O posleratnom uređenju Iraka, o mogućem kraju bliskoistočnih sukoba, o prevazilaženju razmirica između Evrope i Amerike

      Doktore Bžežinski, kako definišete pobedu u ovom ratu - Sadam Husein mrtav, a potom smena režima?
       - Jedino moguće ishodište sada je novi režim. U definisanje pobede spada i to da ona treba da donese demokratiju i slobodu, a ne prostu vojnu okupacionu upravu, koja se mora održavati protivno volji naroda.
      
       Aludirate na ideju koja je i u Vašingtonu u prometu - na nekog novog Daglasa Mekartura kao gospodara Bagdada?
       - Ta ideja je prilično mutna. Ona zanemaruje nekoliko važnih razlika između situacije u Iraku danas i one u Japanu 1945.
      
       Koje su to razlike?
       - Najviše dobija na težini činjenica da Irak ima mnogo manje homogeno stanovništvo, koje je takođe mnogo manje naviknuto na disciplinu, nego što su to bili Japanci 1945. Istovremeno, sa Irakom se graniči mnogo više zemalja, čije će držanje i stav prema SAD određivati ono što se tamo bude događalo.
      
       Da li bi stoga bilo uputno savetovati Ameriku da se što pre povuče?
       - Razume se da je američko vojno prisustvo potrebno još neko vreme, nadajmo se ne predugo. No, neka međunarodna instanca trebalo bi što pre, u prelaznom smislu, da preuzme civilnu upravu, da bi je nakon toga prepustila Iračanima.
      
       U Avganistanu se tokom rata pojavio kao nacionalna figura Hamid Karzai. Vidite li nekog ko bi u Iraku mogao da preuzme tu ulogu?
       - Trenutno ne vidim, ali verovatno će se neko pojaviti na kraju ere Sadamove vladavine. Iračka elita je prilično dobro izgrađena, to je narod koji deluje upečatljivo. I tu će se naći neko poput Karzaija u Avganistanu.
      
       Dolazi li u obzir i neki Iračanin iz egzila - recimo Ahmed Šalabi, vođa iračkog Nacionalnog sabora koji uživa neke blagonaklonosti Vašingtona?
       - Može biti. Ali to bi u svakom slučaju morao biti neko ko deli osećanja i iskustva Iračana u Iraku, a ne poglavito ona koja se tiču egzilanata.
      
       U čemu vidite najteže probleme predstojećeg vremena - u gerilskom ratu koji bi povele Sadamove pristalice, u autonomaškim željama Kurda, u pokušaju šiita da uspostave islamsku državu?
       - Ako bi rat doveo do velikih razaranja i ako bi se Irak raspao na svoje sastavne delove, moglo bi doći do svih ovih problema. Ako bi, pak, kraj rata stigao brzo, i ako ne bi usledilo previše komplikacija, opasnost bi bila u tome da se neki ljudi ovde u Vašingtonu osete pozvanim da pouke iz Iraka primene i negde drugde, svejedno da li u Siriji, Libanu ili Iranu.
      
       Donald Ramsfeld je upravo izjavio da će Sirija biti pozvana na odgovornost zbog prihvaćene uloge da bude zemlja preko koje se liferuje oružje. Koliko je, prema vašoj oceni, velika opasnost da se Vašington sada okrene drugim zemljama, onima koje podržavaju terorizam ili razvijaju oružja za masovna uništavanja?
       - Ako zemlje Bliskog istoka rade tako nešto, Bušova vlada svakako neće na to gledati ravnodušno. Ali, jednako je važno videti i druge razloge bliskoistočnih sukoba. To naročito važi za dugoročan sukob Izraela i Palestine. Amerika ne bi smela da bude samo pasivni posmatrač užasa i rana koje te dve zemlje nanose jedna drugoj.
      
       Nedavno ste napisali kako je Bušova vlada “demagoški fiksirana” na Irak.
       - Problem koji predstavlja Irak preterano je uveličan, a pre svega u poređenju sa izazovom koji predstavlja Severna Koreja. Držim da je za međunarodnu stabilnost Severna Koreja mnogo ozbiljniji i mnogo opasniji problem.
      
       Otkuda takva konstatacija?
       - Ona se uglavnom zasniva na onome što je proizveo 11. septembar 2001.
      
       Važni članovi vlade smatraju taj dan napada početkom jedne nove ere? Tako i vi mislite?
       - Taj dan je prilično izmenio Ameriku. Izmenio je, isto tako, i način na koji će se sada voditi politika. Za ostatak sveta, doduše, on nije imao toliki značaj, ali kad se nešto menja kod svetske sile broj jedan, onda to nužno proizvodi otežavajuća dejstva i na međunarodni sistem.
      
