U Vašingtonu se nastavlja potraga za kandidatom koji bi u dogledno vreme trebalo da sedne u praznu fotelju Sadama Huseina, a Pentagon, Stejt department i CIA još ne mogu da se slože gde bi naslednika trebalo tražiti - u samom Iraku ili u iračkoj dijaspori?

      Gledano iz američke perspektive - rat je gotov, poslovi mogu da počnu...
       Kako su mediji širom sveta, na zaprepašćenje zvaničnika u Pentagonu i dalje najviše zaokupljeni haosom i bezvlašćem u iračkim gradovima, odnosno kolektivnom dramom onog dela izbezumljenog i očajnog stanovništva koji je nekako uspeo da preživi brutalnost režima Sadama Huseina, a potom i američke bombe, ili tragičnim prilikama u iračkim bolnicama, koje su trenutno van domena interesovanja američke “oslobodilačke” vojne mašine, prošlo je gotovo neopaženo da su Amerikanci u nekim oblastima ipak pokazali zavidnu brigu za budućnost ove zemlje. Recimo, sva izvorišta nafte, rafinerije, naftovodi, terminali i ostale petrolejske instalacije odmah su stavljene pod strogi nadzor kako bi se sprečilo njihovo eventualno oštećenje ili uništavanje...
       Irakom će, kao što je poznato, barem još godinu-dve upravljati glavnokomandujući savezničkih operacija general Tomi Frenks, a sve poluge vlasti držaće njemu podređeni američki vojnici. Međutim, da bi javnost (domaća i svetska) to “oslobođenje” što lakše svarila, i da ga kojim slučajem ne bi brkala sa “stranom okupacijom”, zvanični Vašington se unapred pobrinuo da odredi i “civilnog administratora” Iraka u liku penzionisanog generala Džeja Garnera. Njemu će biti povereni uobičajeni poslovi guvernera: da najpre napoji i nahrani gladno stanovništvo, raščisti ruševine i obezbedi najnužnije uslove za nesmetani nastup stranih (pre svega američkih i britanskih) investitora koji treba da obnove ekonomiju te zemlje. U međuvremenu i dalje će se - među samim Iračanima, u zemlji ili u rasejanju - tražiti osoba koja treba da sedne u praznu fotelju Sadama Huseina i odigra ulogu najboljeg američkog prijatelja u Bagdadu...
       Buduća “civilna” misija generala Garnera mogla bi, možda, da liči na onu koju je nakon Drugog svetskog rata u Japanu odigrao legendarni general Daglas Makartur. Ipak, Garnerov slučaj je po mnogo čemu bez presedana, jer je glavni posao na raščišćavanju ruševina poveren jednoj od onih osoba koje su - makar indirektno - najviše doprinele prethodnom razaranju... Naime, sudeći po rezultatima temeljnog istraživanja koje je pre dva meseca sproveo dnevnik “San Francisko kronikl”, bliski prijatelj američkog ministra odbrane Donalda Ramsfelda i uticajne grupe vladajućih konzervativnih republikanaca (tzv. jastrebova) koji trenutno vuku sve konce u Pantagonu (Pola Volfovica, Ričarda Perla i ostalih), penzionisani general sa tri zvezdice Garner (64) zapravo je, veoma sposoban trgovac oružjem. Pre nego što će se prihvatiti sadašnjeg posla u Iraku, bio je veliki i važan “vojni liferant” i snabdevač američkih oružanih snaga različitim raketnim sistemima. Inače, živeo je udobno na Floridi, u kraju u kojem žive isključivo bogataši, nedaleko od tamošnjeg Diznijevog parka, u raskošnoj vili okruženoj magnolijama na obali jezera. Prvi komšija mu je najpoznatiji i najbogatiji igrač golfa na svetu Tajger Vuds.
