Predsednik Kazahstana već 13 godina čvrsto sedi u svojoj fotelji, a uspeo je da izdejstvuje zakon kojim i posle odlaska sa vlasti, do kraja svog životnog veka ima potpunu kontrolu u državi

      U trenutku kada iz Kazahstana stižu vesti da se u zatvorima fizički maltretira opozicioni lider Abljazov, a da se drugom opozicionom lideru Žakijanovu ozbiljno preti, grupa lidera ruskih pokreta za zaštitu ljudskih prava, zajedno sa saradnicima Humans Rights Njatch i Reportera bez granica, kao i poslanikom Državne dume iz redova reformskog Saveza desnih snaga, i grupom novinara, krenula je iz Moskve u Astanu, glavni grad Kazahstana. Namera je bila da se provere informacije da li su životi opozicionara u opasnosti, i šta vlasti čine da se situacija sa ljudskim pravima poboljša.
       - Kojim povodom dolazite u Kazahstan? - smrknuto pita čovek sa one strane stakla držeći moj pasoš.
       - Upišite u deklaraciju sav novac i tehniku koju imate, naređuje carinik.
       - Zar i novčanice od po jedan dolar i rublje?
       - Sve do poslednjeg, i mobilne telefone i fotoaparate, takođe.
       U deklaraciju u dva primerka upisasmo još i diktafon, za svaki slučaj.
       Od aerodroma, gde smo primetili da smo u centru pažnje ljudi u uniformama koji su nas okruživali, krenuli smo automobilima ka Astani.
       To je sada glavni grad, pošto je Nazarbajev 1998. godine odlučio da prestonicu premesti iz Alma-Ate. Oko nas mešavina ostataka neuglednog provincijskog grada i supermodernih zgrada, izgrađenih za potrebe nove prestonice. Na ulazu u grad koji danas ima oko 500 000 stanovnika, izdiže se zdanje nalik na ogromnu štafetnu palicu - “Astana-Bajterek”, na čijem vrhu treba da bude restoran. Istorijat nedovršene kule detaljno objašnjava državni list “Kazahstanska pravda” - “mladoj prestonici je potrebno simbolično zdanje, epohalni simbol, koji se može nazvati istorijskim”. List objašnjava da su vrhunske arhitekte iz raznih država predlagale svoje koncepte kule, ali da nijedan od njih nije bio tako savršen kao crtež predsednika Nazarbajeva. Tako je Savez arhitekata Kazahstana odlučio da kao osnovu za razradu uzme upravo njegovu ideju.
       Nešto dalje, nalazi se veliki, novi kompleks - “Predsednički centar kulture i umetnosti”, za koji nismo uspeli da saznamo zašto se zove baš predsednički. Zato smo usput, sa državnog radija saznali da je predsednik Nazarbajev napisao (od kada je postao predsednik) već 12. knjigu - “Kritična desetogodišnjica”, i da je rukovodstvo Kazahstanskog univerziteta već uvrstilo u program istorije neke teze iz tog dela koje predstavlja “filozofsko-naučno osmišljavanje ne samo onog što se već dogodilo u svetu, već i onoga što mora da se desi”.
       Delegacija je, kako bi sprečila moguće odbijanje susreta sa “nezvanim gostima”, još ranije obavestila i predsednicu administracije, i vladu, i parlament i Vrhovni sud o dolasku. Zato je, kako se činilo, naišla na dobro pripremljeni prijem. Predsednik Vrhovnog suda je otputovao na hitan službeni put, kao i šef Komiteta krivično -izvršnog sistema, pod čijim se nadzorom nalaze zatvori, a potpredsednik vlade Bauržan Muhamedžanov je pošteno priznao - bez dozvole šefa, da ne može da se sretne sa “takvom delegacijom”. Isto se dogodilo i sa pokušajem da se sretnemo sa ministrom pravde. Iako je grupa došla u zakazano vreme, on je ipak odbio razgovor. “Već se konsultovao”, zaključila je iskusna Zaureš Batalova, poslanik iz redova “Demokratskog izbora Kazahstana” koja nas je pratila. Njeno očekivanje se ostvarilo - ministar je reč u reč ponovio to što je ranije rekao potpredsednik. “Očigledno da postoji naredba ‘odozgo’ da vas niko ne primi, ali i to mnogo govori”, kaže Batalova.
