U srpskom etru tokom poslednjih desetak godina, osim više od 1000 neregistrovanih RTV stanica, nakupilo se i mnogo prljavog medijskog veša

      Izgleda da se dogodilo upravo ono što je potpredsednik Vlade Srbije Miodrag Isakov predvideo povodom Zakona o radio-difuziji: Najveći problem sa ovim zakonom biće njegova primena, jer je pravljen po evropskim standardima, a mi još uvek imamo balkanske okvire. Osam meseci nakon što je usvojen Zakon, prošlonedeljnim formiranjem Saveta za radio-difuziju, iako je učinjen prvi korak u uvođenju reda u medijsku sferu u Srbiji, sve su glasniji zahtevi da će Skupština Srbije morati da napravi dva koraka unazad. Prvi je da ispravi grešku vezanu za proceduru izbora dvojice članova Saveta, a drugi je teret javnosti koji će od samog početka nositi zbog kršenja zakona.
       Skupština Srbije u prošli petak je izglasala članove Saveta republičke Agencije za radio-difuziju, koji bi kao nezavisno i stručno telo trebalo da preuzmu sve nadležnosti države u toj oblasti: usvajanje strategije razvoja, određivanje broja frekvencija i raspisivanje konkursa za dodelu frekvencija. U Savet su izabrani Vladimir Cvetković, Vladimir Marko, Nenad Cekić, Dragana Rogavac, Miroljub Radojković, Snježana Milivojević, Vladimir Vodinelić i vladika jegarski Porfirije. Deveti član, koji živi i radi na Kosovu, tek treba da bude predložen.
       Međutim, Savetu za radio-difuziju od samog početka nije se dalo. Prvo je pod pritiskom javnosti prof. dr Zoran Petrović sa Elektrotehničkog fakulteta odustao od kandidature. Predsednik skupštinskog Odbora za informisanje Ivan Andrić objasnio je tada da je kandidat odustao “nakon što su se u medijima pojavili neki detalji iz njegove biografije koji su DOS-u do tada bili nepoznati, a koji ga čine nepodobnim za ovu funkciju”. Naime, mediji su podsetili da je Petrović bio prodekan za vreme bivše vlasti i progona profesora i studenata ETF-a zbog njihovog zalaganja za autonomiju univerziteta. Poslanička grupa DOS - reforma Srbije predložila je zato novog kandidata. Umesto njega, predložen je univerzitetski profesor društvenih nauka Vladimir Cvetković. Vlada Srbije predložila je asistenta na Filozofskom fakultetu u Beogradu Nenada Cekića, bivšeg direktora i glavnog i odgovornog urednika beogradskog Radija Indeks. Cvetković i Cekić, uz ostale kandidate čije kandidature nisu sporne, izabrani su većinom glasova na sednici Skupštine. Problem je nastupio zbog toga što je Cekića vlada predložila tri dana pre glasanja, a Cvetkovića na sam dan izbora u Skupštini.
       Član 24. stav 12. Zakona o radio-difuziji predviđa da Skupština mora na pogodan način da objavi imena kandidata zajedno sa njihovim biografijama 30 dana pre izbora. Pravni ekspert i direktor Beogradskog centra za ljudska prava prof. dr Vojin Dimitrijević naglašava za NIN da tu jeste prekršen zakon i da “nije reč o mom ili nečijem mišljenju o dvojici na taj način izabranih članova Saveta, nego o kršenju zakonske procedure, koje je mnogo dublje i važnije nego što je običan prekršaj postupka”.
       Jedan od članova komisije koja je radila na izradi Zakona o radio-difuziji i sekretar Asocijacije privatnih radio i TV emitera “Spektar” Slobodan Đorić objašnjava da Savet ne bi trebalo da zavisi ni od vlade, ni od Skupštine i da njegova jedina kontrola može da bude javnost. “Zbog toga smo u brojnim odredbama u samom zakonu naglašavali da se svaka aktivnost Saveta mora odvijati javno. Ako se javnost izbegava u startu, šta će onda biti kasnije.”
       Povodom narušavanja procedure predviđene Zakonom reagovala su i tri medijska udruženja: Asocijacija nezavisnih elektronskih medija (ANEM), Nezavisno udruženje novinara (NUNS) i pomenuto Udruženje “Spektar”, koji od Skupštine zahtevaju razrešenje ove dvojice kandidata pošto njihove kandidature nisu bile poznate javnosti 30 dana pre odlučivanja. U svom saopštenju ove organizacije su navele da u slučaju Cekića postoji sukob interesa (bio je suvlasnik i direktor Radio Indeksa), kao i “opravdane sumnje da bi zbog vrlo radikalnih stavova koje je Cekić iznosio u javnosti o svojim medijskim konkurentima, on bitno mogao da utiče na objektivnost rada saveta”. Cekić je za NIN rekao da sukoba interesa nema (zakon isključuje mogućnost da u Savetu budu vlasnici ili ljudi koji učestvuju u proizvodnji radio-difuznog programa), pošto je on od 12. marta 2001. godine samo asistent na predmetu etika na Filozofskom fakultetu. On je naglasio da se vlasničkih i direktorskih prava odrekao, ponudio uvid u vlasničku dokumentaciju Radio Indeksa i bez želje da se, kako kaže, barem za sada, upušta u polemiku, ipak dodao da “u zakonu ne piše da član Saveta mora da voli Verana Matića (predsednik ANEM-a i glavni i odgovorni urednik RTV B92)”.
