Ovih dana republički parlament donosi novi zakon o javnom informisanju koji, za razliku od dosadašnjih, veoma liči na evropske zakone. Ostaje još samo da taj zakon poštuju i novinari i vlast

      Da li je naše novinarstvo slobodno? Na slično pitanje, pre odgovora knedlu bi progutali i Englezi, Nemci, Francuzi, Amerikanci, Švajcarci, Česi, Slovenci... To jeste teško pitanje, pošto svaka država želi od novinara nešto da sakrije. Ako nećemo da se lažemo, onda moramo reći da će naše novinarstvo jednog dana biti slobodno. Onoliko koliko bude slobodno naše društvo, koliko će vlast biti spremna da donosi dobre zakone o informisanju. Zakon koji će od danas važiti, bolji je od svih dosadašnjih. To je dobar znak. A šta to novo donosi Zakon o javnom informisanju? Razgovaramo sa Branislavom Lečićem, ministrom kulture i medija.
      
       Pravnici kažu da je i loš zakon bolji od bezakonja. Posle ukidanja jednog lošeg zakona o novinama i novinarima, mi više od dve godine nismo imali nikakav zakon. I svašta se za ove dve godine pisalo, baš svašta; neke su novine davale sebi za pravo da budu i tužilac i sudija. Ali, država nije imala zakon (osim onog krivičnog), koji bi novinare “priveo k poznaniju prava”. Zašto smo više od dve godine čekali na novi zakon?
       - Iako na prvi pogled zvuči logično, mislim da se baš u našem slučaju pokazalo da puki legalizam, dakle pridržavanje zakona, pa i osvedočeno loših (setimo se samo isporučivanja Miloševića i tlapnji o legalizmu) nije mnogo bolje od bezakonja, kako vi kažete, ili odsustva regulative, kako bih ja rekao. Dakle, ne bih mogao da kažem da je i loš zakon bolji od bezakonja, jer smo kad je reč o informisanju, imali loš zakon, pa smo ga ukinuli nakon smene režima, uz zadržavanje samo nekih odredaba o registraciji glasila i pravu na ispravku i odgovor.
       Zašto više od dve godine čekamo na zakon? Verovatno je ta bojazan od lošeg zakona bila tako velika da se tragalo za nekim idealnim rešenjima, koja će sprečiti pojave koje smo imali ranije. Zašto su postojale dugo dve paralelne verzije, uslovno rečeno - novinarska i pravnička. Svaka strana i, to verujem, iz najboljih namera, htela je da ponudi svoj idealni model i dugo su bile “ukopane” kod svojih rešenja. Tek je prvih dana novembra 2002. nakon dobijanja komparativne analize ta dva modela od strane eksperata Saveta Evrope, došlo do njihovog približavanja i kao rezultat toga dobili smo Predlog zakona.
      
       Predlog zakona o javnom informisanju ušao je, nedavno, u skupštinsku proceduru. Da li je to nešto novo, što dosad nismo imali i šta je suština novoga zakona?
       - Novo je mnogo toga. To je jedan zaokružen model koji garantuje slobodu izražavanja, slobodan protok, to jest primanje i davanje informacija i ideja bez mešanja države, bez obzira na granice (državne). Osnovni cilj ovog zakona je dostizanje istine o određenim pojavama, događajima i ličnostima i time doprinosa demokratskom, otvorenom društvu, kao i stvaranje prostora za iznošenje i sučeljavanje različitih ideja i mišljenja. Zakonom se garantuje odgovornost za blagovremenu i istinitu informaciju, za profesionalizam u novinarstvu, što priznaćete, nije bilo obeležje našeg ambijenta. Utoliko zakon čini novinu, jer daje pravni okvir za visoke profesionalne standarde u novinarstvu.
      
