Zašto povratak šefa vladinog Biroa za komunikacije izaziva veliku pažnju javnosti

      Posle ubistva premijera Zorana Đinđića i zavođenja vanrednog stanja, glavni urednici naših medija prisustvuju brifinzima u Vladi Srbije. Ove susrete uglavnom zakazuje i vodi Vladimir Popović Beba. Povratak Vladimira Popovića Bebe je izazvao pažnju ali je, prirodno, ostao u senci monstruoznog ubistva premijera. Neki opozicioni lideri “skloniji legalizmu”, ipak su se zapitali zašto “nigde nije objavljeno da je ponovno imenovan na funkciju šefa Biroa za komunikacije i u čije ime i sa kojim ovlašćenjima on nastupa”?
       Kada je NIN ovih dana zatražio odgovor na ova pitanja, zvanično je stigao odgovor da gospodin Popović neće da govori o tome. Inače, NIN je već objavio (27. marta) da nekadašnji šef Biroa za komunikacije nikada zvanično nije razrešen te funkcije.
       Mediji su svojevremeno (24. 10. 2002. godine) objavili “da šef Biroa za komunikacije Vlade Srbije, Vladimir Popović Beba nije više na čelu te službe”. I još da će “na nekoj od sledećih sednica Vlade Srbije biti i zvanično razrešen dužnosti”.
       Dan kasnije premijer Zoran Đinđić je objasnio da je “šef Biroa za komunikacije još pre mesec dana izrazio želju da se ponovo posveti svom privatnom poslu i sada se nalazi u ‘prelaznom statusu’”. Tom prilikom premijer je demantovao da je među njima bilo nesporazuma i sukoba: “Ne mogu svi da trče maraton do kraja i prirodno je da se vrši smena ljudi svežijim, ali zbog toga neće biti ugroženo funkcionisanje vlade.”
       Posle niko nije preneo da je na sednici vlade Popović razrešen, niti je pak takvu informaciju objavio “Službeni list”.
       Na mesto prvog čoveka Biroa tiho je došla Ivana Jeremić, ranije producent u beogradskoj kancelariji “Rojtersa”. Novinarima je govorila da neće davati izjave dok njeno imenovanje ne bude zvanično. I nije ih davala. Njen kolega iz Biroa, koji je želeo da ostane anoniman, kaže da Vladimir Popović nikada nije napustio Biro. Jedno vreme se zaista bio povukao, ali “nekoliko meseci unazad je tu i ne ponaša se manje šefovski”. Posle neuspelog Bagzijevog atentata na premijera, Popovićevo prisustvo u Birou je svakodnevno.
       Popović je povučen zbog navodnog pritiska koji su na Đinđića vršili neki američki kongresmeni, a posle kampanje protiv Verana Matića, prvog čoveka B92. Matić je bio, preko televizije Pink i crnogorskog dnevnika “Publika”, optužen da sprovodi nelegalnu privatizaciju. Grad je bio oblepljen plakatima koji su sugerisali da je Matić lopov. Ipak, ni Matić a ni čelni ljudi B92 nisu želeli da zvanično uzvrate na te optužbe. Direktor B92, Saša Mirković je samo rekao: “Ima nekih centara moći kojima ne odgovara nezavisna pozicija B92.” Posle svega učinilo se da je Đinđić Popovića udaljio iz Biroa. Popović svoje temperamentno ponašanje objašnjava svojim “karakterom” (neprijatelji kažu “zlopamtilo” i “osvetoljubiv do kraja”). Ali napade na svoje “stare mušterije”, Aleksandra Tijanića i Željka Cvijanovića, Popović objašnjava neumitnošću činjenica.
       Željko Cvijanović, glavni urednik “Blic njuza”, najviše se bavio likom i delom Vladimira Popovića Bebe. Zbog teksta “Ključ afere Pavković drži šef srpske tajne policije”, objavljenog 3. jula prošle godine, Popović ga je tužio za klevetu. Posle jednog (odgođenog) suđenja nije dozvoljavao ekipi TV B92 da ga snima. Kada je to, ipak, učinjeno Popović je pozvao glavnog urednika Informativnog programa, Aleksandra Timofejeva, i “protestovao uz oštre, grube reči i psovke” (sajt B92, 17. januar 2003).
       Prošlog petka (13.4) Vladimir Popovoć-Beba je na brifingu delio saopštenje u kojem se kaže da je “osnovni zadatak savetnika doskorašnjeg predsednika SRJ, Aleksandra Tijanića, bio da vređa republičkog premijera Zorana Đinđića i da utiče na medije da pišu o njegovim vezama sa kriminalom”. Dalje, kaže se da je pod Tijanićevim okriljem oformljena i slična grupa za medijski pritisak na Đinđića u kojoj su navodno bili: Predrag Popović iz “Nacionala”, Željko Cvijanović iz “Blic njuza”, Sonja Lakić dopisnica “Srne” i Marina Borozan novinarka lista “Dan”. Cvijanović je uputio otvoreno pismo Vladi Srbije: “Ili se izvinite, ili hapsite.” Negirajući navode saopštenja piše: “Politički smisao akcije kompromitacije novinara veoma je proziran. Neki među vama su se uplašili završetka vanrednog stanja. Potrebno im je dakle, i kada prestane vanredno stanje, i kada nestane vaše formalne arbitraže, zadržati novinare na dužini užeta da im uši budu duže nego jezik, ubediti ih da bi mogli da prođu kao njihove oklevetane kolege.” Na kraju: “Prošle godine sam o Izvoru Vlade objavio nekoliko tekstova kao o čoveku koji vrši pritisak na medije u Srbiji, koji kompromituje političke protivnike i učestvuje u mnogim poslovima koji nijednoj demokratskoj vladi ne služe na čast. Sa tim gospodinom već neko vreme okapam na sudu, što ga nije omelo da mi već godinu dana šalje pretnje vrlo maštovite sadržine, poput hapšenja i dvadesetogodišnjeg zatvora.”
       O Vladimiru Popoviću (44) javnost malo zna. I njegovi neprijatelji, međutim, tvrde da je izuzetnih organizatorskih sposobnosti, velike koncentracije, čovek od poverenja kako pokojnog Đinđića tako i njegovih naslednika. I da insistira: “Ličnosti mogu da se kritikuju i u vanrednom stanju, ali ne sme da se ugrožava rad institucija države” (brifing u vladi 15. april).
      
       MARIJANA MILOSAVLjEVIĆ