Interesovanje svetskih kompanija za akcije punionica kisele vode u Srbiji. Većina punionica privatizovana po starom Zakonu o svojinskoj transformaciji. Insajderi protiv prodaje preduzeća strancima

      Proizvodnja prirodne mineralne vode jedna je od potencijalno najprofitabilnijih delatnosti u Srbiji, pa zato i ne čudi interesovanje svetskih kompanija, poput francuskog “Danonea”, grčkog ogranka američke “Koka kole”, investicionog Salford fonda iz Londona i hrvatske “Podravke” za preuzimanje pojedinih domaćih punionica. Kada se mogućem profitu doda i strateški značaj vode, uključujući i mineralnu, koju mnogi svetski analitičari nazivaju “naftom 21. veka”, sve je potpuno jasno. Tim pre što po mnogim uporednim analizama prirodna mineralna voda na domaćem tržištu Srbije još nije potpuno “valorizovana”, s obzirom na to da se godišnje u Srbiji potroši manje od 40 litara po stanovniku, dok, recimo, prosečni Nemac popije 110 litara “kiseljaka”.
       Uz to, strateškim partnerima je svakako jasno da domaći “mineralci” nisu iskoristili ni deo izvoznih mogućnosti. Na to upućuje i podatak Jugoslovenskog udruženja industrije mineralne vode da je zaključno sa novembrom 2002. izvezeno 20,3 miliona litara, ili samo 5,7 odsto od ukupno 357,2 miliona litara, koliko je 12 proizvođača iz ovog Udruženja isporučilo tržištu. Poređenja radi, samo je potrošačima u Beogradu liferovano 68 miliona litara, ili skoro 3,5 puta više nego što je izvezeno.
       Zbog svega toga, domaće fabrike mineralne vode zapale su za oko mnogim strateškim partnerima iz inostranstva. To je u praksi prva potvrdila slovenačka “Kolinska”, koja je preko Beogradske berze otkupila kontrolni paket akcija u “Palanačkom kiseljaku”. Tako je “Kolinska” postala prva strana kompanija sa većinskim vlasništvom nad jednom, doduše manjom, domaćom punionicom mineralne vode.
       Ministarstvu i Agenciji za privatizaciju su u ovom poslu u velikoj meri vezane ruke, jer je većina ovih firmi privatizovana po starom Zakonu o svojinskoj transformaciji, besplatnom podelom 60 odsto društvenog kapitala. Iz do sada sređenih podataka u Privremenom registru proizlazi da insajderi (radnici i penzioneri) i autsajderi (ostali građani, koji su upisali besplatne akcije) raspolažu sa 58,72 odsto, a država preko Akcijskog i PIO fonda sa 41,28 procenata kapitala “Knjaza Miloša”, potvrdio je “Ekonomistu” direktor prodaje u Akcijskom fondu (AF) Branko Janjušević. Gotovo je identična situacija i u fabrici “Vrnjci” iz Vrnjačke Banje, u kojoj AF raspolaže sa 40,03 odsto kapitala, a ostatak je svojevremeno besplatno podeljen, kaže Janjušević, prema čijim rečima država, uz ova dva veća, raspolaže i manjim paketom, od svega 3,91 odsto kapitala “BB Minakva” iz Novog Sada, dok je svoj udeo u “Palanačkom kiseljaku” prodala. Nije, međutim, isključeno da država u svom portfelju ima akcije još nekih fabrika za flaširanje mineralne vode, jer su do sada sređene akcionarske knjige u oko 750 preduzeća, ili svakom drugom koje je privatizovano po starom zakonu, navodi Janjušević.
