Nagradi grada Beograda se posebno radujem i zbog činjenice da je dobijam u vremenu ove vlasti. Jer, imali smo vlasti i od kojih je bilo sramota primiti nagradu

      Postoje umetnici koje genetski provincijalizam odvede u ničim neizazvani mondijalizam. I za života im se izbriše stvaralački trag. Jagoš Marković (37) spada u one druge, poput Španca Pedra Almodovara, na primer, koji su od svoje ulice i svoje sobe napravili kosmos.
       Sin uglednog podgoričkog advokata, Jagoš Marković je u dvanaestoj režirao u pozorištu za decu, a sa šesnaest je došao u Beograd i upisao FDU. U dvadesetoj, bio je diplomirani reditelj. Od tada do danas postavio je četrdesetak predstava, dobio desetine nagrada kojima bi, kako kaže, nahranio i najveću sujetu. O ovoj poslednjoj, Nagradi grada Beograda za 2002. ipak govori sa posebnim žarom:
       - Ova nagrada ima sasvim drugačiji smisao, njoj se posebno radujem i njome se najintimnije ponosim jer je to nagrada grada Beograda, ne samo meni već svima nama iz Skupa, dakle, celom Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Ona mi je posebno na srcu i zbog činjenice da je dobijam u vremenu ove vlasti, jer smo imali vlasti od kojih je bilo sramota dobiti nagradu.
      
       Da li ovo priznanje menja vaš odnos prema predstavi za koju ste nagrađeni, a koja je već ovenčana dobrim kritikama i velikom pažnjom gledalaca?
       - Naravno da ne menja. Uz svu moju istinsku, ponavljam istinsku (i nemojte to da mi brišete) zahvalnost za nagrade, ja stalno govorim, kako kaže Šekspir: “Ruža bi davala slatko ime, pa ma kako je mi zvali. Ti bi bio ti i kad ne bi bio Montegi.” Ova predstava bi mi bila draga i da je ispljuvana, kakvih iskustava imam, takođe. Uopšte ne volim samo one najnagrađivanije. Strašno volim “Učene žene”, a ni predstava ni ja nismo dobili nikakvo priznanje.
      
       Počeli ste da sakupljate nagrade kao veoma mlad reditelj. Nije isto dobijati ih onda i danas?
       - Kad su mi trebale, kad sam bio u crnoj rupi svoje nesigurnosti (koju sam ja vešto krio, ili nevešto, za pametne), kad sam mislio da sam niko i da ne vredim - tada sam ih i dobio i zato sam zahvalan ovoj sredini što me je tada prepoznala i podržala.
      
       Kao pandan ovoj poslednjoj, dobili ste i nagradu koja predstavlja priznanje rodne Podgorice. Da li je ova Nagrada grada Beograda konačno priznanje da vas je i ovaj grad prihvatio?
       - Ne. Ja dođoh detetom u Beograd i stalno ponavljam istu rečenicu. Kad su me moji pitali “kako si se snaša’ u Beograd’”, ja sam odgovorio: “Nisam se snaša’, nego su me dočekali.” Odavno je meni osveštena ljubav sa Beogradom. Sve te šanse koje sam dobijao i sva ta priznanja deo su te ljubavi. A onda sam, u vreme bombardovanja, na pijaci čuo seljaka kako mi onako prisno, skoro zaverenički dovikuje: “‘Ej, reditelju (sa onim kratkouzlaznim i), eno došlo ulje.” Mogao bih da ređam još mnogo sentimentalnih izjava kojima su me darivali ljudi u ovom gradu, ali neću da budem patetičan.
       Lako je meni da budem zahvalan na nagradama, da me ispunjavaju, da za neke mnogo i ne marim, lako je meni kad sam ih sve dobio. To me podseća na Oliveru Marković kada smo radili “Učene žene”. Pokušavam ja nju da poružnjam za ulogu Filamente, povećavam joj nos, povećavam, al’ ne vredi. Ona lepa, pa lepa. Ja se iznerviram što ne može da bude ružna, a ona mi kaže: “Znate šta, Jagoše, bilo mnogo pa ostalo.” Tako je i meni lako kad sam sit nagrada.
       Nisam ja danas samo sam sebe operisao od bezmerne sujete i taštine koja je umela da vlada mnome...
      
       Koliko ste bili svesni, i koliko ste uopšte svesni, svoje sujete i taštine?
       - U trenutku najveće slave, u vreme ogromnog uspeha somborske predstave “Kate Kapuralica” ponašao sam se kao da me je ujela crna zmija. Počeo sam manijačno da čitam novine, kritike, da budem osetljiv. Bio sam na granici da izgubim sebe. I rekao sam sebi: Jagoše, ti se ponašaš kao Salijeri. Shvatio sam da moram da prekinem sa tim i napravio sam veliku pauzu da bih otišao tamo gde sam i počeo. Na vrata na koja sam ušao morao sam i da izađem. Otišao sam u dečije pozorište u Podgorici gde sam sa dvanaest godina imao prvu predstavu, uradio “Tri musketara” i počeo svoju novu fazu.
       S druge strane, ako se nečija sujeta imala najesti, moja se najela priznanjima, pa mi je lako da je više nemam. Međutim, kad sam bio najsujetniji, jednako kao i danas, ne pristajem na kompromise. Moj stomak se uvek pitao i nije mi to dozvoljavao. Etiku i estetiku nisam razdvajao i morao sam da budem u skladu sa obe.
      
