Oslanjajući se na blagodeti vanrednog stanja, policijska istraga je ušla u drugu, političku fazu u kojoj je otkrivena najšira politička zavera u istoriji Balkana. Bilo bi veoma opasno ako se ispostavi da je reč o policijskom udaru na demokratski poredak

      Nad temeljima porušenog tržnog centra, praznim bazenom u Šilerovoj ulici i stanarima obližnjih zgrada se krajem aprila leta Gospodnjeg 2003. prelama sudbina Srbije posle ubistva premijera Zorana Đinđića. Naziv jednog od legendarnih američkih filmova, koji se bavio razbijanjem rasnih predrasuda ili sukoba nepomirljivih društvenih slojeva, kao da je poslužio za osnovu najopasnije političke rasprave u Srbiji. Pogodi ko je dolazio na večeru u tvrđavu u Šilerovoj ulici, glasi pitanje na političkom kvizu preživljavanja u Srbiji.
       “Svi znaju ko je ovde bio, ali niko neće da priča”, kaže 22-godišnja devojka, koja živi u Šilerovoj, ali na naivno novinarsko pitanje da li možda zna ko je bio, odgovara da ne zna i da nikada i ni pod kojim uslovima ne bi rekla čak i kad bi znala. Od tog pitanja kao da zavisi ko će vladati ovom zemljom u narednoj deceniji, jer je Šilerova ulica, izgleda, postala personifikacija invalidnosti mlade demokratije. Taj mračni predmet iz prošlosti je u međuvremenu uklonjen, ali se sada otvara pitanje kredibilnosti čitave političke oligarhije - da li će se se prema Šilerovoj odnositi kao prema hladnjačama iz Dunava ili će pokušati da sa sopstvenih leđa skine “recidive prošlosti” ili će ih upotrebiti u borbi protiv političkih protivnika, nadajući se da će javno mnjenje biti milostivo.
       Srbija je ušla u vanredno stanje 12. marta, nekoliko sati posle ubistva premijera Zorana Đinđića, u trenutku kada nije formiran Savet ministara državne zajednice Srbija i Crna Gora, država Srbija nije imala predsednika, a nad parlamentom Srbije kao da je bila postavljena tabla sa poslaničkim kursnim listama. Vladajuća koalicija se, međutim, odlučno konsoliduje i kreće u obračun sa kriminalom, koji građani prihvataju bez ozbiljnijih primedbi.
       Demokratska stranka Srbije, u prvim danima nakon atentata, pravi veoma krupne greške - od nedovoljnog izražavanja solidarnosti bivšim koalicionim partnerima, preko katastrofalnog predloga o koncentracionoj vladi do kritike vanrednog stanja pre nego što su ga građani uopšte osetili. To će se veoma brzo osetiti na novom rasporedu političke pozornice u Srbiji, na kojoj se stranke raspadujuće vladajuće koalicije konsoliduju, a opozicija doživljava duboku krizu.
       Ljudi koji imaju neku predstavu o demokratskom društvu nisu bili uvereni u opravdanost gašenja opozicionih medija (“Nacional”) jer su verovali da se to može činiti tek kada se definitivno, na sudu utvrdi da je iza čitave redakcije stajala neka nevidljiva zaverenička ruka. Ni pokušaji da se uspostavi kolektivna odgovornost sudija zbog čega je predsednica Vrhovnog suda Leposava Karamarković podnela ostavku nisu u istim krugovima doživljavani kao pravi izlaz iz duboke institucionalne krize. Takve gorke pilule su progutane ne samo zbog povišene temperature nacije, visokih emocija zbog gubitka glavnog simbola reformista u Srbiji, već i zato što je vlast u prvim nedeljama hapsila i “mangupe u svojim redovima” (zamenik republičkog tužioca, zamenik šefa Državne bezbednosti i na kraju do tada nedodirljivi vrh Jedinice za specijalne operacije), čime je stvoren utisak da se država zapravo neselektivno obračunava sa malignim delom državnog aparata i pratećim službama van njega.
