Svetska banka je pre tri godine prihvatila politiku privatizacije voda i politiku pune cene voda

      Multinacionalne korporacije prepoznaju ove trendove i nastoje da monopolizuju vodosnabdevanje širom sveta. “Monsanto”, “Behtel”, i drugi globalni multinacionalisti traže kontrolu svetskog sistema voda i vodosnabdevanja.
       Svetska banka je pre tri godine prihvatila politiku privatizacije voda i politiku pune cene voda. Takva politika donosi velike nevolje mnogim zemljama “trećeg sveta”, koje se boje da njihovi građani neće moći sebi da dozvole profitnu vodu. Osnovni otpor privatizaciji voda javlja se kod kompanija kao smanjenje profita. Preduzeće “San Francisko Behtel” sklopilo je ugovor da uredi vodosistem u Kočabambi (Bolivija) posle zahteva Svetske banke Boliviji da izvrši privatizaciju. Kad je “Behtel” podigao cenu vode, ceo grad je stupio u generalni štrajk. Vojska je ubila sedamnaestogodišnjeg dečaka i pohapsila lidere onih koji polažu pravo na vodu. Ali posle četiri meseca nemira, bolivijska vlada primorala je “Behtela” da napusti Kočabambu.
       Vlade se odriču kontrole nad domaćim vodosnabdevanjem učestvujući u trgovinskim sporazumima kakav je Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) i institucijama kakva je Svetska trgovinska organizacija (WTO). Ovi sporazumi daju pravo transnacionalnim korporacijama i kompanijama potpisnicama pravo na vodu koje nema presedana.
       Sukobi u vezi sa vodom izbijaju na svim stranama Zemljine kugle. Malezija, na primer, ima vlasništvo nad polovinom singapurske vode i 1997. zapretila je da će preseći vodosnabdevanje, nakon što je Singapur kritikovao politiku malezijske vlade.
       “Monsanto” planira do 2008. godine dohodak od 420 miliona dolara i čist prihod od 63 miliona dolara iz poslova sa vodom u Indiji i Meksiku. On procenjuje da će u sledećoj deceniji voda postati multimilijardersko dolarsko tržište.
       Ova priča je od vitalnog značaja za Zemaljsku kuglu i čovečanstvo. Ograničeni izvori sveže vode (manje od polovine jednog postotka ukupnih svetskih zaliha vode) usmeravaju se na druge strane, osiromašuju i zagađuju tako brzo da će do 2025. godine dve trećine svetske populacije živeti u stanju ozbiljne nestašice vode. Vlade, ipak, predaju odgovornost za ove dragocene resurse gigantskim transnacionalnim korporacijama koje, u saradnji sa Svetskom bankom i Svetskom trgovinskom organizacijom, nastoje da olakšaju prilaz i privatizuju svetske vode da bi ih izneli na svetsko tržište za prodaju onome ko ponudi najviše. Milioni građana sveta lišavaju se ovog fundamentalnog ljudskog prava, i naneta je velika ekološka šteta, jer teška industrija traži već jednom korišćenu vodu da je vrati prirodi i da njom pomogne komunama.
       Priča o uništavanju preostalih svetskih izvora sveže vode jedna je od najurgentnijih u našem vremenu; prosto nema načina da se prenaglasi priroda ove krize. A ipak, kad veliki svetski mediji izveštavaju o tome - što ni izbliza ne čine dovoljno često ili s dovoljnom produbljenošću - oni retko postavljaju najkrucijalnije pitanje - ko je vlasnik vode?
      
       (Izvor: Blue Planet Project)