Pretpostavljalo se da Jovicu Stanišića od Tribunala čuvaju CIA i Francuzi. Sada se, izgleda, neko setio da je on 1991. prošao kroz crveno na semaforu. Možda mu je baš to pre nekoliko meseci saopštio Jevgenij Primakov

      U Hagu pišu optužnice protiv Jovice Stanišića, dugogodišnjeg šefa tajne policije Srbije i Franka Simatovića Frenkija, tvorca i prvog komandanta “crvenih beretki”. Završetak pisanja optužnice obojica će dočekati u pritvoru u koji su dopali dva dana posle ubistva premijera Srbije i lidera Demokratske stranke Zorana Đinđića. Put u Hag neće moći da izbegnu. Stanišić, čovek od koga je i Slobodan Milošević zazirao, nije ni mislio da ga izbegne.
       U jedinoj izjavi medijima, Stanišić je ovom novinaru krajem juna prošle godine rekao: “Neću da svedočim u Hagu. Ako me optuže, predaću se, otići ću u Hag i dokazati svoju nevinost.”
       NIN je tada (broj 2686, 20. jun 2002) još napisao: “Izgovorio je (Stanišić) to suvo, bez gestikulacija, sedeći mirno u stolici od kovanog gvožđa. U odelu čiju boju odmah zaboravite, košulji sa teget i belim tankim prugama, jedva dodirujući naslon stolice, bivši šef Resora državne bezbednosti Ministarstva unutrašnjih poslova Srbije kazao je još glasom koji je više šapat, ali koji nije mogao da priguši ogorčenost ‘Bože sačuvaj da sam se prijavio Haškom tribunalu da sarađujem sa njima. To je gadost, podmetačina, smeštanje’.”
       Dakle, Stanišić nije hteo da svedoči protiv Slobodana Miloševića ili bilo koga drugog optuženog, ali nije odbijao da ide u Hag ako protiv njega bude podignuta optužnica.
       Tada je, izgleda, bio uveren da ga iz Haga neće zvati. Bilo je to samo nekoliko dana pošto je objavljena vest da su ljudi iz Haškog tribunala, uz asistenciju ovdašnje policije, hteli da pretresu Stanišićev stan tragajući za ukazom iz 1997. godine kojim, navodno, Milošević tajnu policiju i njenu oružanu silu “crvene beretke” stavlja pod svoju ličnu kontrolu. Taj ukaz kojim je Stanišić pokušao da izvuče Državnu bezbednost iz nadležnosti ministra policije Vlajka Stojiljkovića nikada nije objavljen u Službenom glasniku Srbije.
       Prvo je Radio B92 iz svojih izvora u MUP-u saznao, a svi mediji sutradan objavili istovetnu informaciju po kojoj: 1) Stanišić već tri meseca daje iskaze haškim istražiteljima, 2) daje kontradiktorne podatke kako Tribunalu tako i ovdašnjim vlastima, 3) zbog sopstvenog spasa od Haga nudi razne obaveštajne podatke, a naročito one o islamskim teroristima i domaćim političarima...
       Vladajući DOS očigledno je, rečenom informacijom, hteo da kaže da je upravo Stanišić, nekadašnji “broj dva” Miloševićevog režima skrenuo pažnju Tribunala na ukaz. Posebne dokaze za tvrdnju nije dao i ostalo je pitanje zašto to istražiteljima nije mogao da kaže bilo ko od onih koji su davali iskaz i pre Stanišića, a među kojima su bili i njegovi najbliži saradnici Dragiša Ristivojević i Franko Simatović.
       Tih dana je “obaveštajnim bratstvom” kružila priča da je Stanišić zadovoljan svojim iskazom istražiteljima Tribunala, da je bio uveren da je oprao obraz Službe i svoj obraz. Naravno, dobar deo “bratstva” je sumnjao da je moguće lako nahraniti nezasitu hašku aždaju i to je dokazivao iznenadnim pojavljivanjem snimka sa Miloševićeve smotre “crvenih beretki” u Kuli. “Verovatno da svako ko se na filmu vidi ima tu kasetu. Znači, bilo ko od njih je mogao da doturi kasetu Hagu, da bi sebi izborio neku privilegiju pred Tribunalom”, kaže jedan pripadnik “obaveštajnog bratstva”.
       Ali, svakako da Stanišić nije naivan da misli da davanjem Tribunalu posebnih informacija, odnosno dokumenata, može da izbegne ono što već piše u papirima Haškog suda. U pretpretresnom podnesku Tužilaštva o Hrvatskoj piše da su “Jovica Stanišić, Franko Simatović i Radovan Stojičić Badža rukovodili i organizovali sve zločine srpskih snaga”. U Miloševićevoj optužnici za Hrvatsku u 15. i 16. tački piše da su Stanišić i Simatović komandovali, rukovodili i na drugi način vršili efektivnu kontrolu nad agentima DB-a koji su počinili zločine; da su obezbeđivali obuku, finansijska sredstva, oružje i drugu značajnu pomoć pripadnicima Martićeve policije i srpskim dobrovoljačkim jedinicama koje su počinile zločine.