       Mnogi tvrde da ste vi uspostavili kodeks vladavine reditelja u pozorištu. Reč je o postavljanju uslova i o zahtevima reditelja, pre svega kad je o novcu reč?
       - Ne umanjujem svoj značaj, nisam ni lažno skroman, ali po mom osećanju pozorište čine glumac i publika. Režija je umetnost stara sto godina i ona ne postoji bez glumca. Naravno, da je nepravda kakav je položaj glumca kod nas, ali za mene je on centralna ličnost u pozorištu. Kad je novac u pitanju, o tome ne želim da govorim. Svako dobije ono što može. Inače, ne priznajem ničiju vladavinu, a ako mene ubrajate u rediteljske zvezde, nemam ništa protiv. Treba to zaslužiti.
      
       U vremenu koje je zakon reklame i marketinga stavio u prvi plan, sve manje se govori o umetnosti i osećanje stida, o kojem ste vi spremni da govorite deluje u najmanju ruku bizarno?
       - Hvala Bogu, što imam sačuvano to osećanje stida. Možda mi stid i talenat nisu dozvoljavali da se bavim marketingom. Baš kao što talenat nekome ne smeta, jer ga nema, da se bavi samopromocijom na svaki način.
      
       Da li se danas, retroaktivno, uplašite puta koji ste prošli sami, a da nikada niste bili deo nijednog klana, čak ni onog koji se podrazumeva - crnogorskog?
       - Ne, ne uplašim se te spoznaje. To je pitanje slobode mog izbora, to je stanje moga duha. Niti sam sebe sažaljevao niti glorifikovao što sam sam. To ima ogromnu dobit, a svi govore o ceni. Pa, ne postoji izbor u životu koji nema cenu. To sam naučio od svog oca Mome Markovića, advokata iz Podgorice, pa tragičnim slučajem od svoga dede Jagoša Markovića koji je krvlju platio svoj izbor.
       Biti svoj znači i biti sam. Ja dođoh sam u ovaj grad kao jedno apsolutno nesvesno biće, da ne kažem govedo (sa akcentom na e). I nije mi bilo druge nego da sredim impulse. Sada, u stvari odavno, ne želim više da budem polusvesni i polujurodivi Jagoš.
       S druge strane, u stvari i nisam bio sam kad sam imao pored sebe jednog Miloša Žutića sa kojim sam mogao da razgovaram posle predstave pa do ujutru, kada sam imao privilegiju da me grdi jedna Mira Stupica... Imao sam, privatno i profesionalno, ljude koji su bili uz mene i pomagali mi.
      
       Biti sam, nisam mislila biti usamljen?
       - Uz svu ljubav, uz sve čime sam darovan u ovom životu kao muškarac, kao roditelj i kao reditelj, jesam negde sam, ali ne i usamljen. Meni je jasno da samo čovek sam sebi može da pomogne. Prijatelj može da vam previje oblogu, da vas drži za ruku da ne padnete sa mosta, ali šta kad ga nema? Ako ne umeš sam, ti ćeš pasti. I zato volim onu Njegoševu: “Spuštavah se ja na vaše uže, umalo se uže ne pretrže, otada smo viši prijatelji.”
       Moj otac je stalno govorio: moraš sam da bi mogao u dvoje. Ne možeš ni u dvoje ako ne možeš sam. Moraš moći sam da bi mogao i da primaš.
      
       Šta je to što ste doneli iz Podgorice i što vas ne napušta svih ovih godina?
       - Kada sam u Beogradu, najviše volim da pričam o Crnoj Gori. Kad sam u Crnoj Gori najviše volim da pričam o Beogradu. Iz moje, Njegoševe ulice u Podgorici, iz naše divne porodične kuće koje više nema, za pola sata smo stizali na more. I tamo, na Svetom Stefanu, na plaži ima jedan ugao koji je uvek bio naš. Tu smo stizali već u sedam sati ujutru. Tu sam naučio da plivam, a iz vode sam gledao u Lovćen i u brda. Na Ivanovim koritima na Lovćenu sam prohodao (nikad nisam bio na Durmitoru). Ta metafizička lepota i čestitost pastira iz mojih metafizičkih planina, taj miris lipa koji se ne zaboravlja, to je ono u šta verujem, što me i danas drži. Dakle, to sam doneo u Beograd, u stvari to nisam nikad ni napustio. Znate li da kako kročim na Cetinje, mogu da zaplačem?
       To je to što mi niko ne može uzeti, to je ono zbog čega mi niko ne može određivati granice. Političari najmanje. Moji su se roditelji razveli kad sam imao pet godina i naučio sam da podjednako volim dvoje ljudi koji ne žive zajedno. U meni su moja Podgorica i moj Beograd pre svih, ali i moje Cetinje i moj Kotor i moj Dubrovnik, i moj Sombor. I sve vreme u Beogradu jednako pevam pesme Ksenije Cicvarić i svima je lepo dok ih pevam.
      
       RADMILA STANKOVIĆ