       Helmut Šmit je napisao da sadašnja spoljna politika Amerike trpi “naionalističko-egocentričan uticaj” jedne radikalne manjine neokonzervativaca. Je li on u pravu?
       - Svakako da mnogo šta liči na to, iako se time ne daje potpuna i složenija slika američke politike.
      
       Šta nedostaje da slika bude celovita?
       - Sigurno je važna i uloga hrišćanske desnice u Americi, važno je i osećanje da nastaju nove opasnosti od međunarodnog terorizma. Na to dolaze i neprestana histerisanja medija kad je reč o terorizmu i Iraku, kao i nastojanja vlade da poveže jedno s drugim.
      
       Da li je lutanje počelo pozivanjem Sjedinjenih Država na rat protiv terorizma?
       - Oduvek sam naglašavao da je moguće boriti se protiv neprijatelja, ali ne i protiv tehnike. Voditi borbu protiv terorizma isto je kao da ste 1939. ratu objavili blickrig. Terorizam je tehnika koju opslužuju ljudi čiji se identitet mora utvrditi, ako se želi voditi rat. Ne smemo da se ponašamo tako kao da se radi o teološkoj raspravi, već terorizam moramo sagledavati mnogo više u zavisnosti od problema na Bliskom istoku.
      
       Rat protiv Sadama očigledno je zamišljen samo kao početak preoblikovanja celog Bliskog istoka. Iza toga stoji ideja da put od Bagdada vodi ka Jerusalimu, ka rešavanju sukoba oko Palestine. Mislite li da je ovaj redosled tačan?
       - Mogao bi da se pokaže tačnim. Istinski test u bližoj budućnosti sastoji se u tome da Bušova vlada sada mora konačno podneti mirovni plan za Izrael i Palestinu. Ona je to obećala Toniju Bleru, i sada je reč o tome da li će se ona zaista držati dogovorene “rute”, a da sve to ne razvodni još jednom.
      
       Ima li naznaka da će mirovni plan biti brzo podnet?
       - Iskustvo ne daje mnogo povoda za optimizam.
      
       Vi ste u vladi Džimija Kartera bili savetnik za nacionalnu bezbednost, u vreme kad je potpisan ugovor u Kemp Dejvidu. Da li ste tada gajili nadu da na Bliskom istoku neće više vladati nasilje?
       - Da, svakako. Nije tako ispalo, jer nije bilo trajnih napora u vezi sa tim. U jednoj tako teškoj istorijskoj situaciji, mir se ne uspostavlja sam od sebe. Oko toga se mora uvek aktivno starati. Ne može se, naravno, prevideti ni to da ni Palestinci ni Izraelci nisu u stanju da sopstvenim snagama dođu do kompromisa.
      
       Vi ste celog života razmišljali o tome kako se u međunarodnim odnosima može postići stabilnost. Može li se desiti da u eri jedne jedine supersile takva razmišljanja uopšte ne budu više aktuelna?
       - Pošto još nismo potonuli u haos, stabilnost, onako kako ja mislim, i dalje ostaje dosežan cilj. Ona je, u svakom slučaju, poželjnija od globalne anarhije. Potpunu stabilnost nećemo nikad doživeti - a nadajmo se ni potpunu nestabilnost. Uvek će biti reč o tome da što više širimo dejstveno polje stabilnosti. Vojna sila može pri tom biti značajno pomoćno sredstvo, ali svakako ne i isključivo, pa čak ni za jedinu supersilu.
      
       Bušova vlada se postavila tako da i rat u Iraku vodi bez mandata Ujedinjenih nacija. Stari saveznici kao što su Francuska i Nemačka udaljili su se od Amerike. Mislite li da će se Vašington, po završetku rata u Iraku, potruditi da to ispravi?
       - Sasvim je sigurno da Evropa i Amerika moraju ozbiljno da razmišljaju o svojim zajedničkim ciljevima i odgovornostima. Sasvim je sigurno da se i mi moramo koncentrisati na to šta zajednički možemo postići u Evropi, u oblastima koje se graniče sa Evropom i na Bliskom istoku - i, dabome, kako se stabilnost može potvrđivati u uslovima širenja nuklearnog naoružanja i terorizma. Ako se ne budemo trudili oko toga, svet će biti sve haotičniji. I tu ostaje prilično veliki posao, čak i ako iza odlučujućeg udela vojnog poduhvata stoji volja nas samih i naših vlada da prevaziđemo njihove razmirice.
      
       GERHARD ŠPERL (Špigl)
      
       S nemačkog:
       ĐORĐE DIMITRIJEVIĆ