Građani Herceg Novog i dalje veruju da je sporazum o Prevlaci privremenog karaktera, kako to tvrde i zvaničnici

      Svakoga jutra kad Novljanin otvori oči iz ušuškanosti svog toplog kreveta, takoreći čelom udari u gorući politički problem. Kad posle cenkanja na ribljoj pijaci, sa korpom punom bakaluka, sedne u Gradsku kafanu, preko jutarnjih novina i šoljice espresa ili domaće kafe (turska se već nekoliko godina niti služi niti pije), lenjo posmatra pučinu, oku ne može da mu promakne komad zemlje koji je vremenom prerastao u jedno od naših diplomatskih stranputica. Posle ocenjivanja ljudskih i moralnih vrednosti ovog ili onog komšije, razgovor ne može a da ne skrene na ono što svakog Bokelja brine, a na šta nijedan ne može da utiče. Najzad, kada uveče krene na spavanje, poslednje što ga pozdravi nije stasita Bokeljka, nego trepćući signal svetionika sa Ponta Oštre, kod nas poznatije kao - Prevlaka.
       - Mi smo ostavljeni na cedilu. Nas Bokelje niko ništa nije pitao. Ali, sami smo krivi, mi smo verovali da će Crna Gora to pitanje da reši, a kada smo se probudili bilo je prekasno. No, neka se zna: nikada sveti Petar Cetinjski i kralj Nikola ne bi dali Prevlaku Hrvatima - revoltiran je profesor u penziji Nikola Džuović, rešenjem poslednjeg teritorijalnog spora jugoslovenskog građanskog rata.
       Do tog rata život na Prevlaci bio je sastavni deo života u Herceg Novom. Ta, srećnija, vremena beležila su scene socijalističke idile i, kasnije, dramatično propalog bratstva i jedinstva.
       - Sredom i petkom vojnici, stacionirani na Prevlaci, izlazili su u grad i mi smo ih ovde rado primali. S druge strane, mi bismo tamo odlazili na ribarenje. Naše ribarsko društvo “Jugole Grakalić” bi tražilo od vojne uprave dozvolu da bacimo mreže na najboljim mestima. Imali smo tada neverovatne ulove - priseća se Džuović.
       A SFRJ, koja je gajila ideju o narodnoj vojsci, podsticala je učvršćivanje veza lokalnog stanovništva sa Armijom, pa su profesori iz Novog vodili đake na izlete na Prevlaku, na utakmice sa vojnicima. Konavljani i Vitaljani prodavali su svoj paradajz, vino i rakiju na hercegnovskoj pijaci, a deca iz tih pograničnih hrvatskih opština mahom su se školovala u Novom. Sve što je ova prividna rapsodija ljubavi i sreće pokrivala, isplivalo je na površinu pre deset godina. Sve što se pre tog vremena smatralo nebitnim, danas je presudno: i gde je Tito rekao da će se pružati avnojevske granice, one “žilice u mermeru koje ga čine čvršćim”, kako su nas tada ubeđivali, i šta kome piše u pasošu i ličnoj karti, i dokle su se prostirali Mleci, a gde je počinjala Dubrovačka republika. Danas više nema đačkih poseta austrougarskoj tvrđavi na Ponta Oštri. Taj deo kopna danas ima novu znamenitost - granični prelaz Konfin.
       Protivno opštem utisku da je granica sa Hrvatskom postavljena tako da samo vizuelno najudaljenije kopno Prevlake pripada toj republici, ta je granica mnogo bliža Herceg Novom. Ona se pruža po vrhu brda Kobila, u čijem podnožju su Njivice. Sa njega se Herceg Novi vidi kao na dlanu, a pogled se pruža dalje ka Tivtu. Put koji vodi do granice penje se strmo više Njivica. Odatle on biva pust, zarastao u travu i nekako zaboravljen. Oko dvadesetak metara, vazdušnom linijom, iznad puta počinje hrvatska teritorija. Za svakoga ko ima pasoš Srbije i Crne Gore, putovanje se završava kod graničarske kućice i rampe koju čuva naša granična policija. Za ulazak u Hrvatsku potrebna je viza (Hrvati ovamo mogu bez vize).
       - Građani Herceg Novog, Kotora i Tivta, kao i hrvatski državljani iz dubrovačke regije, mogu da prelaze granicu samo uz ličnu kartu - objašnjava Jakov Jaramaz, komandir stanice policije za pogranične poslove. - Prilikom prelaska granice izdaju se propusnice za boravak od tri dana samo na pograničnom području, a od prvog februara izdaju se i obrasci za overu prelaska državne granice.
