NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Nema više zabluda

Odnosi dveju zemalja - bivše SRJ, koja je držana za najvažnijeg strateškog partnera na Balkanu i Jeljcinove Rusije, koja je propagandistički igrala ulogu uzdanice koja će priteći u svakoj nevolji, potpuno su izbledeli posle naše “oktobarske revolucije”

      Srbija i Crna Gora, kao potpuno nova državna zajednica, ni kriva ni dužna, plaća danas mnoge cehove prošlosti, a kad je reč o njenim odnosima sa Rusijom svete joj se greške, promašaji, neiskrenost i laži ne samo njene prethodnice, SRJ, već i gresi ruske politike počinjeni prema njoj u istom periodu. Iako ni Srbija i Crna Gora, na Balkanu, ni Rusija, kao evroazijska sila, nisu ono što su bile u prošloj deceniji - mi smo posle totalitarnog režima Slobodana Miloševića dobili demokratiju u izgradnji, a oni tamo su samo devet meseci ranije dobili staloženog Vladimira Putina, umesto bahatog Borisa Jeljcina. Dogodilo se obrnuto od možda očekivanog na obema stranama, a na ruskoj čak i najavljenog “novog koloseka” u međusobnim odnosima i saradnji.
       Jer, kako stvari stoje, odnosi Beograda i Moskve nikad u istoriji nisu bili tako jadni kao u najnovije vreme. Na političkom planu kao da prevladava potpuna ravnodušnost, na ekonomskom je očigledna potpuna nemoć, u prvom redu naša, da postignemo bar deo nekadašnjeg izvoza, dok u svim ostalim oblastima važe oveštale fraze o “duhovnoj i kulturnoj bliskosti” naroda dveju zemalja, ali bez ikakvog praktičnog značaja i efekta. Jedina dobra strana tekućeg perioda, za razliku od carskih vremena, staljinske i poststaljinske ere, a naročito Jeljcinove, u tome je što se vlade dveju zemalja više uzajamno ne zavaravaju da jedna drugoj znače nešto više nego neka treća zemlja, s kojom ni jedna ni druga nikada nisu bile u iole sličnim odnosima kakvi su u poslednja dva veka postojali između Srbije, odnosno Crne Gore, s jedne, i Rusije, s druge strane. Nema više zabluda, prosto rečeno. To, međutim, ne znači da se one danas gledaju popreko, ali znači da jedna drugoj nisu više ono što su bile, bez obzira da li su na tronu imale kralja odnosno imperatora ili su bile u sastavu nesvrstane Jugoslavije odnosno sovjetske imperije. Jedna za drugu nisu više interesantne.
       Od naše “oktobarske revolucije”, na primer, ako se izuzme kratka, kurtoazna poseta predsednika SRJ Vojislava Koštunice Moskvi (promašena već samim tim što je domaćinima bilo jasno da je njihov poziv bio prihvaćen “na silu”, pa se o državnički osmišljenom cilju nije ni moglo govoriti), za dve i po godine nije bilo nijednog jugoslovensko-ruskog susreta na najvišem i visokom nivou, a pogotovo ne takvog koji bi se mogao smatrati kretanjem po “novom koloseku” ili uvodom u “novu eru” odnosa.
       Prošle godine izređali su se ruski gosti raznih nivoa i profila. Delegaciju Državne dume predvodio je pripadnik stare garde političara, predstavnik patriotske struje Nikolaj Rižkov, sledio ga je pomoćnik ministra inostranih poslova Sergej Rozov, a njega ministar kulture Mihail Švidkoj, povodom Dana kulture Ruske Federacije. Potom je bio bivši šef diplomatije i premijer Jevgenij Primakov, ali više kao šef ruske verzije privredne komore nego kao političar, koji je iskoristio priliku da najavi “skori” sastanak jugoslovensko-ruske komisije za unapređenje ugovora o slobodnoj trgovini, od kojeg još ništa nema - ni sastanka, ni unapređivanja trgovine. U decembru, moskovski gradonačelnik Jurij Lužkov, koji se više trudio da beogradskoj publici predstavi svog pratioca, slikara Aleksandra Šilova i njegovu izložbu, nego poziciju predsednika Putina i interese Rusije, iako je lider jedne od partija koje čine proputinsku koaliciju u parlamentu.