       Zatim je počela druga faza obračuna sa kriminalom, koja podrazumeva najširu političku zaveru (cirka 10 000 uhapšenih) u tradicionalno bogatom leksikonu konspirativnih teorija među Srbima, u koje su istražne radnje nekako morale da se uklope. Takav rasplet se dao naslutiti već iz govora ministra pravde Vladana Batića na sahrani, koji je zaključio da su premijera zapravo ubili neodlučni i neobavešteni dok su ubice samo povukle oroz, ali je to tumačeno samo kao odraz intimne ogorčenosti zbog gubitka bliskog političkog saveznika.
       Nešto kasnije su viđene konture političkog dela istrage koja ukazuje na klasičnu zaveru protivu demokratskog radnog naroda i poštene inteligencije.
       Šef poslaničke grupe DOS-a u Skupštini Srbije Bojan Pajtić smatra da je dosadašnja istraga dala impresivne rezultate što su i građani jasno osetili, odbacujući primedbe da se vanredno stanje koristi za obračun sa političkim protivnicima. “Niko od državnih funkcionera neće pretvarati istragu u politički obračun, jer je svima stalo da pred domaćom i svetskom javnošću sačuvamo čistoću ove akcije i podršku koju smo tokom akcije zadobili. To naravno ne znači da ćemo abolirati bilo koju političku partiju ili političara, koji su povezani sa organizovanim kriminalom ili organizatorima atentata na našeg pokojnog predsednika. Rekli smo više puta da je vanredno stanje uvedeno samo zbog kriminalaca i samo oni osećaju probleme zbog toga.”
       Hapšenjem bivšeg Koštuničinog savetnika za bezbednost Radeta Bulatovića i bivšeg šefa vojne bezbednosti Aca Tomića, koji su prema izvorima sa brifinga u vladi, održavali veze sa zemunskim klanom, vlast je stavila do znanja da namerava da zaokruži priču o haškom bratstvu, patriotskim snagama i osovini DSS-SDS koja je nameravala da izvrši državni udar, što bi moralo da odobrovolji zapadne demokratske zemlje. Takvim obrazloženjima je otvorena priča o političkom delu istrage, kojom su obuhvaćene sve opozicione stranke sem Socijalističke partije Srbije. DSS odgovara da je Dušana Spasojevića iz zatvora oslobodio jedan od potpredsednika vlade, Maršićanin kasnije precizira da je reč o Čedomiru Jovanoviću, a Jovanović sa indignacijom odbija takve optužbe. U tragičnu političku licitaciju se uključuje potpredsednik vlade Nebojša Čović, koji kaže da treba do kraja ispitati delovanje Tomića i Bulatovića, ali i članova vlade koji su posećivali “sabirni centar” u Šilerovoj ulici. Otvara se neprijatna rasprava u vladajućoj koaliciji, u kojoj se Čović upozorava da ne ometa istragu. Među novinarima i u neformalnim kanalima informisanja se, međutim, otvara paralelna istraga u kojoj se licitira ko je sve viđen u Zemunu, ko ima kompromitujuće kasete, zašto su glavni optuženi likvidirani iako su bili prethodno opkoljeni, što ponovo politička zbivanja izbacuje van okvira institucija i dovodi u sumnju nameru nove vlasti da se obračuna sa kriminalom.
       Potpredsednik Demokratske stranke Srbije Dragan Maršićanin ocenjuje da će se politički odnosi radikalizovati jer je u vladajućoj koaliciji dominantna struja koja želi obračun, a ne pravdu. “Oni ne mogu da se zaustave i očekujem nova hapšenja, konstruisane optužbe, pritiske na medije, jer takva logika prosto tera na sve ekstremnije i radikalnije poteze. Samo ne razumem zašto ogroman broj poštenih ljudi u DS i u demokratskoj javnosti ćutke to posmatra. Po prvi put od kada se bavim politikom nailazim da mi obični građani ili upućuju izraze agresivnog odobravanja ili poručuju da sam ja ili mi iz DSS ubili Đinđića. Za takvu vrstu političkog huškanja, polarizaciju društva, kriva je pre svega vlast.”