       Prema njegovim rečima, prelaz Kobila-Konfin je međunarodni granični prelaz, rezervisan samo za putnički i drumski saobraćaj. Preko Prevlake ne prelaze teretni kamioni sa robom jer se na Konfinu ne može obavljati transfer robe.
       - Veoma malo ljudi prolazi ovuda. To su uglavnom Hrvati koji žive u Crnoj Gori, a imaju rodbinu u Hrvatskoj. Turističkog prometa gotovo da i nema. S obzirom na to da Hrvatska ima jurisdikciju nad kopnom Prevlake, ne znam da li civili uopšte mogu tamo da idu, ali ne verujem, jer put ide iznad Prevlake i ne spušta se dole - kaže Jaramaz.
       Gubitak interesovanja lokalnog stanovništva za odlaske na Prevlaku samo je prividan. Privremeni sporazum koji su potpisali ministri inostranih poslova Svilanović i Picula nikoga u Boki nije posebno usrećio.
       - Obratio sam se pismom predsedniku Crne Gore, Saveznoj vladi, Kofiju Ananu. Tražili smo odlaganje usvajanja rešenja, jer još nisu postojali uslovi da se ono donese. Međutim, nije bilo razumevanja - kaže gradonačelnik Herceg Novog Đuro Ćetković. Na saveznom nivou nije bilo nikakvog razumevanja za značaj ovog problema. Ja sam, kao savezni poslanik, uvek gledao u Skupštini da sednem nekako pored Svilanovića i neprestano sam mu govorio o značaju Prevlake, ali bez uspeha.
       - Prevlaka je uvek pripadala onoj državi čiji je bio i Bokokotorski zaliv.Za vreme Mletaka, što pokazuju mape iz XVIII veka, Prevlaka je bila pod Mlecima, kao i Boka, a između nje i Dubrovačke republike postojao je još jedan klin turske teritorije. Godišnjak kraljevine Dalmacije za 1879. jasno pokazuje da je rt Oštro bio pod jurisdikcijom i deo opštine Herceg Novi - objašnjava Miroslav Telebak, pukovnik u penziji, koji je dobar deo svog vojnog staža odslužio na Prevlaci.
       Čak su i čuvene avnojevske granice sporne, kaže on, jer je ‘52. rešenjem o teritorijalnoj nadležnosti uprava pomorskih oblasti Prevlaka stavljena pod okrilje Kotora i oblasti južnog Jadrana, čime je revidirana odluka Avnoja.
       - Za nas je veoma važno da sačuvamo status Bokokotorskog zaliva i status unutrašnjih morskih voda. To je i strateško i geopolitičko pitanje. Ako se deli voda zaliva, po bilo kom kriterijumu, onda se dele i svi resursi, kontrola života na moru, ekonomija, sve zavisi od dve strane, što stvara neizrecive strateške probleme. Da se sutra tu, recimo, nađe nafta, ona bi bila i hrvatska koliko i naša. Da ne pominjemo ekološki problem, koji je složen i u najmirnijim vremenima, a kamoli u doba sukoba. Ništa nije lakše nego zatrovati vode zaliva, slučajno ili ne - objašnjava Telebak.
       Prema rečima Nikole Džuovića, za Hrvatsku je Prevlaka slepo crevo, a za nas krucijalno pitanje. Ukupna dužina hrvatske obale, s ostrvima, iznosi 6 342 km, a naše 293,6 km, što već dovoljno govori o tome kome i zašto Prevlaka može biti važna.
       - Za Hrvtasku Prevlaka može da znači samo dalje teritorijalne aspiracije prema Boki. O tome govori i hrvatska propaganda koja vešto u razne zabavne i kulturne sadržaje uplete izjave poput one da je “Boka zaljev hrvatskih svetaca”, ili da “svaki kamen u Boki govori hrvatski”, kaže Telebak.
       Ipak zvanična hrvatska politika ovih dana obećava kako će u saradnji sa Crnom Gorom razvijati turizam na Prevlaci, i kako će to biti tačka spajanja dve republike.Međutim, u Boki slabo ko u to veruje.
       - Prevlaka je strma, nepristupačna, tamo nema plaža, a talasi su tako jaki da bukvalno jedu kopno. Uz to, na rtu su tako jaki udari juga i bure da bi izgradnja marine na tom prostoru bila skuplja nego da se opet izgrade viseći vrtovi u Ninivi - tvrdi Telebak. On ne smatra trenutno rešenje konačnim i veruje da će zarad budućeg dobrosusedstva preliminarni sporazum morati da pretrpi izmene.
      
       SIMONIDA KORDIĆ