Policija je prisluškivala Boška Radonjića, ali je u novinama osvanulo samo ono što je rekao Aleksandar Tijanić

       Istraga je dobila novu dimenziju kada je počela da se koristi kao politički obračun, a politički obračun je dobio na žustrini kada su u novinama objavljeni sadržaji prisluškivanog razgovora Aleksandra Tijanića, savetnika (tada) Vojislava Koštunice, predsednika SRJ sa Boškom Radonjićem, čovekom “bogate prošlosti”, zbog čega je bio prisluškivan (tako piše u novinama).
       Prisluškivanje razgovora, koji je prepričan u listu “Nedeljni telegraf”, sadrži neke posve političke instrukcije, najpre samom Radonjiću, a zatim i Velimiru Iliću (u istom razgovoru), sve s obzirom na to da se razgovor vodi u jesen 2002. godine, u jeku predizborne predsedničke kampanje u kojoj je Velimir Ilić bio politički saveznik Vojislava Koštunice.
       Namera onoga ko je novinama doturio priču jeste, bez sumnje, da pokaže veze Aleksandra Tijanića i posredno, samog Koštunice sa Boškom Radonjićem, “čovekom burne prošlosti” koji je uhapšen tokom tekuće akcije “Sablja”.
       Ivan Janković, advokat i direktor Centra za antiratnu akciju, kaže da je, prema tada važećem zakonu, zahtev za prisluškivanje, podnet od nadležnog organa, potpisivao predsednik Vrhovnog suda Srbije. U praksi, razume se, dodaje Janković, taj zahtev nije poštovao, pa je policijsko prisluškivanje bilo masivno uprkos strogom i restriktivnom uslovu za njegovo izvođenje.
       Zakon je u međuvremenu promenjen, te tako sada zahtev za prisluškivanje može da potpiše istražni sudija. Aktuelna “liberalizacija prisluškivanja” nije zabrinjavajuća pošto, kako kaže Ivan Janković, tako je i u drugim zemljama, i možda će doprineti da se praksa sveopšteg uhođenja lakše drži pod kontrolom.
       No, bez obzira na to da li je dozvola za slušanje telefonskog razgovora dobijena ili ne, apsolutno je nedozvoljeno, kaže Janković, objavljivanje tog materijala u sredstvima javnog informisanja i to kako autentičnog snimka ili stenograma, tako i njegovo prepričavanje. Takav materijal prestaje da bude upotrebljiv za istragu, te onaj ko to učini, čini to protiv interesa istrage, a taj interes već nekoliko nedelja srpski zvaničnici predstavljaju kao interes iznad svih ostalih.
       Stvar je, međutim, u tome, što nije jasno za kakvu to policijsku istragu bi objavljeni materijal uopšte i bio interesantan, pošto sve ono što je Aleksandar Tijanić, navodno, rekao, govori možda o bahatosti i sirovosti kojom se vodi politika u Srbiji (znali smo to i pre), ali nema ničega što bi ličilo na bilo kakvo krivično delo. A zatim, Tijanić, on sam, uopšte ovom prilikom nije bio predmet policijskog prisluškivanja. Prisluškivan je, naime, Boško Radonjić, koji je u celoj ovoj stvari očito potpuno policijsko-medijski neinteresantan i uopšte se ne zna šta je u razgovoru s Tijanićem rekao i da li je uopšte nešto rekao. Prema poslednjim saznanjima, Aleksandar Tijanić je na slobodi i nije među deset hiljada onih koji su se poslednje četiri nedelje u nekoj formi suočili sa istražnim organima.
       Pošto, dakle, nema naznaka da je reč o kriminalnoj delatnosti - naprotiv (Tijanić uglavnom govori o političkoj propagandi i organizovanju masovnih skupova protiv vlade) i s obzirom na to da je ceo materijal nezakonito objavljen u novinama, proizlazi da je objavljivanje sadržaja ovog razgovora isključivo politička akcija s jasnom pozadinom. Čitava stvar je koordinisana sa objavljivanjem podataka o petočlanoj novinarskoj grupi koju je okupio Aleksandar Tijanić u cilju, kako je objašnjeno, diskreditacija rada vlade i Zorana Đinđića.