       Iako oficijelne biografije generala Garnera, koje Pentagon sada servira novinarima, naglašavaju činjenicu da je on nakon prvog Zalivskog rata 1991. godine neko vreme proveo među Kurdima na severu Iraka, i tamo stekao mnoge prijatelje i postao veoma popularan, postoji i drugi - mnogo značajniji - deo njegove životne priče, koji je dugo bio brižljivo čuvan podalje od javnosti. Reč je, zapravo, o tome da je Garner još kao izabranik predsednika Ronalda Regana bio ključni čovek za razvoj vojnog programa kosmičkih i strateških raketnih sistema poznatih pod imenom “Rat zvezda”. A nakon odlaska u penziju, 1997. godine, prihvatio se (iako tog trenutka nije imao nikakvog iskustva u biznisu) veoma dobro plaćenog položaja predsednika kompanije “SDž Coleman Technologdž”, koja američkoj i drugim savezničkim armijama isporučuje sofisticirane i skupe raketne sisteme. Pored ostalog, njegova firma proizvodi i rakete “patriot”, koje su često korišćene u najnovijem ratu u Iraku (gde su se naročito proslavile obaranjem savezničkih, britanskih, aviona) i rakete “arronj”, kojima su naoružani Izraelci. Sklapanje svih ovih profitabilnih ugovora pripisuje se, naravno, poslovnim vezama generala Garnera, s pomoćnikom načelnika američkog Generalštaba u vreme prvog Zalivskog rata i nekim uticajnim konzervativnim republikanskim krugovima u Vašingtonu.
       Stoga je, naravno, sasvim razumljivo zašto je imenovanje na ovako značajnu funkciju čoveka tako bliskog onome što se uobičajenim rečnikom zove “vojno-industrijski kompleks” već počelo da provocira i neka neugodna pitanja. Istina, general Garner je svojevremeno tužio penzionisanog potpukovnika iz odeljenja za svemirski program američke armije Bifa Bejkera, zato što je ovaj javno izjavio da je on, zahvaljujući svojim političkim vezama u Pentagonu, dobio jedan posao vredan 100 miliona dolara. Ali, taj predmet nikada nije dospeo do suda, jer su se dve strane u međuvremenu nagodile i - zahvaljujući lepoj sumi novca - u januaru ove godine zaključile tzv. vansudsko poravnanje.
       Još 2000. godine Garner je sa grupom istaknutih američkih vojnih zvaničnika proveo desetak dana u Izraelu , kao gost Jevrejskog instituta za poslove nacionalne odbrane, i nakon toga potpisao jednu - kako se sada zvanično tvrdi - rutinsku deklaraciju kojom se osuđuju Palestinci i podržava standardna izraelska vojna strategija. To je, naravno, dalo osnova američkom Savetu za odnose sa islamskim svetom da ga odmah optuži kao zakletog pristalicu “cionističke politike”... U svakom slučaju, Dejvid Kirp, profesor etike na Univerzitetu Berkli u Kaliforniji, već je primetio da Garnerovo imenovanje predstavlja “šarmantan primer” američke indiferentnosti prema iračkom narodu i kratkovidosti sadašnje američke administracije.
       I, dok se u Americi naširoko raspravlja o imenovanju budućeg “guvernera” Iraka, kojeg je odredio Pentagon, vojna i civilna administracija u Vašingtonu angažovale su se svojski da nađu i nekakve Iračane kojima bi, kao pouzdanim američkim prijateljima, u dogledno vreme mogla da bude poverena vlast u njihovoj zemlji. Za neke od važnih funkcija već su odabrani glavni kandidati. Recimo, bivši irački general Teufik al Jasari, vođa pobune protiv Sadama Huseina iz 1991. godine, inače sekretar opozicionog Iračkog nacionalnog kongresa, već je viđen za budućeg iračkog ministra unutrašnjih poslova. Bivši irački general Abdel Emir al Salah, takođe jedan od žrtava nekadašnjih Sadamovih čistki u armiji, trebalo bi da postane irački ministar odbrane u nekoj budućoj vladi, kao i Muhamed al Džabar, koji je već viđen za budućeg ministra informacija. Istina, najistaknutija figura antisadamovske opozicije u Iraku, šiitski ajatolah Muhamed Bakir al Hakim, još se opire američkim ponudama da prihvati neku funkciju u budućoj vlasti, mada je ponuda i dalje otvorena...
