Odgovorna i postepena privatizacija, uz regulisanje makroekonomskih i pravnih normi za ulaganja u našu privredu i bez jevtine prodaje vrlo profitabilnih fabrika, pravo je rešenje

      Generalni direktor naše najveće i najuspešnije fabrike mineralne vode “Knjaz Miloš” iz Aranđelovca i predsednik Upravnog odbora Udruženja proizvođača mineralnih voda Srbije i Crne Gore sa sedištem u Beogradu Radenko Marjanović razgovarao je sa našim novinarom Ljubišom Stojilkovićem 8. aprila ove godine.
      
       Fabrike mineralnih voda i sokova su važan privredni subjekt Srbije. Kolika je njihova ukupna proizvodnja, izvoz, broj radnika i uspešnost u poslovanju?
       - Svi veći organizovani proizvođači mineralnih voda u Srbiji i Crnoj Gori su članice udruženja na nivou državne zajednice. Oni su istovremeno i članice evropskih udruženja GISENM-UNESEM.
       Udruženje ima 11 članica i ono praktično radi na maksimalizaciji i implementaciji tehnoloških i tehničkih rešenja, kako bi se priključili i pratili, u granicama mogućnosti, velike svetske proizvođače voda.
       U poslednjih deset godina potražnja mineralnih voda u SCG (gaziranih i negaziranih) povećava se sa rastom standarda, sa 15 na 37 litara po stanovniku. Tako je u 2002. godini ukupna proizvodnja u SCG iznosila oko 400 miliona litara, od kojih se preko 50 odsto odnosi na “Knjaz Miloš” koji oko 20 odsto svoje proizvodnje izvozi u skoro 15 zemalja sveta.
       Broj radnika koji je zaposlen u toj industriji je oko 4 000, s tim što je vrlo podsticajna delatnost za veliki broj firmi, koji za tu industriju rade tako da se posredno može govoriti o broju preko 10 000 radnika koji zarađuju od proizvodnje i prodaje mineralne vode.
      
       Da li je i kako regulisano pitanje korišćenja vode iz izvorišta, jer je voda kao mineralna sirovina nacionalno dobro?
       - Da bi se neko bavio eksploatacijom mineralnih voda, mora prethodno dobiti niz saglasnosti od odgovarajućih ministarstava o istraživačkom i eksploatacijskom pravu. Međutim, ima problema jer se ove procedure, inače, ne poštuju. Dešava se da se sa jednog eksploatacionog područja daju prava većem broju korisnika, što može da stvori velike zabune, tako da jedan isti kvalitet mineralne vode ima različit komercijalni naziv - što je nedopustivo.
       Kao što je poznato na svaki litar mineralne vode plaćaju se određene rente u korist Republičkog fonda voda, dok za eksploataciju mnogih drugih prirodnih resursa koji se eksploatišu, to se ne čini.
      
       Naučnici iz čitavog sveta upućuju apel da svetu preti dramatična nestašica vode za piće u skoroj budućnosti. Mineralne vode su u tom smislu naš strateški resurs. Koliko je naša zemlja objektivno bogata mineralnim vodama i kako ih što bolje valorizovati, ali i sačuvati i za naše potomke koji će, ranije ili kasnije, takođe morati da utoljuju žeđ i korišćenjem flaširane vode za piće?
       - Mislim da je to bogatstvo onoliko veliko koliko je istraženo. Ako bismo bogatstvo računali na osnovu samoizliva, gde postoji ekonomična izdašnost, voda tog tipa nema mnogo.
       Može se govoriti o tome da je danas mogućnost proizvodnje mineralnih voda za 50 odsto veća od apsorpcijalne moći tržišta. Javljaju se takođe novi koji tek treba da dobiju mesto na tržištu a to su uglavnom malo poznate vode. Imajući u vidu da se veliki broj ozbiljnih proizvođača bavi preko 100 godina eksploatacijom voda i da je tu utkano visoko iskustvo i znanje, oni će imati ozbiljnih problema sa plasmanom.
       One mineralne vode koje su površinske (jezerske i plitke vode) će postajati sve problematičnije, ali oni tipovi mineralnih voda koje imaju duboke bunare - su prirodno potpuno zaštićene vode visokog kvaliteta. Sve one moraju biti dodatno tretirane, kako bi hemijsko-minerološka i organoleptička svojstva ispunjavala stroga pravila iz Pravilnika o mineralnim vodama. Po pravilu negazirane vode su po kvalitetu bolje, ako su dubinske kao što je Aljua Viva na primer.
      