       Rižkov, premijer SSSR u vreme Mihaila Gorbačova, patriotski je ponovio osudu Haškog tribunala i kao institucije i kao prakse (kao što je to godinu dana pre toga učinio šef diplomatije Igor Ivanov, s tim što ovaj to više ne pominje), dok je Luškov u nekadašnjem maniru, koji formi daje prednost pred sadržajem, govorio uopšteno o potrebi “svestranog unapređivanja odnosa” i “spremnosti” da se Rusija angažuje u izgradnji “lokalnog metroa” i obnovi “u bombardovanju porušenih zgrada i mostova”. Usput je podsetio na “zajedničke poslove u ranijem (socijalističkom) periodu”, misleći na period pre raspada one Jugoslavije i Sovjetskog Saveza.
       U međuvremenu smo dobili, odnosno predsednik Koštunica, ličnu poruku predsednika Putina, povodom druge godišnjice Petog oktobra, odnosno “pobede demokratske revolucije” - kako kaže ruski lider. Uz čestitke, predsednik Rusije izražava najbolje želje da se naši “tradicionalno prijateljski višedimenzionalni odnosi i saradnja i ubuduće dinamično razvijaju”.
       Da pre mesec dana nije ipak postignut dogovor Rusije sa bivšim jugoslovenskim republikama, uključujući Srbiju i Crnu Goru, o izmirenju njihovih potraživanja (ruskog duga nasleđenog od SSSR) u iznosu od 1 291 947 538 klirinških dolara, a naročito dogovor o prebijanju dela tog duga od 38 odsto (oko 490 miliona kliringa) koji pripada Srbiji i Crnoj Gori i njihovog duga za ruski gas (353 miliona, ali USA dolara), da, dakle, nije bilo tog povoljnog aranžmana koji tek treba da dobije finale, moglo bi se reći da su dve i po godine prosto protutnjale “novim kolosekom” Moskva-Beograd, i obratno, a da ih niko nije ni zapazio. A upravo u to vreme su se i dogodile promene zbog kojih je najnoviji saldo srpsko-crnogorsko-ruskih odnosa prazan kao nikada do sada, na jednoj strani, a na drugoj - čistiji nego ikad ranije, jer nije, kao pre, zamaskiran iluzijama, praznim obećanjima o “spremnosti”, isfabrikovanim nadama i, što je posebno važno, nije opterećen uzajamnim sumnjama u skrivene namere.
       Čak i kad je “slučaj Mira - Marko” u pitanju sve je jasno, iako obe strane ne otvaraju karte. Naši kao da su imali neku veliku potrebu da zamute vodu, a Rusi se prave neinformisani. “Što se našeg Ministarstva inostranih poslova tiče, uopšte nemamo podatke (o boravku Mire Marković u Moskvi), jer radimo samo sa diplomatama” - objasnio je ruski ambasador u Beogradu Vladimir Ivanovski. Možda se takav odgovor može smatrati diplomatskim, ali faktički to nije nikakav odgovor, ako nije i uvredljiv. Naravno da svako ministarstvo inostranih poslova, pa i rusko, “radi samo sa diplomatama”, ali to ne znači da nema (precizno: da ne može da ima, ako hoće) informacije i o osobama koje ne spadaju u tu elitnu branšu. Ako Marko Milošević nije, Mira Marković svakako jeste osoba (takva kakvom je i Rusi poznaju, plus supruga jednog predsednika koji im je pogotovo poznat i zbog nesvakidašnjeg završetka karijere, pošto se pretpostavlja da je i u Moskvi poznato da je optužen i za šta je sve Slobodan Milošević optužen pred Haškim tribunalom), koja teško da bi ikojem ministarstvu ostala izvan vidokruga i interesovanja, čak i kad ne bi postojalo interesovanje za tu osobu u njenoj zemlji koja s Rusijom ima “tradicionalno prijateljske višedimenzionalne odnose i saradnju”.
       Reč je, znači, o nečem drugom i zato ova priča ima dva početka i dva sadržaja, naš i ruski.
