Iako nas uveravaju da pijemo vodu “relativno dobrog kvaliteta”, možemo li zaista da poverujemo u to

      Za tečnost koju ste upravo nasuli iz česme i spremate se da je popijete, pitate li se “šta je ovo pijem?” Verovatno, ako znate da podaci Instituta za zaštitu zdravlja “Dr Milan Jovanović Batut” kažu da je od 1989. do 2000. godine u Srbiji bilo osamdeset
       osam epidemija zagađenom vodom. Ili, ako se sećate cijanidom pomorene ribe iz Tise s kraja 2000. Ili, septembra 2002. kada se u Topoli pojavila hidrična epidemija izazvana izlivom fekalija u vodovod “Vrelo”, kada je umrla Dragica Šćekić, a 628 građana obolelo.
       Decembra prošle godine u Savi je otkriven atrazin iznad dozvoljene koncentracije (Pravilnik o higijenskoj ispravnosti vode propisuje 0,1 mikrogram po metru kubnom). A možda vas je umirilo objašnjenje Srđe Popovića, savetnika republičkog premijera za ekologiju, da stanje “nije alarmantno, jer nije pređen svetski standard od 2 mikrograma po metru kubnom”. A onda pročitate da je u Odžacima istog meseca detektovana deset puta veća količina arsena od dozvoljene našim zakonom. I na kraju - fenol u Sitnici i Ibru! Da li baš na kraju? Tutin, Nova Pazova, Ub, Trstenik, Nova Varoš, Smederevo,... to su neki od gradova koji imaju probleme sa vodom za piće.
       Možemo li da se ne zapitamo? Ako ništa od ovog ne znamo, već samo to da su potrebe odraslog čoveka za vodom dve litre dnevno, onda je jasno zašto je važno zapitati se: da li je voda koju pijemo bistra, bezbojna tečnost, bez ukusa i mirisa?
       Za vodosnabdevanje u Srbiji koristi se preko 60 odsto podzemnih voda, a ostalo su površinske (reke, rečice, prirodna i veštačka jezera).”Beograd čuva odnos površinske/podzemne vode 35:65 odsto, jer su površinske vode ranjivije na havarijska zagađenja (nafta, pesticidi,...)”, kaže za NIN Zoran Marjanović, direktor Zavoda za vodosnabdevanje, kanalizaciju i zaštitu voda “Jaroslav Černi”. Dodaje da “Beograđani piju kvalitetnu vodu, apsolutno na nivou zapadne Evrope.” Tačnije, veliki gradski vodovodi zakonski su obavezni da kontrolišu kvalitet vode za piće koja se distribuira i to se radi u skladu s Pravilnikom o higijenskoj ispravnosti vode za piće.
       “Veliki gradovi Srbije imaju higijenski ispravnu vodu”, tvrdi dr Mila Komarčić, specijalista higijene i pomoćnik direktora za laboratoriju Instituta “Batut”. Ona napominje da je “zdravstvenoj službi bitno da u vodi za piće nema patogenih mikroorganizama (izazivači oboljenja) ili nekih materija koje mogu štetno da utiču na zdravlje. To su različite toksične ili potencijalno kancerogene materije”.
       Od 23 zavoda za zaštitu zdravlja, koliko ih ima u Srbiji, svaki kontroliše vodu na “svojoj teritoriji”. Rezultati dolaze na “Batut” koji, nakon analize, izveštaje prosleđuje nadležnim organima, sanitarnim inspekcijama i Ministarstvu zdravlja. Propisi su usklađeni sa regulativom EU, pa se vodovod ocenjuje kao rizičan ako je više od pet odsto ispitanih uzoraka mikrobiološki neispravno. Rizično je i ako je više od 20 odsto uzoraka fizičko-hemijski neispravno. Ispituje se i kombinovana neispravnost vode. Čak i kad je vodovod ocenjen kao rizičan, do zagađenja ne mora doći. Dakle, uzroci fizičko-hemijske neispravnosti vode za piće kod nas su povećane koncentracije nitrata, nitrita, gvožđa, mangana, olova, arsena,... dok su fekalije, ešerihija koli, koliformne i citrobakterije najčešće indikatori mikrobiološke neispravnosti vode za piće.
       Rizične vode za piće u Vojvodini, Šumadiji, jugoistočnoj Srbiji, na Kosovu i Metohiji, posledica su i geološkog sastava zemljišta. “Vrlo je važno istražiti kvalitet vode pre izgradnje akumulacije za vodosnabdevanje, jer vremenom dolazi do prirodnog procesa degradacije (zasipanja muljem) tih akumulacija. To izaziva opadanje kvaliteta vode za piće. Akumulacije se tretiraju kao da su plastični rezervoari u koje se sipa voda. Međutim, njihova dna čine veoma raznovrsne geološke formacije koje često sadrže brojne toksične elemente ili čak rude teških metala. U interakciji sa vodom, toksični elementi iz ovih formacija i ruda rastvaraju se i degradiraju kvalitet vode. Zato je važno prethodno izvršiti kompleksna geohemijska i hidrogeološka istraživanja koja bi definisala poreklo elemenata u izvorima vode lošeg kvaliteta”, ističe Adam Dangić, profesor Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu.
       Pored javnih vodosistema, oko 30 odsto građana Srbije vodu dobija iz tzv. individualnih vodnih objekata (bunari, prirodni izvori, seoski i lokalni vodovodi). Oni se samo delimično, odnosno uopšte se ne kontrolišu. “Problemi nam nastaju tamo gde nemamo titulara zaduženog da nadzire samo izvorište, da nam omogući pristup. Postoje indikatori rizika za manje vodovode i naselja, dakle pokazatelji da voda tu i nije baš bez mirisa, boje i ukusa. Ali, ne bih se usudila da kažem da svi oni piju neispravnu vodu. Bitno je da je ona u većini slučajeva mikrobiološki zadovoljavajućeg kvaliteta. Ono čega se ceo zdravstveni sistem boji, jesu mikrobiološke kontaminacije, jer vam je dovoljan jedan patogeni mikroorganizam da izazove oboljenje u populaciji”, tvrdi dr Komarčić.
