U zapadnim krugovima upalile su se lampice upozorenja čim su vlasti razvile teoriju o koncentričnim krugovima odgovornosti za ubistvo premijera (pored počinilaca, nalogodavaca i njihovih partnera po zločinu, tu su ubrojane i stranke i političari “kojim nije odgovarao raspored moći na političkoj sceni”, posle čega su čistih ruku ostali valjda samo birači DS).

      Kako vreme odmiče, tako zapadne prestonice sa većim nestrpljenjem iščekuju da vlast u Beogradu okonča vanredno stanje u Srbiji. To nikako ne znači da opada podrška vladi Zorana Živkovića koji je do sada ispunio sva očekivanja vodećih zapadnih zemalja (uključujući i ovonedeljno hapšenje Karadžićevog finansijera Momčila Mandića). To samo znači da raste nelagoda zbog izjava drugih vladajućih političara u kojim se prepoznaje namera da se kriminalistička istraga iskoristi za osvetu političkim protivnicima. Zapadni svet iz sopstvenog iskustva zna da velika ovlašćenja katkad odvedu u velika prekoračenja: ne želi da se to desi vlastima u Beogradu, kojim je pre samo mesec dana dao veliki politički kredit u vidu bezrezervne podrške vanrednom stanju.
       Vlada Zorana Živkovića dobila je jasan signal u tom pogledu (“nećete valjda biti toliko glupi da privodite Vojislava Koštunicu”), o čemu verovatno svedoči i iznenadna poplava izjava njegovih političkih partnera da privođenje Vojislava Koštunice “ne bi ostavilo dobar utisak”. Taj dobronameran savet je, po svoj prilici, više rezultat iskrene brige za dobrobit Živkovićeve vlade na duže staze, nego za političke izglede Vojislava Koštunice.
       Još pre direktnih napada na Vojislava Koštunicu i DSS, izvesnu nervozu zapadnih diplomata u Beogradu izazivale su primedbe uglednih beogradskih urednika i novinara na račun drskosti i bahatosti vladinih ljudi zaduženih za disciplinovanje medija. Te primedbe uglavnom su bile privatne, pa su i zapadne diplomate bile vrlo diskretne i neslužbene u ispoljavanju svoje brige istim povodom. No, ako Zapad ima uticaja na vladu, to ćemo uskoro znati po programskim i personalnim promenama u vladinom nastupu prema medijima.
       Stvari drugačije stoje kad su posredi promene pravosudnih zakona. Nataša Kandić se nije ograničila na privatnu kritiku onog što je njen Fond za humanitarno pravo otvoreno nazvao namerom da se “vanredno stanje u Srbiji uvede kao permanentno”. Njena žestoka javna kritika, kojoj se pridružilo još nekoliko uglednih nevladinih organizacija, stvorila je izvesno osećanje obaveze u zapadnim kancelarijama koje su uvek do sada podržavale slične aktivnosti. Kako NIN saznaje, na ovonedeljnim redovnim konsultacijama ambasadora vodećih zapadnih zemalja u Beogradu, prvi put od uvođenja vanrednog stanja i konsolidacije vlasti, preovladao je ton blage zabrinutosti.
       Čvrsta podrška za vlast pre toga bila je rezultat nekoliko faktora: ogromnog interesa Zapada da se vlada Zorana Živkovića posle atentata što pre stabilizuje, velikog zadovoljstva što je vlada krenula u obračun sa mafijom, još većeg zadovoljstva što je iskazala snažnu rešenost da do kraja sarađuje sa Haškim tribunalom, i bezmalo nepodeljenog entuzijazma sa kojim je javnost u Srbiji primila vanredno stanje. Taj srećni sticaj okolnosti (uspešna konsolidacija vlasti uz masovna hapšenja kriminalaca, otvaranje prema Hagu uz blagoslov srpske javnosti) izazvao je u zapadnim prestonicama, koje su se davno umorile od Balkana, provalu nove energije i blagonaklonosti prema Beogradu, ako ništa drugo, a ono kao “čuvaru ravnoteže na Balkanu”. Tim pre što je nanovo nastupila izvesna simbioza u odnosu Beograda sa zapadnim centrima moći: zbog potrebe da vlast ne samo konsoliduje iznutra već i legitimizuje vani, Beograd je nešto osetljiviji na spoljašnje uticaje nego pre. To se moglo videti i kada su sevnule, a potom se ugasile, varnice između premijera i guvernera Narodne banke.
       Nevolja je u tome što zapadne ambasade imaju više vremena nego Srbi. I kada im se ne sviđaju pravosudni zakoni i bitna ograničenja građanskih prava, one su spokojne jer znaju da u Srbiji sada više ne može doći do restauracije režima Slobodana Miloševića, i da se na kraju svakog puta nalazi Evropski sud za ljudska prava u Strazburu. Po evropskom zakonodavstvu, mnogo toga što se sada u Srbiji radi, ne može proći, uključujući neverovatnih 60 dana pritvora bez advokata. Šta će to Strazbur reći tek kroz dve godine, ambasadorima ne ometa miran san. U tim ambasadama razmišljaju na sledeći način: naša je dužnost da od Srba tražimo da se pridržavaju evropskih standarda. Ali moramo li da se javno grozimo nad merama koje demokratska javnost u Srbiji ne prepoznaje kao nedemokratske? Toliko su nas puta optuživali da se mešamo u njihove unutrašnje poslove.
       Ima tu logike, mada se time ne može objasniti ćutljivost OEBS-a, čije držanje u vanrednom stanju čak i pojedine zapadne diplomate označavaju kao “preterano oprezno”. U zapadnim krugovima upalile su se lampice upozorenja čim su vlasti razvile teoriju o koncentričnim krugovima odgovornosti za ubistvo premijera (pored počinilaca, nalogodavaca i njihovih partnera po zločinu, tu su ubrojane i stranke i političari “kojim nije odgovarao raspored moći na političkoj sceni”, posle čega su čistih ruku ostali valjda samo birači DS). Ali i zapadna društva imaju svoja iskustva sa vanrednim stanjima. U Americi posle 11. septembra, doduše, nije uvedena cenzura medija, ali su aktivisti ljudskih prava protestovali da ograničenja podrivaju politički legitimitet države upravo u trenutku kada joj je najpotrebniji. Zapadna iskustva takođe kazuju da nije opravdana ni iluzija da nove mere nisu uperene protiv običnih, poštenih građana. Od 1200 ljudi koji su u Americi pritvoreni neposredno posle 11. septembra, ni protiv jednog lica nije posle podignuta optužnica zbog saučešća u napadima. I što je možda najvažnije, iskustva Velike Britanije i Amerike ukazuju da nije tačno kako se eventualne greške posle mogu lako ispraviti, i kako će nova, represivna rešenja važiti samo ograničeno vreme. S tom razlikom što je u Srbiji polazna osnova niža, i što srpska policija ne može da se pohvali da u prošlosti nije pokazivala sklonost da zloupotrebi ovlašćenja.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