Savet Evrope jeste samo predsoblje Evropske unije, ali ulazak u te krugove podrazumeva da vlast više nema prava na retorička takmičenja u disciplini pod radnim naslovom - ko će lepše pričati o demokratiji i ljudskim pravima

      Loše vesti najbolje prodaju novine, kažu novinari sa bogatim iskustvom, potpuno ubeđeni da predugo očekivana dobra vest nikako ne može da se takmiči na kioscima sa iznenadnom, dubokom i neponovljivom katastrofom. Zato su i informacije o obračunu sa zemunskim kartelom droge, hapšenju majke Đure Mutavog ili Budalinih jataka, postale značajnije od slika iz Strazbura u kojem je 3. aprila Srbija i Crna Gora napravila prvi značajniji korak ka evroatlantskim integracijama. Šta, dakle, donosi vest da je u najstariju evropsku organizaciju primljena zemlja, oko čijeg naziva se solidni poznavaoci gramatike i politike spore jer nisu sigurni da li je reč o jednini ili množini. Ko je, dakle, primljen u Savet Evrope - jedna ili dve države?
       Sasvim solidne agrumente će imati oni koji tvrde da ulazak u Savet Evrope ne treba doživljavati kao datum od kojeg počinje novo računanje vremena, jer su u tu organizaciju pre nas ušle i države koje pate od ozbiljnih problema u poimanju osnovnog pojmovnika demokratije iako ga često i rado koriste, dok su građani takvih zemalja prilično sumnjičavi prema tvrdnjama njihovih političkih elita kako ih samo još nekoliko koraka deli od Evropske unije.
       Na dugom putovanju ka Strazburu, Srbiji i Crnoj Gori je ispostavljana prilično duga lista uslova koju, izgleda, nisu morali da ispunjavaju Albanija, Azerbejdžan ili neki drugi demokratski zmajevi istočnog dela Evrope. Ali sve te primedbe slučajnih zlonamernika nisu bile bitne kada se, uz zvuke stare himne, podigla zastava nove države pred zgradom Saveta Evrope, između zastava San Marina i Slovačke. Uz zvuke Betovenove “Ode radosti”, ministar spoljnih poslova 45. članice SE Goran Svilanović primio je telegram dobrodošlice od francuske ministarke za evropske integracije Noel Leonar. “Dobro došli kući, dobro došli kod vas”, poručio je nešto kasnije generalni sekretar SE Valter Švimer, čime je uputio najprecizniji savet novim članovima organizacije.
       Za zemlju, koja grčevito pokušava da izađe iz političkog horora, taj mali korak ka Zapadu bi mogao da ima prekretnički značaj, iako su svaku rečenicu u kojoj se nešto prelama, preokreće ili dešava nešto sudbinski važno, ovdašnji poreski obveznici u protekloj deceniji uglavnom čitali kroz filtere jakog cinizma. Stanovnici Srbije i Crne Gore su, međutim, u proteklih nekoliko nedelja potrošili poslednje zalihe cinizma i sada im ostaje da, između institucionalne provalije, vanrednog stanja i redovnih šokova, pažljivo čekaju dobre vesti sa Zapada.
       Država, čiji premijer je pre tri nedelje ubijen pred zgradom vlade, država u kojoj se, kao u horor filmu, posle 30 meseci neuspešnih istraga pronalaze posmrtni ostaci bivšeg predsednika, a čitava galerija bivših predsednika i lidera odgovara na optužbe o ratnim zločinima, morala bi da bude srećna što je primljena u bilo koju organizaciju koja pripada ostatku sveta. Neke razloge za sreću valjalo bi tražiti i u činjenici da je do sada, uz bivšeg prijatelja Aleksandra Lukašenka i njegove Belorusije, naša država bila jedina evropska zemlja van Saveta Evrope.
       Prijem u SE mogao bi da bude veoma značajan za građane koji vole svoju državu, ali nisu sasvim sigurni da li država voli njih. Oni bi, kada istroše sve mogućnosti u borbi za svoja prava, prvi put od pojavljivanja pojma država na Balkanu, mogli da zatraže zadovoljenje pravde van granica ove zemlje. Prema novinskim izveštajima, više od 1 000 građana ove zemlje je već pripremilo tužbe Evropskom sudu, jer nekako ne veruje u dobru volju sudova i njihovih kontrolora iz izvršne vlasti. U vremenu dok se polako, klecavim hodom korača ka demokratskom društvu, sama pomisao da jedna vlast nije neograničena i da uvek postoji mogućnost preispitavanja svakog zakona u jednoj tranzicionoj zemlji, upućuje na zaključak da bi prijem u SE mogao da pomogne demokratizaciji zemlje više od političkih stranaka, medija i nevladinih organizacija zajedno.
      
       Savet Evrope jeste samo predsoblje ili, možda, devojačka soba Evropske unije, ali ulazak u te krugove podrazumeva da vlast više nema prava na retorička takmičenja u disciplini pod radnim naslovom - ko će lepše pričati o demokratiji i ljudskim pravima. Vladajuća koalicija ima jedinstvenu priliku da dokaže bar nešto od onoga za šta se vatreno zalaže, što neće biti loše ni za nju, ni za njene građane.
       Posmatrači policijsko-medijske akcije protiv mafije, opozicije i medija, kojom se raskida sa Miloševićevim nasleđem ali se i u tom raskidu koriste njegovi politički metodi, nisu sasvim uvereni da obračun sa kriminalom neće prerasti u obračun sa političkim neistomišljenicima. U tekstu uglednog “Fajnenšel tajmsa”, koji je prećutan u ovdašnjim medijima, kaže se da su se ambasadori Evropske unije u Beogradu sastali da bi napisali pismo premijeru Živkoviću u kome su “pažljivo vagali izraze podrške i izraze zabrinutosti, ali nisu uspeli da se slože o odgovarajućem pristupu”. Prijemom u SE, vlastima je postavljena veoma jasna dilema između dva načina razmišljanja - lagodno vladanje uz slabu demokratiju ili nešto teže vladanje uz jaču demokratiju. Državna zajednica Srbija i Crna Gora se, dakle, nalazi u velikoj čekaonici u kojoj može da ode do blagajne i kupi kartu u jednom pravcu ka normalnim zemljama ili da, poput nervoznih prosjaka ili višestruko izlečenih alkoholičara, spavaju po klupama dok ih šef železničke stanice ne izbaci napolje.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