       Istovremeno, “Heba” iz Bujanovca jedina je još uvek 100 odsto u društvenom vlasništvu, a kako je “Ekonomistu” potvrdio republički ministar za privredu i privatizaciju Aleksandar Vlahović - ta fabrika se nalazi u postupku tenderske privatizacije, tako da bi uskoro trebalo da dobije privatnog vlasnika. Prema rečima Branke Šerović, sekretara Jugoslovenskog udruženja industrije mineralne vode, država ima “tapiju” i na fabriku mineralne vode “Nova sloga” iz Trstenika, koja posluje u sastavu javnog preduzeća “Srbijašume” i široj javnosti je poznatija po kiseloj vodi “mivela”. Uz to, konverzijom nagomilanih dugovanja, država bi uskoro mogla da postane i većinski vlasnik BIP - Beogradske industrije piva, u čijem sastavu posluje pogon za punjenje izvorske mineralne vode, poznate pod nazivom “Skadarlija”. U fabrikama “Vlasinka”, sa sedištem u Beogradu i “Planinka” iz Kuršumlije, završen je drugi krug privatizacije po starom zakonu, tako da su one sada potpuno u privatnim rukama, a slična je situacija i u novosadskoj “Minakvi”, čiji je većinski vlasnik postala privatna firma “B. B. Internacional”, takođe iz Novog Sada, dok je jednu od manjih fabrika, “Izvor promet” iz Paraćina, poznatiju po kiseloj vodi “soko”, ranije “oraški kiseljak”, na pet godina u zakup uzeo privatnik, objašnjava Šerović, uz napomenu da još uvek, iako se na tome radi već dve godine, ne postoji pravilnik kojim bi se razgraničila prirodna mineralna od izvorske vode, a one od “česmovače”.
       U Udruženju, koje okuplja 12 punionica, 10 iz Srbije (“Knjaz Miloš“ Aranđelovac, “Heba” Bujanovac, “Palanački kiseljak” Smederevska Palanka, “Planinka” Kuršumlija, “Izvor promet” - Soko Paraćin, “Voda Vrnjci” Vrnjačka Banja, “Vlasinka” Beograd, “BB Minakva” Novi Sad, “Nova sloga”, “Srbijašume” Trstenik i BP Beograd) i dve iz Crne Gore (“Bjelasica-Rada” Bijelo Polje, “Vitinka” Kozluk), nisu baš oduševljeni sve izraženijim nastojanjima stranih kompanija da se dokopaju većinskog vlasništva nad domaćim fabrikama iz ove branše. Uz njih u Srbiji postoji još nekoliko punionica, kao što su “Milan Toplica” iz Beloljina, “Jumko-Bivoda” Vranje i “Vrelo” iz Bujanovca, koje nisu članice Udruženja, a celokupna njihova proizvodnja procenjuje se na oko 10 miliona litara mineralne vode godišnje.
       “Pitanje je da li se privatizacija odvija sporo, ili bi je trebalo ubrzati, jer većina proizvođača smatra da na tome ne bi trebalo insistirati po svaku cenu, da ne kažem na silu. Pogotovo što se radi o zdravim firmama, koje dobro rade, imaju tržište, prepoznatljive robne marke. Za razliku od oficijelnog stava nadležnih, koji insistiraju na pronalaženju strateških partnera, većinsko je raspoloženje u svim kolektivima, članovima našeg Udruženja, da bi kroz privatizaciju trebalo omogućiti zaposlenima da učestvuju u otkupu akcija, koje sada poseduje država. Mislim da bi se na taj način postigao mnogo veći efekat, nego ako se po svaku cenu bude tražio strateški partner za svakog od domaćih proizvođača, što bi moglo da bude štetno da ne kažem i pogubno”, kaže sekretar Udruženja.
       Malo je, međutim, verovatno da će se stvari odvijati po tom scenariju. Poslednju priliku da po veoma povoljnim uslovima postanu “vlasnici svoje sudbine” radnici su propustili uoči ukidanja starog Zakona o svojinskoj transformaciji, koji je uz besplatnu podelu do 60 odsto društvenog kapitala dozvoljavao i prodaju preostalih 30 odsto - uz značajan popust od dva odsto za svaku godinu radnog staža.
       Naša sagovornica ipak smatra da proizvođači prirodne mineralne vode zaslužuju “specifičan tretman”, jer se bitno razlikuju od prosečnih domaćih preduzeća, koja godinama nisu ni dinara investirala i stalno muče muku sa nedostatkom obrtnih sredstava. “Snaga i veličina fabrika mineralne vode i jeste u tome što su i do sada, čak i u najtežim vremenima, investirale i to uglavnom sopstvena sredstva, bez pomoći banaka. I u prošloj godini one su realizovale pozamašan plan investicija, tako da potencijalna ulaganja ne mogu biti krunski razlog za insistiranje na dovođenju strateških partnera. S tim u vezi dokapitalizacija je za njih neuporedivo bolji model privatizacije, jer bi u tom slučaju vrednost njihovih akcija na tržištu značajno skočila, pa bi onaj ko zaista hoće da kupi neku punionicu morao da plati realnu cenu”, ističe Šerović.