       O stanju u sudovima, zatvorima, sudbinama nezavisnih novinara, govorili su zato poslanici. “Nezavisnih sudova kod nas nema. Sudbina opozicionih lidera Žakijanova i Abljazova nalazi se u rukama jednog čoveka - predsednika. I Nazarbajev će morati da nešto učini, pošto ga svugde u svetu pitaju zašto u Kazahstanu postoje politički zatvorenici”, kaže predsednik Komunističke partije Kazahstana Serikboljsin Abdiljin.
       Predsednik Nursultan Nazarbajev već 13 godina čvrsto sedi u svojoj fotelji, ali od ubeđenog demokrate i reformatora, postepeno se pretvara u autoritarnog lidera. Koristeći se izbornom ekvilibristikom, koju su osuđivale evropske organizacije, produžava sebi i broj mandata i njihovo trajanje. On uspeva da 2001. godine izdejstvuje Zakon o izboru prvog predsednika Kazahstana, kojim i posle odlaska sa vlasti, kao prvi predsednik, do kraja svog životnog veka ima potpunu kontrolu u državi. Neki naredni predsednik bi, prema tom zakonu, bio samo tehnička figura, a bez Nazarbajeve reči, u državi ne bi mogla da se donese nijedna važna odluka.
       Nazarbajev je opterećen u međunarodnoj i domaćoj javnosti korupcijskim aferama, a zbog žestokog obračuna sa političkim neistomišljenicima, stavljen je pod lupu Evrope i Amerike. Njegovi glavni politički oponenti - Galimžan Žakijanov i Muhtar Abljazov sede u zatvorima od prošlog leta, zbog navodne zloupotrebe službenog položaja. Ta dva političara bila su inicijatori osnivanja pokreta “Demokratski izbor Kazahstana”, čiji je osnovni zadatak - demokratizacija države. Nazarbajev ih je smenio sa odgovornih državnih funkcija, i ubrzo posle toga bili su osuđeni na po šest i sedam godina zatvora, u sudskom procesu koji je za optužene i prisutne posmatrače izgledao kao politički i bio daleko od pravednog.
       A bivši premijer Akežan Kažegeldin još ranije je morao da napusti zemlju nakon što su o njemu počeli da govore kao o realnom protivkandidatu Nazarbajeva. Istaknuti opozicioni novinar Sergej Duvanov, poznat po oštrim kritikama vlasti, takođe je u zatvoru. Za mnogobrojne pretnje nezavisnim medijima, podmetanje požara, uništavanje imovine, zastrašivanje i prebijanje novinara, u Kazahstanu do sada nisu nađeni krivci i niko nije odgovarao.
       Obračun Nazarbajeva sa političkim protivnicima i nezavisnim medijima došao je u trenutku kada je rukovodstvo Kazahstana, kao i drugih centralnoazijskih država poverovalo da je postalo stabilni saveznik SAD, zbog izjava o spremnosti podrške antiterorističkoj koaliciji. U regionu centralne Azije, posle 11. septembra 2001. godine, sve češći gosti su bili američki emisari, a u regionima su počele da se instaliraju vojne baze SAD. Okriljeni takvim visokim poverenjem superdržave, srednjoazijski lideri bili su uvereni da im je politička budućnost obezbeđena. Nazarbajev, a i ostali, kao da u isto vreme nisu čuli da ta podrška nije bezuslovna - Stejt department je direktno izjavio da bez obzira na antiterorističku operaciju, SAD neće zatvarati oči nad kršenjem ljudskih prava. A 14. januara, Kongres SAD donosi rezoluciju “o situaciji u oblasti ljudskih prava u srednjoj Aziji”, kojom se u oštroj formi zahteva od vlasti srednjoazijskih država da prestanu sa praksom torture političkih zatvorenika, i traže njihovo neodložno oslobađanje, obustavu stvaranja atmosfere straha, stvaranje uslova za normalan rad opozicionih partija, demonopolizaciju medija.
