(ili; ako ni Sokrata nije spasila apstinencija od javnog, političkog života u vanrednom stanju, šta da očekuju evropski, pa i ovi naši domaći filozofi koji kao nojevi drže glave u iračkom pesku uprkos tome što su slomljene Hamurabijeve tablice?)

      Uvek nas, u poslednji čas, spasu južni vetrovi. Tako je bilo u vreme Černobila, tako u vreme NATO agresije, tako i prošlog vikenda kada je u atomskoj centrali u Pakšu, u Mađarskoj, svega 5o kilometara od naše granice iscurio radioaktivni gas. Desilo se to u petak, oko 14 časova. I krenulo ka nama. Najopasnije je bilo u subotu, kada je vetar promenio pravac i počeo da duva prema našoj granici.
       Bio sam i te subote na prvoj liniji fronta, kod zemunske “Venecije”. Nekad smo, u vreme Tiberija, tu dočekivali braću varvare, a danas radioaktivni oblak iz Pakšua. Opasnosti, opasnosti, može li se bez njih?
       Duva severac, duva hiperborejac. Dunav se uzburkao kao more, a jedan ribar, ludak, stoji nasred reke u barci, vadi mreže iz vode i ulov, polako baca na dno čamca. Dozivaju ga sa obale, brinu za njega, a on im odmahuje rukom da mu ne dosađuju. O, Gospode, da li je i Isus tako odmahivao, tu, na uzburkanom Dunavu? Da li je, ikad, postojao?
       A onda, zaista, dune sa juga. Dune jako, ali toplo. Širi ti pluća, da poletiš. I spasi nas, još jednom, južni vetar, južni bogovi.
       Ali, u ponedeljak, druge opasnosti. Iz Bagdada javljaju da su POLOMLjENE HAMURABIJEVE TABLICE!!! O, nebesa, ima li još nešto da se desi, da se slomi? Malo li je što je Mojsije slomio tablice sa Božjim zapovestima? Sada, kada nema više ni Hamurabijevih zakona, kako ćemo ubuduće da se razlikujemo od životinja?
       Eleonor Robson, profesor Univerziteta u Oksfordu i jedan od najvećih stručnjaka za iračko muzejsko bogatstvo, kaže da je uništavanje blaga u Arheološkom muzeju u Bagdadu neprocenjivo. Ona tvrdi da su ukradeni eksponati stari i stotinu hiljada godina kao što je alat pećinskih ljudi sa severa Iraka. Uz to, uništeni su ili ukradeni i rukopisi stari pet hiljada godina. Napravljen je već i popis šta je uništeno ili nestalo. Reč je o 170 000 MUZEJSKIH EKSPONATA! Pored Hamurabijevih tablica nestale su i glinene skulpture iz onog vremena, prilozi iz kraljevih grobnica u Uru kao, recimo, srebrna glava krave ili figura vola sa zlatnom glavom. Nestalo je, dakle, i ZLATNO TELE. A uništen je i torzo kralja Maništusu, sam vrh svetske kulture.
       Profesorka Robson je uverena da je uništavanje bagdadskog i drugih iračkih muzeja moglo da bude sprečeno jer su arheolozi upozorili Ameriku i Britaniju da je iračka kulturna baština od neprocenjive vrednosti i da se mora sačuvati. I jedina nam je uteha što će se ovo iračko, svetsko blago pojaviti, kad-tad, u Britanskom muzeju u Londonu. Kao, eto, pronašli, spasili od varvara. Još će Toni Bler, kao dobrotvor londonskog muzeja dobiti i metalnu pločicu iznad Hamurabijevih tablica. Jer, da ne bi njega, kad bi Zlatno tele stiglo u London. Da poludiš!