       Koristeći se kišobranom vanrednog stanja, vlast i izvori bliski istrazi saopštavaju detalje koji se odnose samo na političke protivnike, iako je prethodno sve upućivalo da je to obračun države sa mafijom i njenim jatacima u državnim strukturama. “Izvori iz istrage”, međutim, ne kažu da su uhapsili rođenog brata jednog od lidera DOS-a, funkcionere ili javne sponzore nekih reformskih stranaka ili čitavu galeriju likova koji su po žutoj štampi i u nekim nedeljnicima sa izvesnim vezama sa Službom veoma precizno navodili stranačka opredeljenja i egzaltirano saopštavali kom lideru su pomagali u nevolji jer im se, nekako, svideo baš njihov politički program.
       Takva selektivnost je narušena tek kada je saopšteno da je uhapšen i zbog ranijeg slučaja dilovanja droge osuđen Nenad Opačić, šef novosadske filijale zemunskog klana, koji je u Novom Sadu od Demokratske stranke i Lige socijaldemokrata Vojvodine dobio dozvolu za izgradnju benzinske pumpe. Lider LSV Nenad Čanak optužuje Koštunicu za organizovanje državnog udara, naručivanje ubistva Đinđića i izjavljuje da ga je sa dotičnim Opačićem upoznao pokojni premijer, u čijem je obezbeđenju radio. Ljudi iz DS-a su bili zgranuti takvim prebacivanjem odgovornosti. Do novinara su u međuvremenu stizale veoma zanimljive informacije o političkim prijateljima gospodina “Đure Mutavog”, ali bi njih valjalo objavljivati nakon ukidanja vanrednog stanja.
       Srpski pokret obnove, stranka koja je izazivala podsmeh vladajućih partija neprestanim pozivanjem na odgovornost sada ozloglašenih lica - Bracanovića, Milorada Lukovića Legije i generala Branka Đurića, poziva državnu televiziju da prikaže snimak nastupa rokera Momčila Bajagića Bajage u Kuli, održanog na prošlu Srpsku novu godinu na plezir Jedinice za specijalne operacije, jer se na njemu, navodno, vide glavni gosti te fešte.
       Politički epilog istrage bi mogao da se pretvori u početak dobre izborne kampanje u kojoj bi vlast imala ekskluzivno pravo distribucije kompromitujućih detalja protiv opozicije. Najnovije istraživanje agencije “Galup internešenal” ukazuje da je od februara do aprila Demokratska stranka povećala broj pristalica za dve trećine (sada ima 17, 7 odsto) Demokratska stranka Srbije izgubila je četvrtinu glasača (14,2 odsto), radikali su ostali bez polovine (6,5), a socijalisti bez trećine (4,1 odsto). Rezultati ovog istraživanja, iako ukazuju na prednost vladajuće koalicije, dramatično se razlikuju od ranijeg istraživanja Strateškog marketinga u kojem DS ima više pristalica od svih stranaka zajedno. Te razlike mogu da imaju samo dva objašnjenja - ili da je veoma nezahvalno praviti istraživanja javnog mnjenja za vreme vanrednog stanja ili da se tlo nakon političkog zemljotresa izazvanog ubistvom premijera ubrzano smiruje.