       Poruka je stigla i iz Evropskog parlamenta u februaru, kada je zatraženo od Nazarbajeva da novinara Duvanova pusti na slobodu, da sprovede nezavisnu istragu slučaja dvojice opozicionera Žakijanova i Abljazova, kao i da obustavi “torture”. Uoči novog zasedanja Evropskog parlamenta o situaciji u Kazahstanu, 9. aprila, Nazarbajev nervozno nudi amnestiju Žakijanovu i Abljazovu, ukoliko priznaju krivicu. A opozicija, shvatajući da će svojim pristankom u suštini dati legitimnost sudskim odlukama, odbacuje taj predlog uz objašnjenje da nemaju za šta da se pokaju, pošto su osuđeni zbog svojih političkih ubeđenja
       Grupa je narednog dana, sa ne baš mnogo optimizma, uz budno oko nepoznatih ljudi u civilu, koji se čak nisu ni trudili da budu neupadljivi, krenula u selo Kuršurum, u Kostanajskuju oblast. Tamo je smešten zatvor 161/4, gde izdržava kaznu Žakijanov. Put dug skoro 600 kilometara prevaljen je automobilima za 13 sati. Odavno izlokani putevi nisu ličili na obećanja rukovodstva o svetloj budućnosti i bili su nespojivi sa naftnim rezervama. Kilometri i kilometri puste stepe, sa retkim automobilima i još ređim, raritetnim autobusima, spajali su još ređa, zabačena sela. Kuršurum, “selo gradskog tipa” od nekoliko hiljada stanovnika, nikada nije video asfalt. U selu poluatomatska telefonska centrala, preko koje se ne vode važni razgovori. Tu vreme kao da se odavno zaustavilo.
       Susret sa liderom “Demokratskog izbora Kazahstana” dozvolili su samo poslaniku kazahstanskog parlamenta Borisu Sorokinu, ali uz prisustvo načelnika zatvora. Taj isti načelnik poverio je Sorokinu da ne želi da od Žakijanova stvara neprijatelja, jer, šta ako se sutra Nazarbajev i Žakijanov pomire, ili Žakijanov postane predsednik - šta će biti sa njegovim poslom. Sorokin prenosi da je Žakijanov dobro, i da moli međunarodne eksperte da naprave pravnu analizu sudskog procesa i optužnice.
       Put nazad u Astanu izgledao je još neverovatnije. Snežna bura, koju lokalno stanovništvo zove “buran”, pretila je da nas zarobi usred nepregledne stepe. Meštani kažu da smo joj pobegli za pola sata.
       Usput smo prošli i obaveznu registraciju na ulazu u Astanu, jer sva vozila koja se kreću po lokalnim i regionalnim trasama posle 11 uveče, moraju biti upisana u policijske izveštaje.
       Sa Astanom smo se rastali u istom stilu.
       “Imate li neke video ili fotografske snimke? Pre dolaska na carinu morali ste da pokažete carinskoj službi razvijen film. Nerazvijeni ne smeju da se iznose iz zemlje. Takav je zakon. Zašto iznosite načetu flašu konjaka? To je zabranjeno!”, ljutito govori carinik, koji je, izgleda, zaboravio na mogućnosti Interneta. Pomislili smo da smo ipak dobro prošli - ruskoj ekipi REN TV oduzeli su ranije sve video-kasete, osim jedne, koju su uspeli da sakriju.
       “Zašto niste upisali u carinsku deklaraciju da imate i 390 tengi? (kazahstanski novac, nešto manje od tri dolara), nastavio je carinik.
       Na pasoškoj kontroli usledila su pitanja: “Koji je bio cilj vaše posete? Kada ste ušli u zemlju? Da li ste došli na nečiji poziv? Gde ste bili smešteni? Adresa? Gde vam je izdat pasoš?” Posle saslušanja ukrcali smo se u avion. Utisak već preživljenog nije me napuštao.
       Setila sam se. Bilo je to 1986. godine, kada sam ulazila u Sovjetski Savez i kada su mi na carini našli ploču “Pink Flojd”.
      
       ZORANA BOJIĆ