Beogradski univerzitet je nekada bio jedan od tri najbogatija u Evropi, a danas ne može da obezbedi pravo korišćenja ni one imovine koja mu je na pipetu vraćena u doba Slobodana Miloševića

      Nekada je Srbija imala zadužbinu veću od Nobelove, a Beogradski univerzitet je zahvaljujući dobrotvorima bio jedan od najbogatijih na svetu. Onda se situacija malo preokrenula: Akademija Gonkur i Pasterov univerzitet su nastavili da rade, a u Srbiji se i dalje čeka zakon o denacionalizaciji.
       Danas je teško rekonstruisati koliko je zadužbina i fondova Beogradski univerzitet imao pre Drugog svetskog rata. U arhivskoj građi postoje dokazi za bar 90, u dokumentima Sekretarijata za obrazovanje, nauku i kulturu iz 1970. godine pominju se 23 zadužbine i 77 fondova, a vlada iz 1995. je taj broj svela na 11 zadužbina i dva fonda. Konkretnije, tadašnje Ministarstvo kulture donelo je odluku da ih toliko vrati pod okrilje Univerziteta. Reklo bi se da se nisu baš pretrgli ako se zna da bi godišnja dobit Univerziteta bila oko 30 miliona dolara, dakle onoliko koliko se iz buxeta izdvaja za rad Univerziteta, ukoliko bi se sve zadužbine i fondovi vratili, a prihod se ubirao samo od tri odsto imovine.
       Nažalost, i taj simbolični broj na koji su se bivše vlasti odlučile kao izraz dobre volje i znak poštovanja prema nečemu što je predstavljalo jedan od stubova srpske kulture 19. i početka 20. veka, do kraja nije zaživeo ni pod novim vlastima. U Rektoratu formiran je Sektor za imovinsko-pravne poslove i poslove zadužbina, koji je u toku prošle godine uspeo da obnovi rad samo sedam zadužbina, dok je preostalih šest i dalje sporno.
       Zašto je tako? Gordana Ilić-Popović, sekretar Komisije za zadužbine, fondacije i fondove, za NIN objašnjava:
       “Ministarstvo kulture donelo je rešenje da 11 zadužbina i dva fonda nastave sa radom. To su većinom zadužbine koje se nalaze na beogradskim opštinama, ali su samo dve vratile zadužbine, Stari grad i Vračar, dok su druge odbile. Imamo odluku jednog državnog organa, a pomenula bih i da je Direkcija za imovinu, kao drugi državni organ, dala saglasnost na ugovore koje smo potpisali sa opštinama Stari grad i Vračar, čime nam je preneto pravo raspolaganja. Dva državna organa stoje iza takve odluke, ali to nije dovoljno za opštinu Savski venac, koja nam je juče (10. april 2003) prosledila dopis kojim odbija prenos prava korišćenja na dve zadužbine, uz obrazloženje da se čeka set zakonskih propisa o povraćaju ranije oduzete imovine.”
       Ovakvo obrazloženje bi možda moglo da deluje argumentovano da je Beogradski univerzitet zatražio, recimo, pravo korišćenja Zadužbine Ljubice i Jovana Jevtovića koja se nekada sastojala od velikog placa u centru grada i zgrada u ulici Zmaja od Noćaja 5 i Cara Uroša 14,16, 18. Prema arhivskim podacima, ta Zadužbina je data Univerzitetu 1924. godine sa napomenom da se može koristiti samo za “prosvetno-humani fond”, a oduzeta je u talasu nacionalizacije 1959. godine i nije se našla na spisku imovine koju je Ministarstvo kulture vratilo Univerzitetu, što znači da će tek biti predmet spora jednom kada bude donet i zakon o denacionalizaciji i zakon o zadužbinama. Baš kao i niz drugih zadužbina; Koste Jelačića sa imanjem u Ulici kralja Aleksandra, Ljubice Zdravković sa imanjem i kućom u Sinđelićevoj, Ljubomira Kraljevića...
       Međutim, Univerzitet je zatražio ono što mu po već važećim zakonskim odredbama pripada - pravo korišćenja Zadužbine Luke Ćelovića Trebinjca koja se sastoji od zgrada u ulicama Kraljević Marka 1, Zagrebačka 3-9, Karađorđeva 65 i Gavrila Principa 14 i 16 i dr Živana Gašića sa nepokretnostima u ulici Srpskih vladara 56. Konkretno, od opštine Savski venac nije zatraženo da reši pitanje otkupljenih stanova u tim zgradama, jer to će se rešavati zakonom o denacionalizaciji, već da ustupi pravo korišćenja lokala koji su i dalje društvena svojina i koje sada koristi JP Poslovni prostor “Savski venac”.
       Teško da je Luka Ćelović, kada je 1925. godine pisao svoj testament, imao u vidu da će jednom izdržavati Poslovni prostor jer je izričito naveo da u znak zahvalnosti Kraljevini Srbiji i zbog svog velikog poštovanja nauke, čitavo bogatstvo ostavlja da bi se negovao mlad i obrazovani naraštaj koji “najbolje obezbeđuje budućnost naroda”. Verovatno bi ovom donator teško moglo da se objasni na koje se zakone čeka da bi njegov humanitarni fond počeo da ispunjava ciljeve. Takvu budućnost teško da je mogao da predvidi ijedan od srpskih dobrotvora koji je ostavljao ogromno bogatstvo u nadi da će iza njega ostati nešto nalik na Karnegijevu fondaciju, ali ni mali srpski dobrotvori koji su ostavljali ušteđevinu u nadi da će fondacija koja nosi ime njihovog preminulog deteta pomoći nekom drugom studentu.