       Koliko je ova optužba delovala uverljivo govori podatak da neke novine ovu, inače zanimljivu vest nisu ni prenele, a neke su to učinile delimično, bez objavljivanja imena ove grupe odabranih.
       NIN je, inače doznao da je sadržaj Tijanićevog razgovora sa Radonjićem i Ilićem ponuđen (od strane “izvora”) i nekim drugim glasilima (ne samo štampanim), ali su odbili da ga objave. Autentičnost dokumenta u listu koji je priču objavio potkrepljena je zaglavljem na kojem piše “MUP Srbije - Resor državne bezbednosti - strogo poverljivo”, mada je sasvim mogućno, zapravo verovatno, da je “izvor” podatke dostavio u usmenoj formi.
       Pitanje upotrebe “ekskluzivnih informacija” od anonimnih izvora je već duže vreme na dnevnom redu srpskog novinarstva, upravo zbog mogućnosti da informacija bude selektivna i iskrivljena tako da joj je osnovna namena diskreditacija nekog protivnika u javnosti.
       Ovo nije prva afera uhođenja koja se dogodila u Srbiji, a ostaće bez razrešenja. Prvo se dogodila ljubavna afera Dragana Maršićanina na Zlatiboru, koja je osvanula u “Nacionalu” (!), iz koje se vidi da je neko sistematski špijunirao i beležio dijaloge tadašnjeg predsednika Skupštine Srbije. Ako se odstrani malo verovatna mogućnost da je to bilo delo nekog samostalnog uhode koji se time bavi iz hobija, i ako se uzme u obzir da je afera obelodanjena nekoliko meseci kasnije (u odabranom trenutku), došli smo ponovo do toga da je reč o nezakonitoj akciji tajne policije koja je iskorišćena od strane političkih neprijatelja.
       Čitava “operacija Maršićanin” deluje kao da je tada osmišljena vrlo pažljivo, pošto je gospođica sa kojom je objavljeno da je uhvaćen, prema saznanjima koja je, naravno, nemoguće proveriti, i ranije korišćena u te svrhe, to jest “nameštena” je jednom funkcioneru SPS-a za kojeg je još tada postojala sumnja da bi sa njim moglo biti problema.
       S obzirom na to da nismo zemlja u kojoj političari gube funkcije zbog ljubavnih avantura, ovo je bio udar na Dragana Maršićanina lično. Maršićaninov politički radikalizam prema vladi i Demokratskoj stranci danas se može tumačiti tim neraščišćenim dugom. Tada DSS, kao uostalom i danas, nije smogao snage da nametne pitanje ko je taj ko neovlašćeno špijunira i publikuje ovakve stvari.
       Onome unutar vlasti ili unutar Demokratske stranke koji se bavi ovom anti-DSS subverzijom, savest je malo mirnija zbog toga što je i DSS stranka sa zavereničkom psihologijom i dokazanom sklonošću ka političkim intrigama, stranka koja je u partijske svrhe instrumentalizovala vojnu službu bezbednosti na čelu sa generalom Acom Tomićem. To se ispoljilo i prilikom “afere Gavrilović”, pa čak i prilikom hapšenja Momčila Perišića zbog špijunaže, kada je bilo jasno da je zaseda za Perišića bila mnogo više zaseda za Zorana Đinđića koju je, tada, nekako izbegao. A o slučaju “četvorožilnog kabla” i pokušaju vojnog upada u Vladu Srbije da i ne govorimo.
       Stranački obračuni (relacija DS-DSS) kako vidimo, surovi su i bezobzirni. Teško je uticati na stranke da to promene. Uteha bi mogla biti u tome da bi, shodno tekućim promenama u policiji i zakonodavstvu, državni organi u budućnosti mogli biti teže iskorišćeni za te sukobe.
       Ali, kako smo mogli videti ovoga puta, ništa od toga.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