U Kraljevini Srbiji institucija zadužbinarstva bila je na evropskom nivou, a odborima su predsedavali najistaknutiji ljudi. Recimo, na čelu Zadužbine Đoke Vlajkovića godinama je bio Jovan Cvijić

      Problemi su počeli tek posle Drugog svetskog rata, kada je doneta odluka da su zadužbine institucije od humanitarnog i kulturnog značaja i da se kao takve ne mogu nacionalizovati. Zvanično je rečeno da se radi o imovini koja pripada Beogradskom univerzitetu i Akademiji nauka, a onda je imovina jednostavno oduzeta bez ikakve novčane nadoknade.
       Međutim, ni pre komunističkog režima situacija nije uvek bila najjasnija. Kada je pukovnik Đoka Vlajković napisao testament 1878. godine, precizirao je odredbe na osnovu kojih će zbrinuti svoju porodicu: sve je ostavio sinu Bogoljubu, manji deo ćerki, a supruzi Aleksandri je ostavio pravo da doživotno koristi imovinu. U slučaju smrti sina ili u slučaju da se porodica “oda razvratu”, imovina bi se koristila za osnivanje zadužbine sa prosvetnom namenom.
       Testament je osnažen 1883. godine i sve je pripalo porodici, ali godinu dana kasnije umire Bogoljub. Sud donosi presudu da će čitava imovina posle smrti Aleksandre preći u ruke Zadužbinskog odseka, čime je ćerka Marija ostala bez ikakvih sredstava. Zbog toga Aleksandra nudi dogovor Ministarstvu prosvete. Prilaže lekarsko uverenje da je zdrava, da će živeti još najmanje 20 godina, a da će za to vreme ogromno imanje koje je obuhvatalo današnji Trg Nikole Pašića i četiri zgrade, kao i plac na Vračaru, propadati pod njenim nadzorom. Da Ministarstvo ne bi čekalo toliko dugo, ona odmah nudi sve u zamenu za jedan stan i 24.000 dinara čime bi doživotno zbrinula ćerku i sebe. Pod nerazjašnjenim okolnostima umrla je pre nego što je dobila odgovor, a njena ćerka Marija umrla je samo dan pošto je od Ministarstva ovim rečima zatražila izdržavanje: “Ne može se i ne sme verovati da će Država dozvoliti da će se kći jednog velikog sina zemlje, koji se za nju borio i ginuo i koji joj je celo imanje zaveštao, ostaviti da se potuca i bori za parče hleba.”
       U zapisima iz tog vremena stoji da su obe smrti bile začuđujuće za lekare ali su predstavljale “dobru sreću” za Ministarstvo prosvete.