       Danas je moderno reći da svi hitamo ka Evropi i da sve više ličimo na Evropejce. I nije tu ništa sporno, pogotovo što u tome ima dosta istine (sve se menja, sem kamenja). Da li je neko od evropskih eksperata za javno informisanje ocenjivao ovaj predlog (nacrt) novoga zakona i ako jeste, kakve su ocene?
       - Kao što sam već rekao, bar četiri ekspertize su urađene, prvo pojedinačnih modela zakona, potom ta komparativna analiza koju sam već spomenuo, koja je jedna sveobuhvatna analiza prednosti i manjkavosti dva modela koja su dugo figurirala kao odvojeni nacrti zakona o javnom informisanju. Na osnovu te komparativne analize, napravljen je svodni Nacrt zakona sa kojim se išlo na javnu raspravu i o kojem su se izjasnili, u sklopu te javne rasprave, i eksperti Saveta Evrope. Prvo, u pisanom obliku, advokat Horhe Pegado Liz, medijski stručnjak iz Portugalije, koji je vršio i onu već pomenutu komparativnu analizu, tako da je bio duboko involviran u naš “slučaj” (na molbu Saveta Evrope), kao i dva eksperta iz Evrope na okruglom stolu u Beogradu, početkom marta ove godine, profesor Johanes Veberling iz Nemačke i gospođa Vesna Alaburić, advokat iz Zagreba, ekspert za medijsko pravo i branilac nezavisnih medija u vreme Tuđmanove vlasti u Hrvatskoj.
       U 12 tačaka, g. Pegado Liz je dao jednu sublimiranu analizu, potvrđujući da se tekst oslanja na rezultate komparativne analize, da bi na kraju zaključio da Predlog predstavlja uravnotežen tekst, koji je dobio na koherentnosti i konzistentnosti i ostvario dobru ravnotežu različitih interesa. Poslednja rečenica doslovno glasi: “Ovaj tekst predstavlja veoma važan korak ka kompatibilnosti Zakona sa osnovnim principima Konvencije o ljudskim pravima i služi na čast njenim autorima.”
      
       Ovih se dana već oglasio neko ko kaže da novi zakon nije zakon za novinare, nego protiv novinara (polaze novinari od toga da i ovaj zakon predviđa oštre kazne za glavne urednike i novine). Istina mora uvek da bude na sredini. Nas zanima šta je istina?
       - Da, poznate su mi neke ocene iz novinarskih krugova da je to “mali krivični zakon” za novinare, te da će se putem razvijenog prava na odgovor, koji zakon sadrži, desiti da novine uređuju pojedinci koji se smatraju povređeni određenim informacijama i sadržajima u glasilima, jer im se novim zakonom garantuje da na istom mestu u glasilu gde se tekst o njima pojavio (pa bila to i naslovna strana), u istom opsegu i sa istom opremom (slika, ako je bila slika u prvobitnom tekstu) daju svoj odgovor, a ne da to bude kao do sada kratka crtica, demanti, negde u ćošku.
       Istina, dakle, nije na sredini, već u želji da se uspostave standardi i pravila ponašanja u medijima od strane novinara, urednika, gde sloboda informisanja i izražavanja neće biti zloupotrebljena.
       Kazne su, ako pažljivo pogledate, one visoke, koje idu do 1 000 000 dinara (ali su date u rasponima 1:10, od najniže do najviše i biće stvar procene suda) mahom predviđene za pravna lica, osnivače glasila, a ne za novinare i njihovo pisanje. Ove druge kazne su znatno niže i kreću se od 5 do 60 hiljada dinara, odnosno maksimum od 30 do 200 hiljada dinara, ako se ugrožava razvoj maloletnika, neko označi kao učinilac krivičnog dela pre pravosnažne presude, dakle, vrlo izuzetni slučajevi su kad su malo veće kazne predviđene za same novinare. Teret se prebacuje na odgovornog urednika, ali on se zato tako i zove!
      
       Niko ozbiljan ne može da bude protiv toga da se javno iznesena laž kažnjava, ali kako laž kazniti a da sve bude demokratski? Nijedan sud ne čeka svece da mu ponude dokaze...
       - Tako što će se to utvrditi na sudu (a ne kod sudije za prekršaje u roku od 24 sata, kako je bilo po Šešelj-Vučićevom zakonu), u postupku koji mora da bude hitan (poslednji stav člana 2 glasi: “O povredama slobode javnog informisanja odlučuje sud, po hitnom postupku”), uz pravo žalbe, uz pravo na naknadu štete i druga slična obezbeđenja i garancije.
      
       U zemlji u kojoj je ekonomska kriza velika nije lako prodavati novine. Nije lako ni pisati o postupcima vlasti u atmosferi kad se (ponekad) svaka takva kritika smatra antireformskom. Uz sve poštovanje i vlasti i reformi, dozvolite mi da kažem kako se, nekada, za vreme Broza, govorilo da je kritika vlasti kontrarevolucionarna.
       - Vi baš dugo pamtite! Bilo je bisera iz tog perioda još sijaset, a bilo je i neuspelih reformi na pretek. No, kako smo mi sad zaista po prvi put u poziciji da zaista reformišemo društvo iz korena u svim segmentima (ako Antu Markovića i njegov pokušaj reforme uzmemo kao nulti pokušaj, jer se tada još radilo o jednopartijskom sistemu i manevrisanju unutar tog prostora), onda je to veliki izazov i za reformatore i za medije koji to prate i sve kritičare koji, na našim prostorima, uvek pretegnu ka kritizerstvu, nego ka onoj kritici koja podrži pozitivni nukleus, a kritikuje metode, aktivnosti, tempo promena i slično. Mislim da uvek treba naći meru i u kritici i u apologetici, što ide sa vlašću uvek.
      
