Jedna, kao i sve u našem pravosuđu, zakasnela presuda, doneta da bi rasplela neke finansijske dubioze u izdavačkom ortakluku beogradske “Prosvete” i Beogradskog mašinsko-grafičkog preduzeća (BMG) oko sabranih dela Mirjane Marković, proizvela je nov zaplet i na javnu scenu iznela šokantna svedočanstva o nedopustivim profesionalnim i moralnim posrnućima dela srpske izdavačke elite u godinama vladavine bračnog para Milošević-Marković.
       U polemičkom žaru sadašnjih i bivših čelnika “Prosvete” i BMG-a ne osvetljava se, međutim, samo njihovo udvoričko i koristoljubivo ponašanje već i šira mreža korupcionaških odnosa čiji je kvasac bila upravo nezajažljiva spisateljska ambicija M. Marković. Ambicija koja nije htela da se hrani i zadovoljava samo slavom nego i astronomskim honorarima, namicanim iz državnih izvora i sa računa darežljivih privatnih biznismena koji su takvo sponzorstvo eksploatisali na kriminalan način. Dolazeći, zahvaljujući njemu, takvom sponzorstvu, do svakojakih materijalnih privilegija i ističući, verovali ili ne, ogromna bogatstva. Na taj način, pored ostalog, izrasla je i privatna štamparska imperija inženjera Dragiše Nikolića, BMG, a u takvom incestuoznom braku rođen je i “Verzal pres”. “Prosveta” se, pod Čedomirom Mirkovićem, o sve to samo očešala, izvlačeći malu materijalnu dobit a navlačeći veliku i neoprostivu bruku.
       Zato je pre u pravu bivši direktor “Prosvete” Čedomir Mirković nego sadašnji Milisav Savić, kada neuvijeno priznaje da u lancu izdavača i promotera sabranih dela Mirjane Marković niko nije prolazio loše. Pitanje je bilo samo ko je kakav maher i, prema tome, ko će drpiti više. I, takođe, da li će se usmeriti samo na pljačku para, poslovnog prostora i stanova ili uz skute od naciona obljubljenog vladarskog para steći i nešto “slave” i moći u književnoj krčmi i javnom životu. Čedomir Mirković i direktor “Verzal presa” Milomir Kragović okoristili su se na obe strane. Posle 5. oktobra obojica su se pojavili na “nekakvim javno obelodanjenim listama problematično dobijenih stanova, na koje ili nisu imali pravo ili koji prevazilaze njihove stvarne stambene potrebe. Neku vajdicu izvlačila su i njihova preduzeća: državni otkup njihovih knjiga u vreme kad država guši druge izdavače, besplatan poslovni prostor za, recimo, “Verzal pres” u “Jugopetrolu” Dragana Tomića (kojeg je, uzgred rečeno, ova vlast amnestirala i od mnogo većih kriminalnih radnji), obezbeđivanje raznih drugih povlastica u izdavanju i distribuciji knjiga, štampanje sopstvenih knjiga, razmenom, po sistemu ja tebi - ti meni.
       Cena za to, za onog ko nije razmišljao mozgom već džepom, bila je relativno mala - trebalo je priključiti se armiji obožavalaca lika i dela liderke JUL-a, i, ako ne i učlaniti se u njenu partiju koja je parazitirala na muževljevom SPS-u, onda svakako punom snagom raditi na publicitetu njenih knjiga, nastupati na promocijama, pisati panegirike u novinama i časopisima, obezbeđivati prevode, nagrade i slično.
       Svita koja je Mirjanu Marković uznosila u nebesa bila je, u stvari, šarolika i u njoj su, nažalost, istaknuta, i dobro sponzorisana mesta, zauzimali i mnogi pripadnici sedme sile, pisci, akademici, intelektualci...
       Slavoljub Đukić je u briljantnim knjigama koje su patološka anatomija nastanka, trajanja i degeneracije Miloševićevog režima, dao nezaobilazno svedočanstvo i o operetskoj književno-naučnoj karijeri Mirjane Marković i glavnim protagonistima te predstave, zasnovane na tuđim parama, patnjama i izgubljenim životima. U knjizi “Kraj srpske bajke” (Samizdat FREE B92, Beogard, 1999) on, između ostalog, piše:
       “Sve što je radila profesorka Marković obeležavano je u režimskoj štampi kao prvorazredni politički i kulturni događaj. Takav publicitet nije imao nijedan velikan srpske kulture. Za knjigu njenih novinskih intervjua, ćaskanja o dnevnim događajima, rečeno je da je hronika ‘vizionarskog sagledavanja, iskrenosti i poštenja, posustale nade, pravih misaonih vrednosti i misaonih bisera’. A sledeća njena knjiga, Noć i dan, zbirka tekstova iz Duge, proglašena je 1994. godine izdavačkim poduhvatom na tradicionalnom Sajmu knjiga u Beogradu, velikoj kulturnoj manifestaciji, gde se odmeravaju literarne, istoriografske i publicističke vrednosti. Ova zbirka ukoričenih tekstova, koju je kritički deo inteligencije doživeo kao ‘mešavinu kiča, bolesti, halucinacija i petparačkog filozofiranja samoljubive žene’, predstavljena je kao ‘prvorazredno literarno i filozofsko štivo koje obogaćuje našu književnost’. U prikazu u Politici, koja za to nije štedela prostora, Milomir Kragović je čak otkrio da je knjiga Mire Marković, ‘najviše citirana u svetu’ i da je ‘omiljeno štivo prvog čoveka Amerike Bila Klintona’.”
       Đukić dodaje još nešto o lažnoj glamuroznosti koja se stvarala oko spisateljskih proizvoda profesorke Marković, što upotpunjuje ono što smo i u ovom tekstu isticali:
       “Uz pomoć izdašnih donatora, njene knjige su, za kratko vreme, štampane na dvadesetak jezika: ruski, kineski, bugarski, engleski, grčki, mađarski, japanski, albanski, italijanski, turski, slovački, češki, španski, slovenački, talimanski... I dok su u Srbiji devedesetih godina priznati autori često bili u položaju da očekuju milost izdavača, Mira Marković je uživala u autorskoj slavi koja joj je donela značajan imetak. Izdavači nisu brinuli za prodaju knjiga. Štampanje i honorar autoru podmirli su donatori koji, takođe, nisu uludo potrošili pare. Zauzvrat su dobijali privilegovane poslove kojim su umnožavali svoje bogatstvo.”
       Nije tajna da je na ovaj način, kako smo već rekli, svoje bogatstvo stekao i Dragiša Nikolić, jedini (neotkriveni) ekstraprofiter među izdavačima, koji sad za neki zaostali, tričavi dug, u međuvremenu enormno naduvan i nagojen kamatama, tereti “Prosvetu” i uz pomoć nekog podobnog sudije nastoji da je otera u stečaj. Umesto da se on sam, Dragiša Nikolić i njegov BMG, nađe na optuženičkoj klupi sa koje bi objasnio kako je u deceniji sveopšte narodne propasti, i čijim kreditima, uspeo da nabavi najmodernije štamparske mašine i podigne jednu od najvećih štamparija na ovom delu Balkana. I da se, bez glavobolje, sa izdavanja dela Mire Marković, preorijentiše na opet konjunkturna i pedigrirana štiva nekih domaćih i stranih autora-diplomata, državnika i političara.
      
       SAVA DAUTOVIĆ