       U arhivi se mogu naći mnogobrojna pisma koja počinju na sličan način, a upućena su rektoru. U jednom pismu iz 1931. godine stoji sledeće: “Da bih sačuvao trajnu uspomenu na svog rano preminulog sestrića Miomira Markovića, želeo bih da osnujem fond koji će se zvati njegovim imenom a kojim će rukovati uprava Beogradskog Univerziteta. U tom cilju prilažem...
       Od svih tih novčanih fondova danas nije ostalo ništa, tako da trajnog sećanja neće ni biti. Međutim, i uz takvo iskustvo, duh zadužbinarstva nije nestao ni posle Drugog svetskog rata. Jasmina Kabadaja, rukovodilac sektora za staranje imovinom, kaže da i dalje postoje ljudi koji osnivaju fondove, ali da ih je sve manje.
       “Imamo Fond Sara Bulajić koji je osnovala porodica Bulajić posle pogibije svojih ćerki. Namena ovog fonda je da daje šest godišnjih stipendija: po dve za studente arhitekture, fizičku hemiju i matematiku i da se godišnje nagrade dva naučna rada. Jedno vreme fondacija je radila, ali je stalo jer su sredstva ostala u okviru stare devizne štednje. Po uredbi o staroj deviznoj štednji i taj Fond se tretira kao privatna štednja, što znači da osnovna sredstva ne smeju da se koriste, a kamate su suviše male da bi se ostvarivala namena.”
       Ipak, zahvaljujući samo sedam vraćenih zadužbina, Univerzitet je uspeo da obnovi instituciju zadužbinarstva. Na račun zadužbina za sada se prihoduje između 700 000 dinara i milion i tim novcem zadužbine mogu da se izdržavaju i ispunjavaju ciljeve, ali ...
       “Postoje mnogi stanari i zakupci koji ne uplaćuju redovno, a takođe postoji i veliki broj sudskih procesa koji povećavaju troškove. Imamo oko 50 sporova pred nadležnim sudovima jer su prodavani stanovi iz vraćenih zgrada. Takođe tražimo da se ponište ugovori za one stanove za koje su opštine dale saglasnost da se prodaju, za šta sada imamo odluku Vrhovnog suda. Našu situaciju bi popravilo da je prošao predlog zakona da se zadužbine oslobode poreza, ali nije”, kaže Kabadaja.
       Sva sredstva koja se prihoduju, koriste se za ciljeve zadužbine: davanje stipendija, pomaganje bolesnih studenata, dodelu nagrada za književno delo, za najbolji naučni rad univerzitetskih radnika... U toku je donošenje odluke da se sve zadužbinske zgrade obeleže pločama na kojima će se videti da je reč o zadužbinama i da njima upravlja Univerzitet. Samo upravlja, jer BU nema nikakvu novčanu korist od zadužbina, već samo pomaže da se ciljevi ispoštuju.
       Jednom kada se donese zakon o denacionalizaciji i zadužbinama, situacija bi mogla da bude drugačija i novac bi mogao u znatnoj meri da podigne kvalitet studiranja kao i materijalni položaj studenata i predavača. Pre toga bi trebalo rešiti bar osnovnu “formalnost” i zadužbinu Miše Anastasijevića, čuveno Kapetan-Mišino zdanje, uknjižiti kao imovinu Univerziteta. Šta će od toga biti, zavisi od onoga što se nađe u zakonu, a o tome se za sada ćuti. Predstavnici zainteresovanih strana Srpska pravoslavna crkva, Akademija nauka i Beogradski univerzitet nemaju svoje zvanične predstavnike u Komisiji za izradu Zakona o zadužbinama.
       A šta Beogradski univerzitet očekuje od zakona?
       “Da se vrati sve što je oduzeto, a što ne može, da se napravi poravnanje. Mi smo bili jedan od tri najbogatija univerziteta u Evropi. Novčanih fondova više nema, nestali su pre nacionalizacije, tokom Drugog svetskog rata i u posleratnim godinama kada ih je pojela inflacija. Ono što svakako može da se vrati, jeste zemljište. Kraljica Natalija je ostavila poklon, to jest domenu od devet hektara šume na teritoriji Majdanpeka i Kučeva, samo dva koristi Šumarski fakultet, a sedam ‘Srbija šume’. Tu je i jedan rudnik zlata koji bezuspešno pokušavamo da vratimo. Reč je o poklonu zahvalnosti i iza njega stoji veoma lepa priča. Jednom prilikom kada je Milan Obrenović hteo da protera kraljicu Nataliju iz Srbije, studenti i profesori su stali ispred kočije u kojoj je bila kraljica i vratili je u dvor. Posle smrti kralja Aleksandra i Drage Mašin, Natalija je nasledila tu domenu i 1923. je poklonila Univerzitetu”, kaže Gordana Ilić-Popović.
       Taj Natalijin rudnik, “Blagojev zlatni kamen”, prema nezvaničnim podacima, još uvek koristi zet Nikole Šainovića.
      
       SANDRA PETRUŠIĆ