       Često, po našim selima, šumama, potocima, gledamo smetlišta svega, od plastičnih boca, do slupanih kola. Stari bunari, ako nisu zatrpani smećem, služe kao septičke jame. Savetnik republičkog premijera za ekologiju Srđa Popović, za NIN kaže da 72 odsto preduzeća - registrovanih zagađivača, nemaju nikakvu procenu uticaja na životnu sredinu, jer su građena pre Zakona o zaštiti životne sredine koji je donet 1990. a dopunjen 1997. godine. Gradovi, divlja naselja, industrija - njihov otpad završava u rekama, uglavnom bez prethodnog prečišćavanja otpadnih voda. Sve to zagađuje i podzemne i površinske vode.
       “Izvori beogradske kanalizacije, a ima ih skoro trideset, završavaju ili u Savi ili u Dunavu. Kod nas se prečišćava dva do tri odsto otpadnih voda. U Beogradu nema prečišćivača, nema u Novom Sadu, Nišu, dakle, nemaju ih najveći gradovi. Gradovi koji imaju tretmane su Sombor, Kragujevac, ali nisam siguran da radi i još neki”, kaže Zoran Marjanović. “Iako Dunav i Sava u izvesnoj meri, samoprečišćavaju otpadne vode, to nije rešenje”. Marjanović zatim kaže:
       “Požarevac ima tri izvorišta i svi su zagađeni nitratima. Nitrati su vrlo neprijatan zagađivač, jer se teško uklanjaju iz vode za piće. Tu su potrebne nove, membranske tehnologije. Od tri izvorišta, treće je na granici da bude zatvoreno. To važi i za Lapovo, Đupriju, Smederevsku Palanku, sva naselja u aluvionu Velike Morave. To nije zagađenje koje je došlo iz drugih gradova. U slučaju Požarevca, mala naselja u blizini izvorišta, u zonama sanitarne zaštite, svojim otpadnim vodama zagadili su vodu koju piju”, tvrdi Marjanović. Slobodan Petković, pomoćnik ministra poljoprivrede i vodoprivrede, kaže da “u Pomoravlju i Šumadiji postoji problem zagađenja podzemnih voda zbog neadekvatne sanitacije”.
       “Divlja gradnja” stvara sasvim vidljive ekološke posledice.
       “Divlja naselja, kao, recimo, Kaluđerica, Krnjača, nastala su spontano, kada država nije imala interes da privatnim licima omogući da organizovano reše svoj problem. Tako imamo najveća divlja naselja u Evropi. Ona nemaju čak ni odgovarajuće slivnike iz septičkih jama”, kaže za NIN Radmilo Pešić, profesor ekonomike životne sredine na Poljoprivrednom fakultetu. On je i jedan od autora projekta “Strateški okvir za politiku upravljanja otpadom” koji je urađen prošle godine, a finansirala ga je japanska vlada. Taj projekat je usvojen kao deo nacionalne strategije u zaštiti životne sredine. Marjanović kaže: “Divlja naselja ne mogu da se priključe na kanalizaciju tako da postoji stalno velika opasnost po zdravlje stanovništva zbog septičkih jama i slivanja otpadnih voda.” Problem deponovanja fekalnog sadržaje vrlo jasno je izrazio i Srđa Popović: “Svako jutro kad odeš u NjC i pustiš vodu, to ide pravo u Savu. To znači nema prečišćavanja, nema kolektora. Dva miliona ljudi u Beogradu obavlja veliku i malu nuždu svakog dana u svom životu.”
       U “Strateškom okviru za politiku upravljanja otpadom” navodi se da “u Srbiji postoji oko 170 deponija od kojih 80 treba odmah zatvoriti i rekultivisati. Jedino Beograd”, kako se navodi u Strategiji, “ima šest deponija”. Od 16 beogradskih opština, njih jedanaest odlaže otpad u Vinču. Vladimir Ranković, član tima za životnu sredinu G17plus i predsednik Opštinskog odbora Zvezdare, objašnjava za NIN da “svaka deponija ima svoj vek trajanja. Nije isplativo praviti ih na rok kraći od dvadeset godina. Kad se deponija zatvori, potrebna je kompletna rekultivacija, to jest vraćanje terena u prvobitno stanje. To mora da se uradi, zbog gasova, pre svega metana i ugljen-dioksida koji, uprkos zatvaranju deponije, ostaju. Mora da prođe obično duži period, nakon čega to zemljište može da se koristi u druge namene. Recimo, na jednoj bivšoj deponiji u SAD izgrađen je aerodrom.”
       Ranković naglašava da je primarna reciklaža korisnih komponenti najbolje i najjeftinije rešenje, pa i “ne čudi što se mafija u Americi otima za deponije”.
       U “Strategiji” se navodi da je “nagomilani otpad ogromna pretnja, naročito izvorima pitke vode najvećih gradova; da najviše industrijskog otpada stvaraju hemijska i rudarska industrija, da se sav medicinski otpad, bez razdvajanja na izvoru (reciklaža), deponuje sa komunalnim otpadom na smetlištu, da se njime loše upravlja i unutar zdravstvenih objekata, osim malobrojnih izuzetaka, zbog čega je rizik od zaraze izuzetno visok...”
       Srđa Popović, savetnik premijera Srbije za ekologiju, tvrdi da je “iz Vinče izbačeno ono što je opasan otpad. Vinča ima malu deponiju radioaktivnog otpada koja nije ni upola problem koliki je “hidraulična zavesa” koja se gradi između podzemnih voda na Ratnom ostrvu. To je posledica curenja iz rafinerije, za vreme bombardovanja i činjenice da se reni-bunari nalaze u blizini od 400, 500 metara. Tu vodu pije 300 000 ljudi.”
       Popović objašnjava da se “politika zbrinjavanja rizičnog otpada odnosi i na medicinski otpad koji se sada nenamenski odlaže. To rešenje je predviđeno u blizini deponije Vinča. U narednih sedam-osam godina tu kod Vinče bi trebalo da se napravi spalionica i kafilerija.”
      