       A Žak Derida ćuti. Ćuti cela francuska filozofska postmoderna. Ćute i Habermas i poslovično grlati Sloterdajk. Gde su sada da nam objasne Bušovu postmodernu intervenciju u Iraku? Ovo postmoderno dekomponovanje Bagdada...A kada je, onomad, bombardovano Sarajevo, od njihove filozofske larme da ogluviš.
       Opet, odem na Dunav. Gde ću, inače? Stražarim tamo. Čekam da sa Karpata stignu radioaktivni oblaci iz Iraka i čitam tekst Gregorija Vlastosa. “Sokrat i Vijetnam”.
       Vlastos nas podseća da je Sokrat izbegavao da se bavi politikom. Zato je, sa Perikleovog stanovišta, Sokrat bio “beskoristan građanin”. Nije hteo da učestvuje ni u dva sudbonosna momenta atinske istorije. U martu, 415. godine, pre Hrista, Skupština raspravlja da li Atinjani treba da pruže pomoć Segestancima, beznačajnom savezniku na dalekoj Siciliji, najzapadnijem rubu grčkog sveta. Pomoći Segestancima značilo bi otvaranje novog fronta u zastoju rata sa Spartom i uvlačenje Sirakuze kao nove zaraćene strane.
       Zastupnici ekspanzionističkog imperijalizma sa Alkibijadom na čelu to zahtevaju, uprkos riziku, jer Sparta i Korint su na pragu Atine, spremni da navale. Imperijalna pohlepa odnosi prevagu. Izglasan je ogroman buxet i nedugo potom najveća sila ikada okupljena u Grčkoj plovi prema Sirakuzi. Ishod? Totalna katastrofa za Atinu! Od 50 000 vojnika i mornara preživelo je samo 7 000 hiljada!? A i oni ulaze u Sirakuzu kao ratni zarobljenici i umiru u kamenolomima, na prinudnom radu...
       Sokrat je ćutao o tom užasu. I u Skupštini i na Trgu.
       Branio se neuverljivo: “Ta verujte mi, građani atinski, da sam se rano latio državnih poslova, ja bih odavno poginuo, pa ne bih ni vama ni sebi koristio.”
       Drugi put se Sokrat zamerio Atinjanima kada se u Skupštini raspravljalo da li treba surovo kazniti Mitilenu, malu članicu atinskog Saveza, zato što je prišla Sparti.
       Sokrat, opet, ćuti. Mudruje. Jer, bože moj, on je svoj život “posvetio filozofiji, ispitujući sebe i druge”.
       Onda mu Atinjani smeste da je “trovao mladež” i osude ga na smrt. Sokrat je tada progovorio, ali bilo je kasno.
       Zašto je sve ovo Gregori Vlastos rekao diplomcima na Univerzitetu Kalifornije u Berkliju, maja 1987. godine? Zato što je Vlastos, još dok je bio profesor u Kanadi, između dva rata, zbog javnog angažmana, imao svoj dosije kod FBI-ja. I čim je iz Kanade kročio u SAD, redovnO je pozivan na “informativne razgovore”.
       Onda je došao Vijetnam. I Vlastos je kao predsednik istočne Divizije američkog filozofskog udruženja, u decembru 1966. godine prihvatio misiju protiv rata u Vijetnamu bez kolebanja.
       Od Pančeva duva nešto. Smrducka. Da li je od Azotare ili, polako, stiže iz Bagdada?
       Da li bi Sokrat ćutao i o Iraku? Verovatno. Nego, manimo se Sokrata, manimo se i Deride i ostalih postmodernih Evropejaca. Zašto ćute ovi naši, iz “Sokratovog dvorišta” u Kapetan-Mišinom zdanju? Bagdad, Irak, gospodo filozofska, to će vam doći glave. To što ćutite, neće vas spasiti. Pašćete na tzv. Bolonjskom dokumentu ili nečem sličnom, trivijalnom.
       Ne mogu stalno da vas spasavaju južni vetrovi, južni bogovi.
      
       DRAGAN JOVANOVIĆ