       Zbog težine optužnice Stanišić je “zaštitu” morao da traži ne samo u dokazivanju nevinosti pred istražiteljima, nego i u saradnji sa ovdašnjim vlastima i moćnim inostranim državama.
       Čini se da je “veza” Stanišića sa Zoranom Đinđićem o kojoj se onoliko pričalo u pretpetooktobarskoj Srbiji relativno brzo pukla. Jesu neki Stanišićevi ljudi vraćeni u DB, poput Milutina Popivode, ali su bili lišeni svake moći... Stanišićev saradnik kaže: “Po jedan njegov zamenik i pomoćnik su umrli, jedan zamenik je imao šlog, njemu bliski ljudi su raštrkani po unutrašnosti, novi šef DB-a Goran Petrović nije sa njim hteo da se sretne.”
       Premijer Đinđić je ovom novinaru rekao da mu nije padalo na pamet da na ključna mesta u Državnoj bezbednosti vrati Stanišićeve ljude. Đinđić se možda plašio da bi to marketinški bio loš potez, možda nije hteo da omogući poziciju Stanišiću sa koje bi on sebe katapultirao u “srpskog Putina”.
       Izgleda da su Stanišića mnogi videli na tom mestu. Po jednoj priči, Amerikanci su posle pregovora u Dejtonu, 1996. i 1997. godine razmišljali o promovisanju u čoveka “broj jedan” u Srbiji odnosno Jugoslaviji, ovog potomka crnogorskog plemena Bjelopavlići rođenog u Vojvodini. U ovoj priči se još kaže da Stanišić nikako nije mogao da donese odluku, mada su i neodlučnost i nečinjenje takođe neka vrsta odluke. I onda u priču ulazi Mira Marković, supruga “broja jedan”. Ona saznaje za američke planove. Da li su joj priču dojavili ili podmetnuli Rusi, sasvim je svejedno: počinje njena akcija na demontaži moći Jovice Stanišića. Taj posao je delimično završen u jesen 1998. godine kada se Milošević zahvalio Stanišiću na uslugama i poslao ga u penziju. Smenjeni šef institucije koju Srbi skraćeno zovu Služba tada je napisao i medijima dostavio sledeću izjavu: “Povodom odluke Vlade Srbije o mom razrešenju sa dužnosti načelnika Službe državne bezbednosti Republike Srbije, izjavljujem sledeće:
       Na toj dužnosti sam bio sedam godina - od 1991. do 1998. godine, u zamršenim istorijskim, spoljnopolitičkim i internacionalnim prilikama. Služba je pod mojim rukovodstvom delovala u skladu sa ustavnim i zakonskim ovlašćenjima, a pod stalnom pravnom kontrolom Vrhovnog suda Srbije.
       Služba je svoj rad i odgovornost, koja iz toga proizlazi, vezivala prevashodno za instituciju predsednika Srbije. Hoću da verujem da će i u budućnosti, koja nije oslobođena od pretnji nacionalnoj bezbednosti, ona svoju delatnost obavljati na principima koje sam uvažavao i kojima sam služio.”
       Smenjivanje i netrpeljivost Mire Marković brzo su rodile priču o mogućem puču koji se pripisivao ili samo Stanišiću ili njemu i generalu Momčilu Perišiću zajedno.
       Svojevremeno je Slavko Ćuruvija, izdavač i vlasnik “Dnevnog telegrafa” i “Evropljanina” rekao za “Nezavisnu svetlost” da je čuo od prijatelja Mire Marković da ona tvrdi da su puč spremali Perišić, Stanišić, Ćuruvija, Aleksandar Tijanić i Milorad Vučelić.
       “Evropljanin” je u prvom novembarskom broju posle drakonske kazne po julovsko-radikalskom zakonu o informisanju (Ćuruvija, Tadić i Bujošević trebalo da plate oko 400 000 nemačkih maraka) hteo da objavi tekst o “puču” kao naslovnu temu, ali je Ćuruvija, pošto je dobio tekst, odustao: “Tanak je ovo tekst, čovek nije dobacio.”
       Iskusni obaveštajac kaže da ideja o puču nije tada postojala ni u Vojsci ni u DB-u. On kaže da je jedino jednom Ričard Gelbard, američki specijalni saradnik za Balkan, pitao generala Perišića da li bi Vojska reagovala ako bi neko pokušao da sruši Miloševića. Dan kasnije, Milošević je pozvao Perišića i kazao mu da ga je upravo Ričard Holbruk obavestio da je Gelbardu obećao da Vojska neće reagovati ako neko bude želeo da ga sruši sa vlasti.
