 1974. godine kada smo ga isplatili.
      
       Znači li to da se Nikola Tanurxić u novim vremenima snašao bolje od Dunđerskih?
       - Posle rata otišao je u psihijatrijsku bolnicu. Nije to bila ludnica, samo se nije osećao dobro. Kada je moj otac otišao da ga poseti i video oko njega komunističku literaturu, rekao je: ovaj naš je stvarno poludeo. Deda mu je odgovorio: ako hoćeš da pobediš neprijatelja, moraš da ga upoznaš, vidiš kako misli i da uđeš u njegov sistem.
       I, stvarno je ušao. Nastavio je da radi i nije umeo da stane, odmarao se po 10 minuta. Kačio je ključeve oko prsta i kada bi ispali, to je značilo da je zaspao. Probudio bi se od zvuka i nastavio. I u doba komunista je uspeo da stvori imetak, posle smrti je ostalo dovoljno novca da kupimo stanove za porodicu..
       Za razliku od njega koji je krenuo od nule Dunđerski su generacijama stvarali bogatstvo. Đoka Dunđerski nije umeo da živi pod novom vlašću i srce ga je izdalo.
      
       Do sada smo imali nekoliko predloga zakona. Koji bi stari vlasnici ocenili kao najbolji?
       - Nijedan, ali to nije bitno. Mi čekamo zakon, bilo kakav. Tek tada možemo da ga prihvatimo ili ne, da napišemo tužbe ili bilo šta uradimo. Ne verujem da će oštećeni vlasnici prihvatiti rešenja sa papirima i obveznicama, ali ako imamo zakon, onda možemo da se obratimo sudu u Strazburu. Bez zakona nemamo nikakvu pravnu snagu i gubimo svaki spor. Bojim se da će po donošenju zakona biti jako mnogo sudskih procesa. U Hrvatskoj je 20 000 tužbi upućeno sudu u Strazburu, a naša procena je da će odavde krenuti oko 100 000.
      
       Najsporniji deo je povraćaj fabrika i preduzeća jer se ističe da bi mnoga možda propala i bila ugašena da su ostala kod prvobitnih vlasnika. Vi imate obrnut slučaj, uništene su fabrike koje su odlično radile. Kako tu doći do kompromisa?
       - Najbolje bi bilo vršiti procenu prema vrednosti u onom trenutku kada je imovina oduzeta. Ne bi trebalo da procenjujemo šta bi ona donela u periodu od 60 godina da je radila. Normalno je da se vlast boji da mi ne tražimo izgubljenu dobit, ali mi smo svesni da naša država nema para za to i da bi bilo nerealno ići do te sume.
       Prošle godine ministar Vlahović je izašao u javnost sa podatkom da naša imovina vredi 920 miliona dolara i da će se pet odsto prihoda od privatizacije izdvajati u fond za obeštećenje starih vlasnika. Da bi se došlo do sume koja bi to pokrila, naša država bi morala kroz privatizaciju da proda preduzeđa i fabrika u vrednosti od 18 milijardi dolara. Kako? Jedna od najprofitabilnijih fabrika, “Beočinska fabrika cementa”, prodata je za 120 miliona maraka, a dve šećerane su prodate za po tri evra. Na taj način fond se nikad neće napuniti.
      
       A šta biste radili kada bi vam dvorac bio vraćen?
       - Ne samo dvorac...Razmišljao sam o tome. Recimo, imam nekoliko ljudi kojima verujem i kojima bih prepustio posao, a pošto volim da pecam, išao bih u ponedeljak, utorak, sredu i četvrtak na pecanje i potpisivao sve naloge koji bi stigli. Naravno, kontrolisao bih šta je urađeno i dogovarao se sa saradnicima o tome šta ćemo dalje. A od petka do ponedeljka bih išao na Zlatibor da se odmorim. Šalim se, mada bi bilo lepo.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu