Odnos prema vodi je odnos prema nama samima. Voda je ograničen i neophodan resurs i zato se veoma brižljivo moramo da ophodimo prema njoj. Založiću se za drastično pooštravanje kaznene politike kako bi se smanjio stepen neodgovornosti zagađivača vode

      Republički ministar za zdravlje u Vladi Srbije profesor dr Tomica Milosavljević primio je 3. aprila u svom kabinetu u Vladi Srbije našeg novinara Ljubišu Stojilkovića i dao mu intervju koji objavljujemo. Tema razgovora je bila: Kakvu vodu pijemo i kako je sačuvati od zagađenja?
      
       Da razgovor počnemo konstatacijom iz Evropske povelje o vodi: “Bez vode nema života, ona je dragoceno dobro i neophodna je svakoj ljudskoj delatnosti.” Uz komentar na ovu temu, molim i odgovor na pitanje: Može li nauka u budućnosti da pronađe supstituenta za vodu?
       - Zdrava voda za piće je nasušna potreba čovekova. Ona je uslov bez kog se ne može. Ona je condictio sine ljua non normalnog življenja. Imajući u vidu činjenicu da voda učestvuje u sastavu životinjskog i čovekovog organizma sa 70 odsto, kao i da je čitav metabolizam ljudskog organizma baziran na vodi, siguran sam da nauka neće moći da obezbedi adekvatnu supstituciju za vodu u jednom dugom vremenskom periodu.
      
       Kakva je situacija kod nas? U kojoj meri se ovaj apel iz Kjotoa odnosi na nas?
       - Informacije sa Foruma vode iz Kjota kao i prethodnog iz Johanesburga su više nego zabrinjavajuće. Iako, srećom, mi ne spadamo u zemlje kojima preti brza nestašica vode za piće, valja misliti o ovom teškom problemu pre nego što nas on pritisne svom svojom težinom. Kada to kažem, imam u vidu činjenicu da zbog niskog nivoa brige i kulture, kada je u pitanju očuvanje zdrave životne sredine a samim tim i vode, imamo sve manje čiste reke, zdrava izvorišta i kvalitetnu vodu za piće. Nedopustivo neodgovorno se ponašamo, i kao društvo i kao pojedinci, prema ovom vrlo bitnom strateškom resursu. Krajnje je vreme da se uzmemo u pamet. Počev od ove 2003. godine, koja je proglašena godinom vode, moramo da promenimo neodgovoran odnos prema vodi. Trajni zadatak svih institucija u zemlji, ali i građana, jeste da stalno brinemo o očuvanju zdrave vode kao bitnog dela životne sredine. U protivnom, i nama će žeđ, kao sada petini čovečanstva, postati sastavni deo svakodnevice.
      
       Kakvu vodu piju građani Srbije?
       - Teško pitanje za kratak odgovor, kako vi novinari obično tražite. Moj odgovor će se odnositi samo na sisteme za vodosnabdevanje u Srbiji i o kojima naše ministarstvo, kao deo zdravstvenog sistema Srbije, brine da voda u njima bude zdravstveno ispravna za piće.
       Zdravstvene ustanove u Srbiji kontrolišu redovno 160 sistema za vodosnabdevanje. U prošloj godini sanitarni inspektori su izvršili 3065 pregleda objekata za vodosnabdevanje i u 120 slučajeva izrekli meru zabrane rada ovih objekata. U protekloj godini nešto iznad pet odsto ispitanih uzoraka vode iz vodovoda, nije odgovaralo kriterijumima za mikrobiološku ispravnost vode za piće. Ako se ima u vidu da Svetska zdravstvena organizacija, kao prihvatljiv rizik uzima do pet odsto zdravstveno neispravnih uzoraka vode za piće, onda bih ja bio, uslovno ali ne i potpuno, zadovoljan. Podsetiću samo da se, u većini razvijenih zapadnih zemalja, ne preporučuje upotreba vode za piće iz vodovoda nego upotreba flaširane vode.
       Dakle, jasna je svest o tome da je veoma teško obezbediti stalnu ispravnost vode za piće u svim uzorcima i iz svih vodovoda. To svakako ne znači da možemo biti zadovoljni, ali moramo biti svesni i toga da postoji čitav niz problema koji su vezani, pre svega, za jačanje svesti o tome da svako ko brine o zdravstvenoj ispravnosti vode, mora besprekorno da radi svoj posao. Nužan je, dakle, posao bez greške ovih ljudi, ali i redovna i blagovremena ulaganja u infrastrukturu sistema vodosnabdevanja uz preciziranje lične i kolektivne odgovornosti. Lokalna samouprava će najefikasnije brinuti o ispravnosti vode za piće, ako na vreme otklanja slabe tačke u sistemu za vodosnabdevanje.
       I da rezimiramo: nema mesta panici kada je u pitanju kvalitet vode za piće u Srbiji, ali ima mesta za jačanje svesti o tome da svaki građanin mora da brine o očuvanju zdrave životne sredine, ako želi da pije zdravstveno ispravnu vodu. U tom smislu zdušno podržavam objavljivanje ovog vašeg specijalnog dodatka o vodama Srbije.
      
       Vaš zamenik dr Dragan Marisavljević je u februaru u Odboru za zdravlje Skupštine Srbije rekao da “podaci pokazuju da 60 odsto vode (iz sistema za vodosnabdevanje) nije za piće, pri čemu je dodatni problem što nemamo razdvojenu tehničku od vode za piće”. Molim komentar.
       - To je u jednom momentu prestrogo izrečen sud koji se bazira na tome da u tih 40 odsto slučajeva nije bilo nikakve neispravnosti u dužem vremenskom trajanju. Međutim, imajući u vidu podatke koje sam izneo, mislim da je to prestrogo izrečen sud. Realno situacija je, u skoro tolerantnim okvirima, i prema kriterijumu Svetske zdravstvene organizacije.
      
       U trenutku kada Srbija doživljava pravi ekocid, jer nam Ibrom stiže fenol, Savom atrazin, Tisom cijanid, a ekološke posledice NATO bombardovanja imaju nesagledive posledice, kakva je perspektiva rešavanja ovih problema, sa aspekta zagađivanja podzemnih voda i obezbeđenja kvalitetne vode iz vodovoda za piće.
       - Perspektiva obezbeđenja zdrave vode za piće zavisi od strategije da hoćemo, na duži period, da stvorimo održiv sistem koji neće reagovati samo na trenutne lomove koje ste pomenuli, a ja bih dodao i epidemiju u Topoli prošlog leta, jer je ona po mnogo čemu indikativna. Mora da postoji strateško opredeljenje oko vodosnabdevanja i da se sistematski radi na rešavanju ovog vitalnog problema u Republici. Briga o vodi mora da bude multidisciplinarna aktivnost. To ne sme biti aktivnost koja će proizvoditi papire, nego zaista stalna i mobilna aktivnost koja će imati mobilne ekipe za brzo i efikasno reagovanje. Republički zavod za zdravstvenu zaštitu formirao je takve ekipe i rezultati su veoma ohrabrujući.
       Uz ovakve napore, neophodna su značajnija ulaganja u naše sisteme za vodosnabdevanje, ali i briga da sačuvamo što više naših reka od zagađivanja. Brine me što imamo teška zagađivanja reka iz okolnih zemalja. Naša vlada insistira i preko Ujedinjenih nacija da taj problem kroz zajedničku saradnju razrešimo. To je veoma bitno jer, kroz zagađivanje reka zagađujemo i podzemne vode, a to je šteta sa nesagledivim posledicama.
      
       Ima li uranijuma u našoj vodi za piće posle NATO bombardovanja uranijumskom municijom?
       - U svim našim dosadašnjim analizama nismo otkrili prisustvo uranijuma u vodi za piće, ni u jednom vodovodu u Srbiji.
      
       Brojni su primeri slabe sanitarne zaštite jezera i reka koji služe za napajanje fabrika za preradu vode za piće. Pored samih reni-bunara na Savi, uz sumnjive dozvole, nikle su vikendice, pa i prave kuće. Brojni splavovi na Dunavu i Savi, svakodnevno, izbacuju svakojaki otpad bez posledica. Ogromne količine otpadnog motornog ulja se bacaju u kanalizaciju. Može li se tome stati na put i kako?
       - Najblaže rečeno, tužno je kada čovek sve to vidi. Pravi je lek za sve što ste naveli, jačanje svesti o tome koliko je zdravstveno ispravna voda za piće važna za zdravlje čoveka. Do tada treba energično primenjivati kaznene mere. Voda nije vlasništvo pojedinca, već opšte dobro i nema pardona prema nesavesnim pojedincima. U svojoj “prljavoj misiji” svi zagađivači, oštrim sankcijama, treba da se spreče.
       U prošloj godini inspektori su izrekli u 120 slučajeva zabranu upotrebe objekata, 12 prijava je otišlo javnom tužiocu zbog privrednog prestupa, a 16 sudiji za prekršaje. Podneta je i jedna krivična prijava. To su, uglavnom, mere prema onima koji su nedozvoljeno izlivali hemikalije u blizini objekata za vodosnabdevanje.
      
       Suština problema zagađivanja vode, a samim tim i smanjivanja kvaliteta pijaće vode je u nebrizi o otpadu, posebno komunalnom, ali i biološkom, medicinskom i industrijskom. Ima li šanse da se problem otpada integralno reši i kada?
       - Ima. Upravo sam danas potpisao saglasnost na strategiju za rukovanje otpadom u Srbiji koju je sačinilo Ministarstvo za zaštitu čovekove sredine i očuvanje prirodnih bogatstava. Istovremeno, radimo vrlo ozbiljno na nekoliko projekata za trajno rešenje problema medicinskog i biološkog otpada. Na bazi toga očekujem rešavanje ovog problema u prihvatljivom roku u Beogradu i Novom Sadu. Vrlo je važno da se sad konačno otvoreno razgovara o ovom problemu uz izraženu svest da nam i ovde treba strateški pristup. To je problem koji se ne rešava za mesec ili dva, ali je vrlo važno da je otpad konačno prepoznat kao vrlo ozbiljan i urgentan problem. Problem medicinskog i biološkog otpada će biti razrešen u okviru grčkog plana pomoći.
      
       Da li zbog toga što smo jedna od retkih zemalja koja nije razdvojila tehničku od pijaće vode, rasipamo dragoceni i organičeni prirodni resurs - pijaću vodu?
       - I tu bih se u potpunosti saglasio sa vama. Nedopustivo je da mi ogromne količine pijaće vode trošimo na zalivanje bašti, pranje automobila, u industriji, itd. Krajnje je vreme da stavimo prst na čelo i zapitamo se čemu to vodi. Razvijeni svet je davno shvatio da je samoubilački potez na duge staze, rasipati nemilice skupu pijaću vodu kao tehničku. To su oni jednostavno rešili - ekonomskom cenom pijaće vode. Prosto je zabrinjavajuće koliko kod nas nema svesti o tome da je pijaća voda dragocena i neophodna tečnost. Moramo da shvatimo da mi nemamo ovaj prirodni resurs u takvim količinama da ga možemo rasipati. A kako ga rasipnički trošimo, to samo znači da trošimo ono što pripada našim potomcima. A mi na to nemamo pravo.
      
       LJUBIŠA STOJILKOVIĆ
      

Blage kazne Da li je blaga kaznena politika doprinela brojnim ekološkim incidentima?        - Kada bi zabranili proizvodnju samo u jednoj fabrici koja je izlila otrovne materije, sigurno bi se smanjio stepen ove vrste neodgovornosti. Zalagaću se za drastično pooštravanje kaznene politike.        Prosto je zabrinjavajuće koliko kod nas nema svesti o tome da je pijaća voda dragocena i neophodna tečnost. Moramo da shvatimo da mi ovaj prirodni resurs nemamo u takvim količinama da možemo da ga rasipamo. A kako ga rasipnički trošimo, to samo znači da trošimo ono što pripada našim potomcima. A mi na to nemamo pravo!        Želim da iskoristim ovu priliku i ekskluzivno obavestim čitaoce vašeg uvaženog lista da je bezbednost hrane prva oblast koju će Vlada Srbije srediti na evropski način. Ministarstvo zdravlja u saradnji sa Ministarstvom poljoprivrede privodi kraju projekat Zakona o bezbednosti hrane. Uskoro će biti formirana agencija za bezbednost hrane koja će “prepoznavati” devet referentnih laboratorija u Srbiji koje će brinuti o bezbednosti hrane.