Saobraćaj učestvuje sa 50 odsto u zagađenju vazduha, a ostalih 50 odsto zagađenja su od emisija, pogona TE, ložišta, i druge industrije

      Ako ste kojim slučajem, biciklista, pa se vraćate s Ade i uđete, recimo u Dušanovu, odjednom uđete u oblak. Dok se jedva sklanjate od automobila koji vas teško i za dlaku zaobilaze osetićete peckanje u grlu i plućima. Počinjete i da kašljete, a dešava se i da vas odjednom zaboli glava. Uleteli ste u gradski smog, i to onaj letnji. Ako ne izlazite iz grada, onda verovatno i ne zapažate kakav vazduh udišete. U Ekološkom biltenu koji izdaje Skupština grada Beograda, Sekretarijat za zaštitu životne sredine, može da se pročita izveštaj o zagađenosti vazduha, koji uglavnom potiče od izduvnih gasova 351 921 vozila koja su registrovana u toku prošle godine a taj broj je sada svakako veći. Kao glavni zagađivači mereni su ugljen-monoksid, azot-dioksid, ugljovodonici i čestice, a za rezultate merenja pobrinuo se Gradski zavod za zaštitu zdravlja. Kad prođete kroz šumu tabela i grafikona, koji pokazuju da vaša pluća ako živite u gradu sigurno nisu više ružičasta, nailazite na zaključke koje daju stručnjaci, a uglavnom se svode na to da bar na raskrsnicama dolazi do stalnog porasta zagađenja. Pitamo Milutina Komanovića i Radomira Mijića iz Sekretarijata za zaštitu životne sredine da nam pojasne situaciju.
       Radomir Mijić samostalni stručni saradnik kaže: “Postoje u ovom gradu neke neuralgične tačke gde je zagađenje veće nego na drugim mestima. Generalno, u krugu dvojke ima mnogo takvih mesta, ali uzimam primer ulice u kojoj živim, a to je ulica 29. novembra, koja je takozvani kanjonski tip ulice, gde izduvni gasovi ostaju gde jesu, jer nema dominantnog vetra, i to zagađenje ne može tako lako da se raščisti. Kada bi u ovoj zemlji moglo da se na tehničkom pregledu automobila isključi vozilo koje ne ispunjava zakonske propise o ispuštanju izduvnih gasova, onda bi se, verovatno desilo da 90 procenata automobila bude isključeno iz saobraćaja. To, naravno ne možemo da dozvolimo iz ekonomskih razloga, tako da tu onda strada ekologija. U saradnji sa Sekretarijatom za saobraćaj predlagali smo razna rešenja izmene režima saobraćaja do potpunog isključenja privatnog saobraćaja u nekim centralnim zonama grada, tamo gde već ide javni gradski prevoz, taksi službe i slično, par-nepar kombinacije po danima, pešačke zone...”
       Milutin Komanović dodaje: “Skupština Grada Beograda trudi se da poveća kvalitet vazduha u gradu, na primer time što se već pravi zaobilaznica za saobraćaj, zatim kroz povećanu kontrolu tehničke ispravnosti vozila, što, naravno, moramo zajedno da radimo sa Ministarstvom unutrašnjih poslova i sa servisima za tehnički pregled, što je veoma značajna stvar kad se zna kolika je prosečna starost našeg voznog parka - dvanaest godina. Korektnim štelovanjem motora sa unutrašnjim sagorevanjem i kontrolom ispravnosti izduvnog lonca, može dosta da se postigne. Osim toga, veliki je problem nedostatak garaža, a opet se digla silna buka oko izbora lokacije za garažu koja se sada zida kod Skupštine. Na jedno mesto za parkiranje u centru grada, prema nekim proračunima dolazi čak sedamnaest vozila kojima je u toku dana potrebno parkiranje.
       Naš grad ima prilično uske ulice, jednostavno, njegov kapacitet za saobraćaj je odavno prekoračen; metro bi bio, recimo, veoma dobro rešenje.”
       Radomir Mijić dodaje da je saobraćaj razlog za više od pedeset odsto od ukupnog zagađenja, jer naša industrija vrlo slabo radi; individualne kotlarnice se gase zbog masovnog prelaska na daljinski sistem grejanja, i tu se ulažu ogromni napori da se zagađenje iz stacionarnih izvora što više smanji, i onda ostaje kao ključni problem saobraćaj.
       Svi znamo staru londonsku priču o zagađenju,a i drugde u Evropi stručnjaci se suočavaju s tim problemom; možemo li iskoristiti njihova iskustva?
       Komanović kaže: “Postoji, recimo u Nemačkoj, ozakonjena inicijativa građana. Građani imaju pravo da ukažu na neki problem koji oni uoče i da pokrenu inicijativu za rešavanje određenog problema. Građani mogu da identifikuju problem i da daju ideju kako da se to reši, a da posle razrade tu ideju ako je prihvaćena, i onda u okviru stručnih kuća ili određenih civilnih institucija to se na stručan način razreši. Prema našim saznanjima ta građanska inicijativa u Nemačkoj je dala baš prijatne rezultate, i mislim da bi to bio dobar model koji bismo i mi ovde mogli da prihvatimo. Taj model nije utemeljen u našem zakonu. Svakako, pošto smo sada članovi Saveta Evrope i sledi harmonizovanje svih propisa u skladu sa drugim evropskim zakonima, siguran sam da ćemo više koristiti takva neka njihova iskustva i na taj način ostvariti jednu bolju saradnju sa građanima, znači i izbeći jednu rigidnost vlasti prema građanima.”