       Ključna dilema svodi se, ipak, na pitanje: ko bi u doglednoj budućnosti mogao da sedne u nekadašnju Sadamovu fotelju? A najveći problem je u tome što su oko tog pitanja i dalje podeljeni ne samo Iračani, protivnici režima Sadama Huseina, nego i sami Amerikanci. Iako su godinama finansijski pomagali tzv. iračku opoziciju, mahom grupe izbeglica u zapadnoj Evropi i Americi (za čije je aktivnosti svojevremeno odvajano desetak puta više sredstava nego za pomoć demokratskoj opoziciji u Srbiji), Bela kuća, Pentagon, Stejt department i CIA se i dalje dvoume oko toga ko bi iz tog kruga uskoro mogao - kao njihov čovek - da dođe na čelo nove demokratske iračke vlade. Uticajni krugovi konzervativnih republikanaca, koji imaju glavnu reč u Pantagonu, smatraju već duže vreme da je najbolji kandidat za to mesto jedan od lidera iračke dijaspore i predsednik Iračkog nacionalnog kongresa u izbeglištvu Ahmed Čalabi, dok se Stejt department i CIA tom predlogu otvoreno protive. Zapravo, čini se da Čalabija najviše protežira ministar odbrane Donald Ramsfeld sa grupom prijatelja u Pentagonu (Volfovic, Perl i ostali), koji imaju i podršku potpredsednika Dika Čejnija. Njima je naklonjen i senator Džozef Liberman, koji Čalabija opisuje kao ličnost “snažnih principa” i čoveka “duboko posvećenog svojoj nacionalnoj misiji”.
       Dakle, reč je o onom delu vašingtonske administracije koji je obezbedio i imenovanje generala Garnera za guvernera i koji je sve do sada pokazivao izrazitu sklonost da se u budućem slobodnom Iraku što pre instaliraju ljudi sa smislom za “slobodno preduzetništvo”, kadri da stvore uslove za velike i profitabilne poslovne poduhvate... A Pentagon se očito pobrinuo da njihov kandidat sa još nekoliko stotina svojih najvernijih sledbenika iz dijaspore bude odmah doveden na “oslobođenu teritoriju” Iraka i tu istog trena započne neku vrstu svoje političke kampanje...
       Međutim, ni CIA nije sedela skrštenih ruku; Vašingtonom je ubrzo počeo da kruži Čalabijev “dosije”, odnosno jedan “papir” u kojem su potanko opisane mnoge finansijske i druge tamne mrlje iz Čalabijeve biografije. No, kako ni sam Čalabi nije naivan i nevešt igrač, jer odlično poznaje sve koridore moći u američkoj prestonici, a ima i veliko iskustvo u poslovima lobiranja, i prilično jaka politička “leđa”, on je odmah uzvratio udarac: njegovi ljudi su u brojnim intervjuima otvoreno optužili organizacijuCIA da i dalje robuje starim navikama, iz vremena kada su u vrhu ove agencije smatrali da je njihov posao da ubijaju strane državnike po svetu i na čelo tih država postavljaju svoje ljude...”Ma šta da CIA sada priča unaokolo, činjenica je da je sam general Tomi Frenks, a on je za to najkvalifikovaniji i najodgovorniji, zaključio da g. Čalabi i njegov Irački nacionalni kongres treba da odigraju značajnu ulogu u obnovi demokratije u Iraku”, ocenio je Rendi Šojneman, predsednik tzv. Komiteta za oslobođenje Iraka, što je - zapravo - još jedna grupa moćnih lobista u Vašingtonu angažovana u ovoj stvari.
