Voda postaje glavno ekonomsko i bezbednosno pitanje 21. veka. UN su registrovale oko 300 potencijalnih žarišta u svetu u kojima bi mogli izbiti međudržavni oružani sukobi zbog vode. A humanitarci tvrde da je voda osnovno ljudsko pravo, kao život

      Kad je uoči skupa u Dejtonu počela da slabi tvrda pozicija bosanskih Srba, jedan komandant je tešio svoje ratnike: “Proći će vreme ratova za smrdljivu naftu. Dolazi vreme kad će najveće ljudsko blago biti voda. A mi ćemo imati sačuvane bistre i čiste reke.” Uteha možda nije bila ubedljiva, a i sad je teško reći koliko su bosanske reke ostale čiste. Ali se samo proricanje - da dolazi vreme ratova za vodu - iskazalo kao zloslutno.
       Milijarde ljudi na našoj planeti osećaju nestašicu vode. Gde nema vode, nema ni života. Ako je, kažu politički analitičari, 20. vek bio vek nafte, 21. vek bi mogao biti vek vode.
       Agencije UN ocenjuju da voda postaje glavno ekonomsko i bezbednosno pitanje 21. veka i nabrajaju oko 300 potencijalnih žarišta širom sveta u kojima bi sutra mogli izbiti međudržavni oružani sukobi zbog vode. Među tim potencijalnim žarištima u Evropi pominje se Dunav, u Africi Nil i Zambezi, na Bliskom istoku Galilejsko more, na Srednjem istoku Tigar i Eufrat, u Aziji Aralsko more, Amu Darja i Sir Darja, Ind i Gang. Američki kontinent izgleda pošteđen ovih nevolja, ali sukob između Kanade i SAD oko vode već ima političke odlike. Voda je i značajno unutrašnje političko pitanje u mnogim zemljama: u Izraelu, Kini, Indiji, Španiji - da se o najsiromašnijima u Africi i Aziji i ne govori.
       Stručnjaci UN još procenjuju da će već 2003. godine nestašicom vode biti pogođeno tri milijarde ljudi u 48 zemalja. Dva od tri stanovnika Zemljine kugle biće žedna u 2025. Javiće se nova vrsta izbeglica, onih koji beže od suše u potrazi za vodom. Ne isključuju se ni seobe naroda.
       Stanje u nekim zemljama ili regijama je alarmantno. Pad nivoa vode u jezeru Čad pogodio je 20 miliona ljudi u šest zemalja zapadne i centralne Afrike. Aralsko more opalo je za čitavih 16 metara, što je prostrane oblasti u centralnoj Aziji pretvorilo u pustinje. U Iranu oko 60 odsto seoskog stanovništva, pogođenog sušom, želi u gradove. U mnogoljudnoj Kini je dve trećine gradova suočeno sa nestašicom vode i mamutske brane, od kojih će jedna na Jangceu biti najveća na svetu, ne podižu se samo radi obezbeđenja novih energetskih izvora, nego i radi akumulacije i racionalnijeg korišćenja voda. U drugoj mnogoljudnoj zemlji, Indiji, rezerve vode se naglo smanjuju. Procenjuje se da će Nju Delhi, ako se stanje ne izmeni nabolje, iscrpsti svoje rezerve za 15 godina.
       Glavni uzrok nestašice voda je promena klime i ubrzano zagrevanje globusa, praćeno isparenjima jezera i reka i velikim sušama. Druga dva uzroka su: neracionalno korišćenje sveže vode i porast broja stanovništva na Zemlji. Naučnici ocenjuju da na Zemljinoj površini samo 2,5 odsto vode nije slano. Ta voda se uglavnom koristi u poljoprivredi i industriji, a samo 0,08 odsto je za ljudsku upotrebu.
       Iz ovoga je jasno da se kriza može rešiti prevashodno desalinizacijom morske vode. Desalinizacija je sada skupa: 70 američkih centi po kubnom metru. Tehnolozi se nadaju da bi, usavršavanjem uređaja za desalinizaciju, cena jednog kubnog metra mogla da bude upola niža već za tri godine i da bi tada moglo da se razmišlja o isplativoj preradi slane u slatku vodu. Ali neće se plaćati samo prerađena voda. Neizbežno će se plaćati i prirodna pitka voda, jer će je biti manje. Skuplja voda, pak, značiće i skuplju hranu.
       Zasad se potencijalni međunacionalni sukobi oko prirodnih voda izbegavaju, čak i tamo gde su bivali česti. Na primer, ugovor između Izraelaca i Palestinaca o zajedničkom korišćenju voda poštuje se još od 1993, iako nije, po oceni Palestinaca, ravnopravan. Voda za piće je, kažu, toliko ljudima značajna da svest o tome miri i tradicionalne neprijatelje. Ali rat za vodu više i ne liči na klasičnu borbu za bunare u oazama, sličnu scenama iz filma o Lorensu od Arabije. Voda već ima znatnu cenu, osobito tamo gde je nema mnogo. Izrael se pogađa sa Turskom oko cene vode za navodnjavanje. Turci drže cenu, dok je glavni izraelski argument da prirodna slatka voda ne bi smela da bude skuplja od desalinizirane. Malo nije.
       Ali ako oružanih sukoba i ne bude, u šta nije baš lako poverovati, rat za vodu se već vodi ekonomskim, političkim i pravnim sredstvima. Svetska komisija za vodu procenjuje da bi globalne investicije u vodene izvore morale da porastu sa sadašnjih 70 do 80 milijardi na 180 milijardi dolara godišnje. Postavlja se pitanje hoće li glavni investitori biti države i vlade ili privatne kompanije, kako će se investicije otplaćivati i kako će se u nove izvore ulagati u siromašnim zemljama. Posebno je političko i pravno pitanje da li će se pri ulaganju polaziti sa stanovišta “holizma”, to jest uverenja da je priroda jedinstvo celina (u rečnom slivu, na primer) ili sa stanovišta postojećih teritorijalnih podela među državama.
       Problematika je zadrla i u oblast ljudskih prava. “Voda je osnovno ljudsko pravo” - tvrdi britanska humanitarna organizacija “Tirfand”. “Bez nje društva nestaju i ljudi umiru.”
       Zbilja, ako je osnovno ljudsko pravo - pravo na život, a života bez vode nema, nije li onda razumljivo što je i voda dobila tretman osnovnog ljudskog prava?
      
       (Ovaj tekst pisan je za NIN, 3.5.2001, a od tada do danas on nije samo dobio potvrdu, već još više jakih dokaza da će se ubuduće svetski ratovi voditi, pre svega, za vodu)
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