       “Ako zaista veruju u ta istraživanja, neka raspišu izbore, jer se svuda u svetu vlast obično odlučuje na izbore kada je najpovoljniji trenutak po nju, a ne samo na isteku mandata. Sada ne samo što su po prvi put povoljna istraživanja, nego imaju sve pogodnosti vanrednog stanja, kao što je mogućnost da vas svako iz vlasti optuži za povezanost sa kriminalom, a da vi ne smete da ih podsetite na njihove veze jer je to mešanje u istragu. Što se tiče DSS, mi smo spremni za izbore iako nas ubeđuju u pad rejtinga”, kaže Maršićanin.
       Ozbiljnu nervozu u redovima vladajuće koalicije izazvala je najava premijera Zorana Živkovića da će vlast pristati na izbore ako ih opozicija u to ubedi. Ta izjava je mogla da posluži kao upozorenje nekim manjim strankama, čija podrška nikada nije prešla granicu statističke greške, da ne umišljaju kako im je značaj porastao nakon što je DS ostala bez lidera. Male stranke su podsetile stožernu partiju da im tek predstoji zajednički posao - pisanje novog ustava. “Raspisivanje izbora samo zato što je nama porastao rejting ne bi imalo dobar odjek u javnosti jer smo veoma jasno stavili do znanja da nameravamo da realizujemo čitav niz veoma važnih zadataka, od kojih je najvažniji donošenje novog ustava. Za nas je rok za održavanje izbora kraj sledeće godine, kada ovoj vladi ističe mandat”, dodaje Pajtić.
       Nakon tragičnog gubitka nespornog lidera, Demokratska stranka je izašla ojačana, što je bio dovoljan razlog da se nestranačkom delu vlade (Pitić, Vlahović, Đelić) ponudi potpisivanje stranačke pristupnice. Manje stranke, koje su donedavno smatrale da predstavljaju jezičak na vagi, uvidele su novu političku realnost i sada pokušavaju da se pretvore u vladinu pretorijansku gardu. Gotovo sve opozicione stranke, osim DSS i G-17, izgubile su motivaciju za izbornu kampanju, jer bi na izborima dobile manje nego što sada imaju. Ali interes političkih stranaka ne poklapa se sa interesima demokratskog društva u nastajanju, jer je ono iz vanrednog stanja izašlo znatno oslabljeno. Interes tog društva morao bi da se bazira na odgovorima na jedno suštinsko pitanje - ko je odgovoran za kriminalizaciju države, od hladnjača u Dunavu do ubistva Stambolića, zločina na Ibarskoj magistrali, ubistva Bulatovića, Ćuruvije, Pantića, premijera Đinđića i drugih. U zlo se veruje tek naknadno, napisao je svojevremeno pisac “Čistih ruku”, što bi verovatno moglo da posluži kao lajtmotiv neke buduće vlasti.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ
      

Javno mnjenje Upravnik Centra za politikološka istraživanja javnog mnjenja Instituta društvenih nauka Ljiljana Baćević ocenjuje da nijednoj političkoj stranci, pa ni građanima ne odgovora raspisivanje prevremenih izbora. “Promene raspoloženja su nesporne, one su se dogodile još pre atentata kada je Vojislav Koštunica kao simbol DSS-a napustio položaj predsednika države, a Vojislav Šešelj otišao u Hag. Demokratska stranka je, nakon ubistva Đinđića, dodatno ojačala i postala prva snaga u zemlji, jer je uspela da vrati ljude koji su se opredelili za G-17 plus i deo neopredeljenih birača. DOS je uspeo da se konsoliduje, ali treba imati na umu da su se ljudi proteklih nedelja opredeljivali na osnovu emocija, griže savesti ili saosećanja. Tek predstoji borba za birače. Drugi problem za vladajuću koaliciju vidim u tome što ona više nema nespornog lidera - Zoran Živković jednostavno nije Zoran Đinđić. Na kraju, ne bih savetovala tim strankama da se previše oslanjaju na ispitivanja javnog mnjenja u vanrednom stanju ili ispitivanjima pre nego što se raspišu izbori, jer je i Labus bolje stajao od Koštunice pre nego što su raspisani izbori.”