       Sa njenim mišljenjem potpuno se slaže i šef prodaje i direktor marketinga fabrike Vrnjci Toma Miodragović. “Od Ministarstva i Agencije za privatizaciju dobili smo potvrdu da je prvi krug besplatne podele akcija obavljen regularno i videćemo šta će dalje biti sa oko 40 odsto kapitala kojim raspolažu AF i Fond PIO. Mislim da bi pre nego što se odluči na prodaju tih akcija država trebalo da donese zakone o mineralnim vodama i koncesijama. Uostalom, dok se ne regulišu te stvari, ni potencijalni investitori neće znati na čemu su”, ističe Miodragović.
       Interesantno je, međutim, odgovara ministar Vlahović, da tim preduzećima nepostojanje zakona o mineralnim vodama i koncesijama nije smetalo da se privatizuje kroz besplatnu podelu 60 odsto društvenog kapitala. “Zašto su ta dva zakona bitna pre prodaje strateškom partneru, a niko na njima nije insistirao ranije? Uostalom, oni uopšte nisu neophodni za nastavak privatizacije, jer izvorišta mineralne vode i nisu predmet privatizacije, s obzirom da se radi o prirodnim bogatstvima. Za njih će budući vlasnici fabrika za flaširanje morati da plaćaju koncesionu nadoknadu i nikada neće postati vlasnici izvorišta”, naglašava Vlahović.
       I laicima je jasno da će se najveći “rat” voditi za fabriku “Knjaz Miloš“, koji pokriva dve trećine potreba domaćeg tržišta, jer je tokom 2000. i 2001. isporučio po 190 miliona, a 12 ostalih članova Udruženja industrije mineralne vode oko 140 miliona litara. Uostalom, “Salford” je lane za kupovinu 25 odsto akcija ove firme, koja koristi neprocenjive rezerve izvorišta pet vrsta mineralne gazirane i negazirane vode u Podbukuljskoj i Venčačkoj kotlini, ponudio 12 miliona dolara, što je tada potvrdio i predstavnik ovog fonda Džek Barbanel. Rukovodstvo “Knjaza” je, međutim, tu ponudu odbilo, a generalni direktor Radenko Marjanović se zalaže za dokapitalizaciju i predlaže radnicima da otkupe određeni broj akcija, kako bi u svojim rukama zadržali kontrolni paket akcija i “upravljačku većinu koja garantuje prosperitet i budućnost fabrike”.
       Ministar Vlahović ističe da nema ništa protiv dokapitalizacije, pod uslovom da svako od preduzeća izađe sa planom dokapitalizacije sa finansijskim investitorom, uz poštovanje činjenice da je AF relativno najveći vlasnik u nekoliko fabrika za flaširanje kisele vode. “Zato se dokapitalizacija ne može sprovesti bez znanja AF, jer ako bi se to desilo - njegov udeo u kapitalu bi se značajno smanjio; tada te akcije u posedu države ne bi bile toliko interesantne za strateške partnere. Uvažavanje ove činjenice podrazumeva i da se dokapitalizacija ne može obaviti na bazi knjigovodstvene vrednosti, već se kapital preduzeća mora proceniti i AF, kao relativno najveći vlasnik, mora se prethodno saglasiti sa tom procenom. Uz to, ukoliko tržišna cena ne bude povoljnija, AF od finansijskog investitora, koji ulazi u dokapitalizaciju, mora dobiti garancije da će posle najviše dve godine, kada ponudi na prodaju akcije iz svog portfelja dobiti najmanje cenu 10 odsto veću od one koja proizilazi iz procene kapitala, jer je to standardna premija za relativno najveći paket. To je procedura koja mora da bude zadovoljena da bi AF dao saglasnost za dokapitalizaciju. No, sumnjam da će te uslove prihvatiti bilo koji finansijski investitor, ukoliko u celu igru ulazi sa namerom da nešto jeftino kupi i u relativno kratkom roku preproda kontrolni paket. Ako se, pak, pojave istinski strateški partneri, to će za njih biti prihvatljivo, što je dokazao i slučaj ‘Salforda’ i ‘Imleka’. Sve druge priče o navodnoj zaštiti interesa tih preduzeća i zaposlenih samo predstavljaju kupovinu vremena dok se ne koncentriše vlasništvo”, naglašava Vlahović.