       Iako zvuči kao sukob na ličnom nivou, ova Cekićeva rečenica je pokazala da se u srpskom etru tokom poslednjih desetak godina, osim više od 1000 neregistrovanih RTV stanica nakupilo i mnogo prljavog medijskog veša. Posle Miloševićevog udara na elektronske medije i drakonskog Šešeljevog Zakona o informisanju, ni posle 5. oktobra medijska regulativa u Srbiji nije poboljšana. Analitičari su saglasni u oceni da dve i po godine reformska vlada nije učinila ništa, čak je namerno otezala donošenje zakona iz medijske sfere. Za to vreme opstanak i uređivačka politika u medijima zavisili su od lične hrabrosti i snalažljivosti urednika i novinara. Godinu dana od promene vlasti političku i medijsku scenu poznati beogradski izdavač Slobodan Mašić opisao je ovako: “A onda je 5. oktobra oko 19 časova na Pinku zabubnjao Dragoljub (Đuričić), na RTS-u se pojavio Čović, u Politici Korać ili možda Obradović. Ko će se već setiti koji se od, ispostaviće se, potpredsednika republičke vlade, pojavio na kojoj od ‘režimskih’ televizija, jer su se tokom ovih 11 meseci toliko puta rotirali po istim, da je zaista teško setiti se ko je to veče gde bio. I tako prođe prvo veče, zatim drugo, treće, još malo pa će i 365. Potpredsednici su čudo. Sa velikih pređoše i na lokalne televizije i radije. Pa ubaciše u igru zamenike, savetnike, ministre, šefove kojekakvih grupa i koječijih kabineta, pa se podeliše na savezne i republičke. Pa počeše jedni druge da napadaju.”
       Naravno, taj rat se preneo i na medije, jer su i oni napredovali u osvajanju vlasti. TV Pink je u ritmu petooktobarskih Đuričićevih bubnjeva doživela neverovatan uspon: odrekla se najgorih sadržaja turbofolka, kada je trebalo i Cece, “radila” na svojim informativnim emisijama, učestvovala u svim medijskim propratnim aktivnostima nove vlasti, sazidala velelepnu zgradu na Dedinju. Ostalo je još samo da je legalizuje. Televizija braće Karić nije imala tako silovit uspon, a i sklonija je povremenim iskakanjima sa globalnog programskog kursa, ali se svojski trudila da prati vlast. Ako za budući status ove TV bude presudno to što su, prema rečima jednog svedoka na suđenju Miloševiću, njeni vlasnici finansijski pomagali Arkanove “tigrove”, onda će to značiti da će Pinkovo julovsko opredeljenje biti shvaćeno samo kao odiseja, da će naknadno legalizovati bespravno sazidan objekat i dobiti nacionalnu frekvenciju. Nije na odmet podsetiti da je u međuvremenu vođena retko prljava kampanja protiv RTV B92 (sa štampanjem plakata i podizanjem krivične prijave “grupe zaposlenih”), da je krajem marta, nakon prvobitnog otkazivanja definitivno odložena aukcijska privatizacija ove RTV kuće.
       Zato je ne malo čuđenje stručne javnosti izazvao početak rada na medijskoj regulativi (nakon osmomesečnog zastoja) u vreme mera vanrednog stanja i suženih medijskih sloboda. U utorak je usvojen Zakon o informisanju, a u proceduri je i Zakon o telekomunikacijama. Članovi komisije koja je pripremila Nacrt zakona o radio-difuziji takođe negoduju što je Vlada Srbije amandmanom na Zakon broj članova Saveta za radio-difuziju sa 15 smanjila na devet. Vlada je za članove Saveta i 24 radnika radio-difuzne agencije obezbedila i plate za prvu godinu rada u iznosu od 176 000 evra, kao i korišćenje vile na Dedinju u periodu od 10 godina. Dobili su i 300 000 evra za tekuće troškove od Evropske agencije za rekonstrukciju, stručnu i tehničku, kao i pomoći u nabavci opreme.
       Samo da Skupština nije prekršila zakon.
       Predstavnici Saveta Evrope u Beogradu zabrinuti su zbog tog kršenja zakona, a Mauricio Masari, šef Misije OEBS-a u Srbiji i Crnoj Gori (organizacije koja se obavezala da će Savetu za radio-difuziju obezbediti međunarodnog stručnog savetnika u narednih 14 meseci), poštovanje zakonskih procedura označio je kao vrhunski ideal, ali je imao razumevanja za ubrzavanje procedure. Međutim, Dimitrijević, koji je radio na usaglašavanju brojnih naših zakona sa evropskim, tvrdi da “za tako teško nepoštovanje nema nikakvog opravdanja”. Ukoliko ne dođe do nekog dogovora, Dimitirjević zainteresovane upućuje da se žale Ustavnom sudu, koji može takvu odluku da poništi.
      
       BILJANA MITRINOVIĆ