       Za ozbiljnu kritiku potrebno je i znanje. Da li mi imamo ozbiljno školovanje za novinare? Ko brine o tom školovanju? Paradoksalno je, ali i istinito, da su mnogi naši poznati i odlični novinari bili “samouci” i dok su oni radili, imali smo dobro novinarstvo (koliko se u jednopartijskom sistemu moglo negovati dobro novinarstvo).
       - Koliko imamo kvalitetno obrazovanje za sve, toliko je ono kvalitetno i za novinare. Ali, pošto smo svedoci opadanja tog kvaliteta u poslednjih, bar 12 godina, odrazilo se to i na kvalitet u obrazovanju novinara. Kod nas su se novinari ranije regrutovali sa različitih fakulteta humanističkog smera, a imali smo i Fakultet političkih nauka specijalizovan za školovanje novinara. Praksa se uvek sticala ipak u redakcijama. Potom, kad je došlo do erozije vrednosti u svim segmentima, kad su se u novinarstvu počeli tražiti prevashodno poslušnici (ne kažem da ih pre nije bilo, ali su bar bili školovaniji!) došlo je do negativne selekcije, pa je disciplina “ko pljune dalje” bila najrasprostranjenija. Nadam se da će i novinarska udruženja učiniti nešto da se pored zakona, ustanove i stroga pravila ponašanja, etički kodeks da se poštuje, da se možda polaže neki ispit za ulazak u profesiju, pa potom proverava po potrebi kao što je, mislim u Italiji i još negde drugde. Zaista mislim da sama novinarska branša može puno da pomogne da se isceli novinarstvo od onih koji su se tu zapatili.
      
       Mislim da bi trebalo progovoriti i nešto o porezu. Naše novine debelo su oporezovane, kao nigde u Evropi, a porez se plaća i na neprodate primerke novina. Ni toga nigde nema. To je tema o kojoj bi i vaše ministarstvo moglo da se izjasni. Vlada svakako. Ministar finansija ima brigu da napuni državnu kasu, to je prirodno (i tu nema ljutnje kad kažemo da fiškali nigde u svetu nisu omiljeni), šta ćemo sa fiskalnom politikom koja guši slobodno i ozbiljno novinarstvo? Ja bih je kritikovao, a vi?
       - Izgleda da ću vam se pridružiti i da ću morati mom kolegi, ministru Đeliću da dosađujem pričom o potrebi relaksiranja štampanih glasila od te vrste nameta.
       Razgovarao sam pre neki dan sa glavnim urednicima i to je bilo prvo pitanje koje su pomenuli. To znači da vas to sve najviše boli. I, mislim da je opravdano da ne budemo mi u Srbiji tu najoštriji prema medijima, već da uspostavimo neki odnos sličnosti sa okruženjem. To i jeste dobar argument, ako je to rešeno u Crnoj Gori da je porez nula, u Republici Srpskoj 3 odsto, onda je 20 odsto u Srbiji zaista previše. Neće mi se obradovati kolega, ali vaši argumenti su ubedljivi.
      
       Nad nekim našim novinama visi, figurativno rečeno, i privatizacija. Stvorilo se uverenje da svako ko ima para može da kupi svake novine, da ih posle ukine i počne da proizvodi, umesto novina, sladoled. Sladoled je u redu, ali može i nešto drugo, nešto treće... Da li je baš tako?
       - U skoroj budućnosti više neće biti medija ili preduzeća koja se finansiraju većinski iz javnih prihoda. Razlog je taj da država više ne treba da bude većinski vlasnik medija, a time ni vlasnik prava na istinu. Svaka privatizacija je bolna. Zasigurno da treba napraviti neke specifične uslove za privatizaciju medija: odrediti vremenski period u kom se namena ne može menjati i slično.
       Ali nema brige, jer Ministarstvo kulture i medija daje mišljenje i uslove za privatizaciju svih kulturnih i medijskih kuća širom Srbije.
      