       I Stanišićev intimus odbacuje priču o puču: “Jovici nikada na pamet nije pao puč, to je smešno. On je odgovoran čovek. Mogao je da ga izvede, imao je silu, ali je znao da je puč stvar odluke ozbiljnih političkih snaga, a ne šefa tajne policije.”
       Konačno, u junu 2000. godine, pojavljuje se priča o Stanišiću kao “srpskom Putinu”. Priču lansira novinar koji tada održava redovne kontakte sa Stanišićem. Po njoj, Milošević je odlučio da Stanišiću na tri meseca poveri mesto ministra unutrašnjih poslova, a potom će mu ponuditi mesto prvog čoveka Srbije ili Jugoslavije. Milošević nije “zagrizao”, priča o Stanišiću kao “srpskom Putinu” potonula je brzinom kojom je montirana.
       U ovdašnjem obaveštajnom bratstvu misle da je poslednji pokušaj Stanišića da povrati svoj uticaj na politiku bio slanje njegovog vernog saradnika Momira Gavrilovića kod tadašnjeg predsednika Jugoslavije Vojislava Koštunice, u leto 2001. godine. Onoj drugoj strani, Vladi Srbije, Stanišić je Gavrilovićev boravak u Palati federacije pravdao potrebom “da znamo šta se tamo događa”. Kasnije će nesuđeni “srpski Putin” priznati da se i on video sa Koštunicom i da mu je dao projekat obaveštajne zajednice (Opširnije o toj zajednici NIN, broj 2724 od 13. marta 2003. godine u tekstu “Svi agenti pod jednim krovom”).
       Mnogo sporije od priče o “srpskom Putinu” tonula je zaštita za koju se verovalo da Stanišić uživa u inostranom obaveštajnom bratstvu. Valja znati da je i u vreme izolacije i blokade Jugoslavije Stanišić održavao kontakte sa službama 55 zemalja.
       Bilo je podosta legendi da je on za vreme pregovora u Dejtonu uspostavio izuzetne kontakte sa Džonom Dojčom, šefom američke CIA. Čak je i američki Kongres morao da donosi posebnu odluku kojom je dozvolio Stanišiću posetu tamošnjoj obaveštajnoj zajednici. Ta američka naklonost iskazana je Stanišiću i kada mu se CIA zahvalila zbog oslobađanja Dejvida Rouda, novinara “Kriščen sajans monitora”. A da su Amerikanci pravili veliku razliku između “broja jedan” i “broja dva” svedoči i činjenica da je Vesli Klark, glavnokomandujući NATO-a u agresiji na Jugoslaviju, zvao Stanišića na razgovor, verujući da bi sa njim našao rešenje koje nije našao sa Miloševićem, kako bi rat mogao da bude izbegnut. Tada već smenjeni Stanišić se nije odazvao pozivu na razgovor.
       Smatralo se da Stanišić ima i veliku podršku Francuza, zahvalnih što je on iz ruku Ratka Mladića izbavio žive i zdrave francuske pilote oborene iznad Bosne.
       Ali, svakako je posebna priča odnos Stanišića sa Jevgenijem Primakovom, bivšim šefom KGB-a i bivšim ministrom spoljnih poslova i premijerom Rusije, koji je u avionu saznao za početak bombardovanja Jugoslavije i odustao od puta u Ameriku. Upravo je “broj dva”, kojeg je nedeljnik “Tajm” opisao kao čoveka koji smanjuje količinu haosa u miloševićevskoj Srbiji, uspeo da ubedi Primakova da on ubedi Amerikance da bez Miloševića Dejtonski pregovori neće uspeti.
       A taj Primakov, sada kao čovek od biznisa, boravio je kod Stanišića u kući pre nekoliko meseci. U ovdašnjem obaveštajnom bratstvu misle da mu je tada doneo lošu vest: Dojč više ne može da ga štiti od Haga.
      
       DRAGAN BUJOŠEVIĆ
      

Ubistva        Dok je Jovica Stanišić bio načelnik Resora državne bezbednosti Srbije, u Beogradu su ubijeni Andrija Lakonić Laki, Branislav Matić Beli, Isa Lero Džamba, Aleksandar Knežević Knele, Georg Stanković Žorž, Radojica Nikčević, Miroslav Bižić Biža, Božidar Stanković Batica, Zoran Stevanović, Zoran Mitrović Žuća, Rade Čaldović Ćenta, Vlada Kovačević Tref, Radovan Stojičić Badža, Vukašin Gojak Vule, Zoran Todorović Kundak, Jusuf Bulić Jusa, Darko Ašanin.