       Doktorka Snežana Matić - Besarabić iz Gradskog zavoda komentariše uticaj zagađenja vazduha na zdravlje: “Prvo treba naglasiti da naš zavod sva merenja i analize radi po pravilniku koji je usklađen sa standardima Evropske unije i Svetske zdravstvene organizacije. Kod nas velika industrija ne radi, ali ima veliki broj malih proizvođača koji nisu pod kontrolom; Beograd uopšte nema katastar zagađivača! Još nije pod kontrolom ni saobraćaj. Zagađenje vazduha svakako jeste faktor koji utiče na porast alergijskih reakcija, ali najčešće posredno, jer kroz niz procesa dolazi recimo do anemije i onda kroz niz biohemijskih procesa do pada imuniteta organizma, dakle, do izmenjenog stanja celokupnog imunog sistema; u zavisnosti od toga koju materiju pratimo može se govoriti o različitim uticajima na zdravlje ljudi, ali najosetljiviji su deca, starije osobe i hronični bolesnici. Kad govorimo o povećanju rizika od oboljenja od raka pluća za nepušače -pušači se odmah izuzimaju, to su najčešće ljudi koji žive blizu izvora emisije kancerogenih materija, dakle oni koji duži vremenski period borave u zagađenoj sredini. U urbanoj sredini materije koje su zagađivači i koje se smatraju kancerogenim potiču iz izduvnih gasova. Jedno iz grupe tih jedinjenja je tzv. BaP-benzo-piren.”
       Milan Borić, član predsedništva društva ljubitelja biciklizma “Jugocikling kampanja”, učestvovao je na nekoliko biciklističkih putovanja kroz Evropu u organizaciji Ekotopija Bajktura, grupe ljudi koji se aktivno bave promocijom biciklizma u cilju smanjenja ekološkog zagađenja. Prošle godine ste tako prošli Englesku, Vels i Irsku.
       Kako se oni odnose prema zagađenju?
       “U Londonu je uvedena taksa koja se naplaćuje za sva privatna vozila koja ulaze u centar grada. Prilikom registracije automobila, u svaki se ugradi senzor koji daje signal, a on se registruje na kontrolnim punktovima, i na taj način se vodi evidencija i naplata. To je jednostavno način na koji oni funkcionišu. Upoznao sam mnoge mlade ljude iz celog sveta koji se aktivno bave nekim od načina za smanjenje zagađenja. Postoji, recimo jedna nevladina organizacija ,Car Basters’, sa sedištem u Pragu,koja je pokrenula akciju uz saradnju sa Evropskom unijom, ,Dani bez automobila’. U Beogradu su dosad organizovane u skladu s tim već dve akcije, ali to opet nije rešenje ako je samo ponekad. Na skupu u Pragu, kome sam prisustvovao pre tri nedelje, okupili su se aktivisti velikog broja svetskih organizacija koji u svojim zemljama sprovode taj program. Interesantno je recimo bilo izlaganje Oskara Edmundo Dijasa, iz Kolumbije, koji je sa svojim saradnicima uspeo da u Bogoti koja ima šest miliona stanovnika uvede tradiciju dana bez automobilskog saobraćaja svake subote. U Atini recimo, u toku leta grad se zatvara za automobilski saobraćaj, baš zbog zagađenja. U Pragu, postoje ulice koje su predviđene samo za tramvajski, pešački i biciklistički saobraćaj. Mi smo nekad imali pešačke subote svake prve subote u mesecu, i to je bilo leti. Sad je to zaboravljeno, ali je činjenica da je funkcionisalo. Kad je mogla Bogota, zašto ne bi mogao Beograd?”
       Dragoljub Belić, rukovodilac projekta za rešavanje problema emisije i odlaganja pepela u Termoelektrani “Nikola Tesla” u Obrenovcu, kaže:
       “Globalno, saobraćaj učestvuje sa 50 odsto kad govorimo o zagađenju vazduha, a sve drugo je ostalih 50 odsto, znači stacionarni izvori emisije-pogoni TE, ložišta, i druga industrija, koja kod nas malo radi, ali radi sa tako zastarelom tehnologijom da je zagađenje maksimalno. Recimo, sve analize pokazuju da je u Obrenovcu količina čvrstih čestica, aerosola negde 50 puta veća nego što je dozvoljeno; umesto 50mg na kubni metar, to ide do 2500mg! U našoj situaciji može da se poboljša rad tih uređaja za prečišćavanje otpadnih materija, ali to košta. Jednostavno, moraju da se poštuju zakonski propisi gde su definisane granične vrednosti imisije”... Treba insistirati na tome da se pomoć traži. Mi smo, svojevremeno podneli predlog za to Ministarstvu. Nikakav odgovor nismo dobili, ni pozitivan ni negativan. Imali smo i drugi predlog, da se napravi tzv. lokalni ekološki akcioni plan (LEAP), i tad Ministarstvo uopšte nije odreagovalo. S druge strane, odgovorni su zagađivači; otkad smo počeli sa ovim projektom, ljudi iz Elektrane su uradili dosta na toj deponiji Pogona B sa relativno skromnim sredstvima. Ali dalje ni oni ne mogu sami, nedostaju sredstva.
       I kao i uvek dobre volje ima, ali nema para. Koliko to onda vredi život u Beogradu?
      
       MILENA ČUKIĆ
      

Pokretna gasna komora U Beogradu ima jedno interesantno vozilo GSP-a. Pored jednog sedišta je rupa kroz koju može da prođe čitava ruka do lakta; kroz tu rupu kulja sivkasti dim, kao da sedite pored auspuha. Registarski broj ove pokretne gasne komore je BG 378113.