       A sada nešto konkretnije o novom zakonu. U članu trideset i šest jasno piše da pre pravosnažne sudske presude niko nikoga ne može da proglasi krivim.
       - To je civilizacijski korak napred i u ovoj sferi. Kao što znamo, u komunizmu se, uopšte, nije dovodilo u sumnju da li je neko kriv. Kriv si što si živ. Znači, to što si u startu bio kriv davalo je alibi i policajcu i bilo kom drugom da te maltretira, da dobiješ i batine ako treba, da budeš i zatvoren ako treba, pa se tek onda istražuje da li si prav ili kriv.
       Promena sistema i jeste u tome da ti se ništa tako ružno i ne može desiti dok se krivica ne dokaže. Nisi kriv sve dok se ne dokaže da to jesi. Tek onda se snose odgovarajuće konsekvence. Znači, građani su slobodni i vlast mora da ih servisira u njihovim potrebama i pravima. Takva država traži odgovornost i od građana, ali i od vlasti.
      
       Uostalom, Žan Žak Ruso kaže da samo lud narod daje vladaru sva prava a da od njega ne traži ništa.
       - Mi izlazimo iz jednog mentalnog stanja u društvu u kome je vlast glorifikovana i oličena u liku vođe koji odlučuje u naše ime i čije raspoloženje mi moramo da tumačimo, gde je zakon samo papir koji se može upotrebiti ili zgaziti u zavisnosti od raspoloženja tate (vođe) i potrebe partije ili interesne grupacije. To razvija autoritarni karakter i razvija osećanje da zakon kao takav ne vredi ništa nego samo lične veze, lični kontakti, biti blizu moći ili biti moć sama - to je jedina ulaznica za budućnost. Cilj ove društvene promene i jeste, ako hoćete i ovog zakona, da se slobode osvajaju sa odgovornostima i da se odgovornost delegira od vrha pa na dole, na način da građanin zahvaljujući zakonu, kao jedinom vođi u društvu, koji je utemeljen i koji se primenjuje, uživa prednosti i slobode pravne države. Istorija je pokazala do koje mere može da strada država, da gotovo ceo narod izgubi smisao i cilj, da se istorijski potpuno diskvalifikuje i koliko je teško oporaviti se od takve greške kada pojedinac ili grupacija ili jedna partija imaju neograničenu vlast.
      
       Novinar prenosi informaciju koju mu daje političar.
       - Ne prenosi novinar samo informacije, ima on svoju dublju misiju u društvu - niste vi džabe sedma sila! Danas političar ne može da se bavi politikom a da bude zaštićen kao što je bio slučaj u komunizmu ili u doba Miloševića u kome je jedna oligarhija uskraćivala i davala slobode po svome nahođenju i interesu, kako građanima, tako i novinarima. Mi danas zidamo društvo u kome su odgovorni i političar i novinar - političar i pozicije i opozicije kreira i sadašnjost i budućnost, novinar dok javno iznosi stavove radi to isto iz svog profesionalnog ugla. I jedni i drugi morali bi da tragaju za istinom, jer samo nam ona otvara puteve trajanja i obnavljanja.
      
       Dok traje vanredno stanje ...
       - Dobro se drže mediji u vanrednom stanju. Zatvoreni su samo oni koji imaju veze sa kriminalom, i to, kao što vidite, ozbiljno organizovanim. Traži se disciplina medija da ispune svoj zadatak u vanrednom stanju, znači da poštuju propisane mere, da ne skreću pažnju na nešto drugo, da ne oštete istražni postupak, da zadrže tenziju oko teme i razloga istrage, jer je država u opasnosti, jer je ubijen premijer naše države. Nema stabilne demokratske države gde se vrše atentati na visoke državne predstavnike, nema budućnosti za sve nas ako ne demontiramo ostatke još uvek kriminalom povezane policijsko-vojne narko-patriotske bande koja je u naše ime ubijala i krala kako druge tako i naš narod.
       I da vam za kraj kažem, ako tražimo odgovornost od medija, tražimo odgovornost i od političara. Političari ne mogu da rade suprotno od onoga što tražimo od medija. I za njih važi Naredba o vanrednom stanju. Nema povlašćenih ni izuzetih. U Srbiji zakon važi za sve isto, kako danas tako i sutra. Istražni postupak niko ne sme da remeti. Ako imaju šta da kažu, neka to kažu pred Ministarstvom unutrašnjih poslova, a ako nemaju onda je bolje da ćute. Kad se istražni postupak završi govoriće činjenice i tada će naša kritika imati uporište i odraz. Bojim se da će neki tek tada da se ućute.
      
       PETAR IGNJA