(“Ljubav i teskoba”, NIN br. 2728)

      U kritici koncerta, održanog 4. aprila u Sava centru, autor izlazi iz okvira muzičke kritike. Osvrt na koncert, koji je u muzičkoj javnosti ocenjen koncertom decenije, Milena Miloradović pretvara u sraman, verovatno lični obračun sa muzičkim pedagozima Srbije.
       Vaš časopis nema dovoljno novinskog prostora da objavi imena učenika, profesora, institucija i izvođača širom sveta, koje istup Milene Miloradović direktno vređa.
       Autor teksta je takođe prošao kroz iste škole, kao i Bojan Suđić, kao i svi mi. S druge strane, umetnici i pedagozi iz Amerike, Švedske, Nemačke, Austrije, Italije... koji su u protekle dve i po godine sa učenicima i profesorima naših škola realizovali brojne seminare i koncerte, u svojim izjavama su nas uveravali u visok nivo našeg muzičkog školstva i izvođački nivo naših učenika.
       Rad udruženih profesora muzičkih škola na ovom delu započet je novembra meseca sa punom ozbiljnošću i u dogovoru sa maestrom Suđićem. Čak i pomoćno osoblje naših muzičkih škola poseduje onaj nivo muzičkog znanja koji potvrđuje da se delo kao što je “Karmina Burana” ne može pripremiti sa nekoliko proba, za desetak dana, pa da diriguje i Karl Orf lično.
       Zanemarimo po sve nas pežorativnu tvrdnju da “...u ovom narodu može se nemoguće samo na inat i mišiće”.
       Autor teksta ne zna da: 1. Zajednica muzičkih i baletskih škola Srbije uz punu podršku Ministarstva prosvete i sporta uveliko sprovodi procese reforme muzičkog školstva. 2. Na brojnim sastancima i savetovanjima vezanim za reformu školstva, ukidanje muzičkih škola niko nije pomenuo. (A i autor teksta nikada nije prisustvovao.) 3. Ako se zna da manje od tri posto učenika osnovnih škola pohađa muzičke škole a da je prosek Evrope od 10 do 15 posto, ko može govoriti o gašenju muzičkih škola?
       Pokušajem masovnog ubistva muzičkog školstva Srbije Milena Miloradović izvršila je samoubistvo.
      
       MILA LACKOVIĆ,
       predsednik Zajednice muzičkih i baletskih škola Srbije