NASLOV: “Matematika i koreni postmodernog mišljenja”
AUTOR: Vladimir Tasić
IZDAVAČ:“Svetovi”,Novi Sad, 2002.

      Tasićev ogled koji, po mom mišljenju, predstavlja najuspelije domaće ostvarenje u oblasti filozofije u prošloj godini, u stvari je autorov prevod ovog dela sa engleskog jezika, pošto je ovaj ogled najpre bio publikovan kod poznatog izdavača “Oxford Universitdž Press” 2001. Drugo najznačajnije domaće ostvarenje u ovoj oblasti, knjiga Nikole Graheka “Ogledi o bolu”, takođe je najpre objavljena na engleskom jeziku, što svakako svedoči o izvesnom prodoru naše filozofije i otvaranju prema svetu, koji može samo da raduje. Prvom prodoru posle sloma praxsis filozofije, sedamdesetih godina prošlog veka. Moram da kažem da je ovaj redosled sasvim uslovan pošto je on rezultat afiniteta ovog kritičara na koje on, valjda, ima pravo.
       Već i površan pogled na teme ovog ogleda pokazuje osnovno autorovo interesovanje da istraži odnos, kako sam piše, “prožimanje” postmoderne filozofije i nauke, odnosno matematike, za koju - na jednom mestu - veli da nije više kraljica nauke, podelivši na taj način sudbinu same filozofije. Tako Tadićev ogled počinje karakterističnim pitanjem: brojite li do jedan? Već ovako postavljeno pitanje, na samom početku, upućuje na osnovni filozofski problem, kojim se u ovom ogledu bavi ovaj naš matematičar po profesiji, sa nesumnjivim literarnim darom: problemom tzv. zasnivačkih koncepata, kako ih naziva Tasić, u nauci (matematici) i filozofiji, pre svega, onoj kontinentalnoj, koja se na prvi pogled čini daleko od svake nauke. Iz tog razloga Tasić se, u ovom ogledu, ne bavi analitičkom filozofijom, ili analitičkom filozofijom jezika, pošto je u ovim slučajevima veza filozofije i nauke više nego očigledna. Ovo metodološko sužavanje na kontinentalnu filozofiju je zato sasvim opravdano.
       Naravno da se autor koji je bio nagrađen za svoj roman “Oproštajni dar” prirodno opredelio da, ovaj među najtežim filozofskim problemima, obradi, kako sam veli, “ležernim pripovedačkim tonom”, što svakako govori o prirodnoj upućenosti ovog matematičara i pisca na postmodernu filozofiju, koja prevazilazi problem tzv. granica među žanrovima. Ali, pogrešio bi svako ko bi ovu knjigu zato svrstao u popularnu nauku ili filozofiju, budući da je njen stručni domet u oba područja veoma visok. Zato je ovaj ležeran literaran stil bio jedino i moguć na temelju izuzetne stručne artikulacije samog problema. Nema literarne lakoće bez jasnog i dubokog uvida. Tako se Tasić ovde bavi problemima “jezičkog zaokreta”, koji predstavlja osnovni problem filozofskog utemeljenja postmoderne, ali i problemima kontinuuma, identiteta, problemom znaka, filozofijom strukturalizma, Vitgenštajnovom teorijom “privatnog jezika”, dekonstrukcijom i zaključnim razmatranjem u kome postavlja pitanje: postmodernizam ili disfunkcionalizam?
       Šta je osnovna vrednost ovog teksta? Iako o postmodernoj filozofiji govori iz “matematičkog konteksta”, on sasvim jasno, da bi uopšte došao do filozofskih temelja postmoderne, najpre pravi razliku između postmodernizma kao kulturnog fenomena, ili čak fenomena popularne kulture i filozofije postmoderne, što je razlika koju brojni tumači i kritičari postmoderne najlakše previđaju. U pogledu filozofske vrednosti postmoderne, u pogledu osnovnih zasnivačkih koncepata, ili utemeljenja, Tasić isto tako jasno uviđa da je to stari spor između intucionista i formalista, odnosno, funkcionalista, u filozofiji i nauci. Obrt prema jeziku je zato interpretiran samo kao jedna od verzija savremenog formalizma, koji danas govori o diskursima i pisanju, a ne o subjektu. Zato je za Tasića postmoderna, u osnovi, simulacija određenih ideja romantizma i “ponavljanje fundamentalnog gesta funkcionalizma” koji se oslanja na logocentrički princip po kome “biti, znači biti vrednost neke promenljive”. Zato, zaključuje Tasić, postmoderni disfunkcionalizam “predstavlja samo jedno proširenje formalističkih redukcija ‘novim’ otkrićima filozofije jezika, kritikom identiteta i nepredikativnih definicija”. Da li je to slepa ulica modernizma ili otvaranje horizonta - to pitanje i za Tasića ostaje otvoreno.
      
       NENAD DAKOVIĆ