       DIJANA LAKIĆ
      

Beograd mora da plati Glavni sistem za otpadne vode je u Velikom Selu. Sastoji se iz postrojenja za tretman voda koji bi, grubo rečeno, trebalo da košta 100 miliona evra i jednog moćnog kolektora koji će vodu, iz celog grada, da dovede na tu lokaciju. Kolektor košta 15 miliona evra. To su sasvim realne cene i grad kakav je Beograd mora da plati za to, objašnjava Zoran Marjanović, direktor Instituta “Jaroslav Černi”.        Beograd se snabdeva, kad govorimo o pitkim vodama, iz dva velika izvorišta: to su podzemne vode, oko 5,5 kubika i još oko 3,5 kubika površinskih voda, u ovom trenutku. Većina je iz Save, 500 litara u sekundi iz pogona Vinča na Dunavu. Voda se tretira uređajima za tretman vode na Makišu i na Savskom jezeru, a podzemna na Bežaniji i Banovom brdu, dok se dunavska voda tretira kod Vinče.        Za zone sanitarne zaštite osnovno rešenje je prečišćavanje otpadnih voda. To neko mora da plati. Logično, onaj ko troši neposredno. Cena od 15 dinara po kubiku nije realna. Ona bi trebalo da košta jedan evro, što je, opet, niže nego u zemljama u okruženju.

      

Plave bebe Doktorka Mila Komarčić objašnjava koliko su (bez)opasni po ljudski organizam najčešće postojeći fizičko-hemijski indikatori rizika.        Nitriti u vodi su prilično nezgodni, jer izazivaju tzv. bolest plavih beba. Ukoliko pomešate mleko sa vodom, nezreo digestivni trakt beba ne može da svari te nitrite. Dolazi do apsorpcije nitrita u krvotok i tako nastaje bolest “plavih beba.”