       Jedna fabrika mineralne vode je već prodata strancima (slovenačkoj “Kolinski”), a i u inostranstvu i u zemlji vlada veliko interesovanje za privatizaciju svih fabrika. Koliko je odmakla privatizacija u ovom sektoru i nije li bolje prodavati strancima flaširanu vodu, a ne fabrike koje su veoma profitabilne?
       - Što se tiče privatizacije fabrika mineralnih voda, to se sve može posmatrati sa različitih aspekata. Vrlo je važna izdašnost izvora. Kod pojedinih proizvođača, na primer, ako se ta izvorišta maksimalno eksploatišu, ne vidim neku mudrost dovesti nekog strateškog partnera. Šta bi on radio. Međutim, ako je izdašnost izvora mnogo veća od proizvodnih mogućnosti, onda bi taj strateški partner mogao da osvoji tržište i uvede nove tehnologije. Svakako tu zaista treba odgovorno raditi ono što je korisno za to preduzeće i što je korisno za državu, ali ne kratkoročno - ne da se jednostavno napuni budžet i da se slikamo kako smo doveli multinacionalne kompanije, bez jasno dugoročno garantovanih, od strane države i strateškog partnera, razvojnih koncepcija. Danas se sve obećava, pa se dugoročno stvaraju sve veće klizavice, a obično se kliza po prirodi nizbrdo. Niko neće doći da uloži kapital bez jasnog profita a to je obično na račun manjeg broja radnika kao i manjih ličnih dohodaka, a mnogo većeg rada. Zašto mi to sami ne uradimo? Nemamo sredstava - biće odgovor. Ali ta sredstva se mogu dobijati i postepenom privatizacijom - dokapitalizacijom: da se ne prodajemo odmah jevtino dok ne regulišemo makroekonomske i pravne norme za ulaganja u našu privredu. Interes mora biti obe strane ali ne na našu štetu, dugoročno posmatrano.
      
       Kakav je kvalitet naših mineralnih voda sa aspekta mikrobiološke i bakterijske ispravnosti?
       - Što se tiče mikrobiološke ispravnosti tu je masa problema kod gaziranih mineralnih voda, dok kod negaziranih voda treba mnogo više obazrivosti i potrebne su češće mikrobiološke analize u samim firmama a i od merodavnih zavoda i instituta. Mi u “Knjazu” posedujemo vrhunsku kontrolu i blizu smo akreditacije naše visokotehnički opremljene laboratorije koja je, moram reći, naša velika investicija, po međunarodnom standardu ISO 1725.
       Nemam saznanja kako male firme kontrolišu mikrobiološku i bakterijsku ispravnost svojih proizvoda. Nemoguće je da se samo kontroliše u Institutu ili akreditovanom zavodu. Neophodne su sopstvene mikrobiološke laboratorije.
      
       Stepen zagađenja naših reka je u poslednje vreme izuzetno visok (fenol u Ibru, atrazin u Savi i Dunavu, cijanid u Tisi, itd). Da li ovaj ekocid ugrožava i izvorišta mineralnih voda u Srbiji?
       - Sve zavisi od udaljenosti izvora od tih reka, jezera i od hidrogeološke strukture i šire zone zaštite izvorišta ili bušotina.
      
       Šta mineralci čine da zaštite i sačuvaju “svoj hleb”?
       - Svakako da bi bio vrlo unosan posao da se pojavi neka firma koja bi se bavila reciklažom PET ambalaže i limenki. To se reguliše i stimulacionim programom da potrošači vraćaju tu ambalažu u maloprodajne objekte koji bi bili snabdeveni aparatima za prihvatanje ambalaže na principu “vraćaš bocu dobijaš kauciju” koja bi se prethodno ukalkulisala u cenu tog proizvoda, kao što se to radi u zemljama koje brinu o zaštiti životne sredine.
      
       LJUBIŠA STOJILKOVIĆ