Oprostio se od života i prijatelja uz rukovet španskih pesama. Došao sam na sahranu namerno svečano, sa zastavicom na automobilu i vencem, s natpisom “Filozofu Karelu Kosiku - Srbija i Crna Gora”

      Preminuo je jedan od poslednjih protagonista “praškog proleća” 1968. godine, nasilno okončanog okupacijom Čehoslovačke na osnovu zloglasne teorije i prakse Brežnjevljeve doktrine ograničenog suvereniteta.
       Ispratili smo Zdenjeka Mlinarža (na njegovu sahranu došao je i Mihail Gorbačov, njegov školski i sobni drug sa Lomonosova), Jiržija Pelikana, Ivana Svitaka, a sada i Karela Kosika.
       Davne 1989. godine sedeli smo Ljubomir Kljakić i ja u njegovoj čudesno magičnoj sobi u potkrovlju sa pogledom na praški Hrad i razgovarali o prošlosti i budućnosti. Prošlost je osuđivao, budućnost nije uvek najbolje razumeo. Ostao je u njemu apsolutni idealizam levičara koji se nada nečem boljem od nesavršenog društva. Ali, duh utopije bilo je ono poslednje što je tada zanimalo Čehe. Ali, bilo je tu prijateljstvo među narodima i kulturama, davno započeto i održavano, sve do danas.
       Dobio je neočekivano moj prevod knjige “Dijalektika krize” koji je u “Mladosti” objavio, smelo, Zoran Sekulić. “Zamislite, otvorite vrata neznancu i on vam bez reči preda vašu knjigu na srpskohrvatskom jeziku. Bilo je to vreme kada sam živeo u najcrnjem očajanju. Ta knjiga bila je za mene plamičak u tami, nagoveštaj nade da će se nešto ipak promeniti.”
       Ispisao je lepe stranice o našem očajanju, o ratu u Jugoslaviji, glavni deo tih ogleda objavio sam u “Srpskoj reči”. I to ga je obradovalo.
       Oprostio se od života i prijatelja uz rukovet španskih pesama. Došao sam na sahranu namerno svečano, sa zastavicom na automobilu i vencem, s natpisom “Filozofu Karelu Kosiku - Srbija i Crna Gora”. Odavno već nisam delio iluzije o “praškom proleću”, ali sam kao i svi prisutni znao da su te iluzije i te kako doprinele oslobađanju od duha dogmi i zabrana. Stajao sam sa liberalnim filozofom Vaclavom Bjelohradskim, čovekom sasvim drugačijeg kova od Kosika, koji je stigao iz Italije da se pokloni senima kolege sa levice, prozaistom Ludvikom Vaculikom, piscem slavnog manifesta “Dve hiljade reči” iz 1968. godine, koji sam pridružio Kosikovoj knjizi i sa Janom Kavanom, kojeg šaljivo prijatelji nazvaše “predsednik planete”, jer sada zastupa Češku Republiku u OUN, kao predsedavajući Generalne skupštine.
       U Pragu su u pripremi dve njegove knjige za posthumna izdanja, u Beogradu će se pojaviti njegovi ogledi o Hašeku i Kafki. Intelektualno i emotivno vezan za nekadašnju Jugoslaviju, za filozofe okupljene oko časopisa “Praksis”, Karel Kosik do kraja života nije izneverio stara prijateljstva - nisu za njega bila dnevna, nego večita.
      
       ALEKSANDAR ILIĆ