       Ahmed Čalabi (58) rođen je u Iraku (u šiitskoj, rojalistički nastrojenoj porodici) i odatle je sa roditeljima otišao u inostranstvo još kao dete od 13 godina. Stekao je obrazovanje u Americi, gde je studirao matematiku, na nekim od vrlo prestižnih i skupih univerziteta, a potom je započeo i poslovnu karijeru u Bejrutu. Ima britanski pasoš, poslovne i druge veze u Vašingtonu i Londonu i danas važi za veoma bogatog čoveka. Ali, problem je upravo u tome što je njegovo bogatstvo prilično nejasnog porekla. I, što je ovaj kandidat uticajnih krugova u Vašingtonu za naslednika Sadama Huseina jedna od verovatno najpitoresknijih figura sadašnje političke scene Bliskog istoka. Jer, sudeći po onome što je o njemu nedavno napisao vrlo ugledni i nesporno konzervativni novinar Arno de Bordžgrejv u “Vašington tajmsu”, Čalabi je, zapravo, jedan od “najvećih prevaranata u istoriji Bliskog istoka”. Ta optužba se, pre svega, odnosi na činjenicu da je on u Jordanu, gde je svojevremeno bio bankar (osnivač i vlasnik “Petra banke”), zapamćen po velikom finansijskom skandalu kada je tamošnje vlasti, centralnu banku Jordana i ulagače “zavrnuo” za lepu sumu od nekih 300 miliona dolara i potom - nestao. Iako je njegova banka prestala da radi još 1989. godine, protiv Čalabija je u Amanu vođen dugotrajan sudski proces i on je konačno 1992. pred jednim jordanskim sudom osuđen (u odsustvu) na višegodišnju robiju... Istina, uvek je tvrdio da je to bio montiran sudski proces i da je iza ove afere stajao uticaj Sadama Huseina, mada je jordanska verzija te priče sasvim drugačija.
       Rezerve američkog Stejt departmenta prema Čalabiju počivaju takođe na nekim čudnim finansijskim operacijama. U toj instituciji mu se, naime, prigovara da je bio - blago rečeno - nemaran u trošenju ogromnih suma dolara datih na ime izdašne američke pomoći za iračku opoziciju, za koje izgleda nije vođeno uredno knjigovodstvo i koje su jednostavno nestale netragom... Dok mu CIA spočitava da je oduvek bio krajnje nepouzdan i neodgovoran kao partner. Čalabi se, naime, u otmenim salonima u Vašingtonu i Londonu često hvalio kako u Iraku ima veliku mrežu svojih pristalica, koji deluju u ilegali i samo čekaju na njegov znak da započnu ustanak protiv Sadama Huseina. CIA je, jednog trenutka, poverovala u te priče i negde sredinom devedesetih odlučeno je da se, uz pomoć Čalabijevih “veza na terenu”, u Irak tajno ubaci nekoliko njenih agenata koji će “koordinirati” aktivnosti tamošnjih opozicionih krugova. Međutim, ispostaviće se da ništa od Čalabijevih priča nije bilo tačno i svi agenti CIA koji su bili ubačeni u Irak, odmah su pohvatani i pogubljeni...
       “Ako bi gospodin Čalabi uz pomoć svojih uticajnih prijatelja u Vašingtonu jednog dana zaista uspeo da postane prvi čovek novog demokratskog Iraka, i ako se zaista ispostavi da su optužbe protiv njega koje su poslednjih dana dospele u javnost bile bar delimično tačne, to bi moglo samo da znači da se nastavlja neka vrsta tradicije u ovom delu sveta. One tradicije koju je svojevremeno označavao šah Reza Pahlavi u Iranu i koju i danas čine razni pohlepni kriminalci na čelu nekih emirata i monarhija u Persijskom zalivu”, zaključuje se u prošlonedeljnom komentaru časopisa “The Nenj Džork Observer”.
       Drugim rečima, tek što je jedna bitka za Bagdad završena, druga, možda još važnija, nastavlja se. Bitka u koju pojedini američki generali, političari i njihovi prijatelji iz poslovnog sveta sada stupaju sa zaista velikim ulozima. Dok nesrećnim Iračanima, izgleda, preostaje samo da se pitaju - šta ih je snašlo?
      
       STEVAN NIKŠIĆ