       Sagovornici “Ekonomista” navode da je u opticaju nekoliko scenarija privatizacije, od inicijalne javne ponude, preko aukcija, do tendera i da ubedljivo najmanje šanse ima klasična prodaja akcija iz portfelja AF preko Beogradske berze, jer se radi o prirodnim dobrima i firmama koje predstavljaju “bisere” srpske privrede, sa kojima se mora obazrivo postupati. Uz opasku da je “Palanački kiseljak” “pao za slobodu”, naši sagovornici navode da će država nastojati sa radnicima da formira pakete veće od 50 odsto kapitala, koji bi se na prodaju ponudili strateškim partnerima, spremnim da preuzmu i određene obaveze iz investicionog i socijalnog programa, što se ne može postići klasičnom prodajom akcija preko berze. Isti izvori procenjuju da će privatizacija biti okončana do kraja ove godine, jer ima dosta zainteresovanih kupaca. “Posle privatizacije ‘Palanačkog kiseljaka’, Upravni odbor našeg udruženja uputio je dopis Vladi Srbije da treba voditi računa o našem prirodnom bogatstvu i da pre privatizacije bilo koje punionice više uključe ostale fabrike i samo udruženje”, kaže Šerović.
       Ministar Vlahović, pak, naglašava da će država, pre prodaje akcija iz AF i u ovom slučaju, kao i kod svih drugih preduzeća, kontaktirati fabrike u nameri da se kroz novu emisiju akcija formira većinski paket. “Samo prodajom većinskog paketa možemo da utičemo na budućnost tih proizvođača, jer bi tada u rukama imali mehanizam koji bi nam omogućio da potencijalnim strateškim partnerima unapred postavimo određene uslove u vezi sa održavanjem kontinuiteta proizvodnje i mineralne vode i pratećih programa, pre svega bezalkoholnih pića, investicionim i socijalnim programom, koji će zajednički utvrditi preduzeće i Agencija za privatizaciju. Umesto zalaganja da država odloži prodaju akcija iz svog portfelja, ovo je pravi način da se pokaže briga o budućnosti tih preduzeća, jer će se ovakvim rešenjem preduprediti svi problemi koji mogu nastati ako se proda manjinski paket akcija iz portfelja AF”, poručuje Vlahović.
       Branka Šerović smatra da bi bilo mnogo bolje da Ministarstvo i Agencija za privatizaciju “Knjaz Miloš“ priključe kompanijama čije će se akcije stalno kotirati na berzi, nego da država proda oko 40 odsto akcija iz svog portfelja nekom strateškom partneru. Rukovodstvo firme iz Aranđelovca stalno je u kontaktu sa nadležnim organima i na sednici Upravnog odbora krajem prošle godine zauzeli su stav da je njima u interesu da se ide u dokapitalizaciju, odnosno u postepenu privatizaciju, a ne odjednom, preko noći da dođe većinski vlasnik. Na pitanje otkuda toliki strah od dolaska novih vlasnika, sagovornica “Ekonomista” kaže da to nije strah. “Prvo, ne vidim osnov zašto bi se odjednom prodao većinski paket ‘Knjaza Miloša’, ako ta kompanija već ima zamašne investicione planove i realnu osnovu da ih realizuje. Uz to, nisam sigurna ni da bi novi vlasnik želeo da preuzme obaveze iz socijalnog programa, kakav trenutno postoji u Aranđelovcu, gde je prosečna plata oko 21 000 dinara, pa je opravdana bojazan da bi dolaskom novog vlasnika došlo i do socijalnih problema. Zato radnicima treba dati mogućnost da i oni učestvuju u privatizaciji. Tim pre što je primetno nastojanje nekih investicionih fondova da se dokopaju pojedinih preduzeća, ne sa namerom da unaprede proizvodnju i poslovanje, već da ih kasnije preprodaju i tako na brzinu zarade. To bi mogao da bude mač sa dve oštrice pa treba biti vrlo obazriv i zato visina ponuđene cene ne bi smela da bude presudna za izbor kupca”, smatra Branka Šerović.
      
       MILAN ĆULIBRK