       Ako bi se pobrojale sve izjave i sve ličnosti i institucije koje su najavljivale ili objavljivale raspisivanje poternica za sinom Markom i majkom Mirom, ispalo bi da je tih poternica bilo i za aukciju. “MUP Srbije je uradio svoje, na potezu je Interpol” - saopšteno je u Beogradu još četvrtog aprila, a stvarno je tek dve nedelje kasnije, 17. aprila, bila raspisana ta famozna poternica i to zbog toga što se Mira Marković nije odazivala na sudske pozive. U međuvremenu su smušene i nedorečene izjave - da se ne zna kako je ona napustila zemlju, jer “nema pasoš“ - izazvale potpun galimatijas pretpostavki i sumnji (“opet narod prave budalom”): da li joj je pasoš oduzet pre ili posle odlaska, da li ima “rezervni”, diplomatski pasoš, ako ga ima, ko je odobrio da ga dobije, zašto MUP to ne razjasni i “blagovremeno upozna javnost” kao o gotovo svemu ostalom, ili i on to ne zna, ali ko onda zna?
       Ali, to spada u krug pitanja na koja će se, ako ne danas, sutra naći odgovor, a što se ruskog dela priče tiče neki odgovori već se naslućuju. Teško je, naime, poverovati da moskovski MID (Ministarstvo inostranih dela) baš ništa ne zna o Miri Marković (pa i o Marku Miloševiću), ali se ne može očekivati da će Rusi iz čista mira, samo zato što se oko tih osoba diže prašina na našoj sceni, požuriti da s nama podele sve što znaju. Procedura mora da se poštuje. Čak i ako “previdimo” zbrku nastalu usled mnogobrojnih “raspisivanja” raznobojnih poternica (kome je to trebalo, i zašto?), ispada da i stare birokrate i novi amateri u našem MIP-u, isto kao ruski MID, “rade samo sa (ovde akreditovanim) diplomatama”. Umesto parade sa poternicama i javnih demonstracija navodne potere za jednom sumnjivom (ili osumnjičenom, ako to više odgovara situaciji) ženom, moglo se diplomatskim putem postići mnogo više. Čak ni naša moskovska ambasada, ni u jeku poterničke euforije, ni pošto su Rusi u više navrata skretali pažnju (što se moglo shvatiti i kao ponuda ili poziv) da “još nemaju zahtev” za hapšenje MM i MM, nije nikako dobijala ni “službeni zahtev”, ni “instrukciju” kako da se u celoj stvari postavi.
       U toj igri žmurke naše diplomatije sa ruskom diplomatijom očigledno smo postigli promašaj. I samo rusofobi mogu da krive Ruse.
       Tako stižemo do priče o Rusima na Balkanu, čija je poslednja epizoda počela “skokom na Slatinu”, kada je ruski tenkovski bataljon silovitim maršem iz Bosne zaposeo prištinski aerodrom pre nego što su Amerikanci prešli granice Kosova. Tada, pre 45 meseci, nije bilo nikakvog aplauza, jer je vrlo uzak krug znao da “Rusi dolaze”. Sada svi znaju da “Rusi odlaze”, ali opet nema nikakve reakcije. Niko se ne pita zašto - da li zato što je za Moskvu trošak od 25 miliona dolara, koliko košta godišnje izdržavanje njenih vojnika u Bosni i na Kosovu, pretežak, ili zato što je njihova “misija ispunjena”, ili pak zato što Kremlj neće da njegovi vojnici budu “alibi za tuđe propuste”?
       Mada su u Bosnu i na Kosovo stigli sa različitim ambicijama - u prvoj misiji, ravnopravno sa zapadnim silama, da i oni podrže postdejtonski mir, dok je komandoski “skok na Slatinu” izveden kao da za Moskvu u tom trenutku ništa nije bilo važnije, Rusi su u oba slučaja imali nameru da ostanu, koliko treba. Na jednoj strani, da demonstriraju pomoć slovenskoj braći (u Republici Srpskoj, odnosno na Kosovu), kroz učešće u uspostavljanju i očuvanju mira, a na drugoj, mnogo više - da su još velesila, bez obzira na nestanak SSSR-a i oslabljene potencijale, i njihove interese na Balkanu. Brzi prestanak misija nije bio u planu, ali je usledio.
       Koliko pre godinu dana, srpskom vicepremijeru Nebojši Čoviću u Moskvi je zvanično rečeno da Rusi “sigurno ostaju na Kosmetu”, ali je ovih dana, ništa manje zvanično, rečeno da “Rusi odlaze sa Kosova do avgusta”, a iz Bosne već za mesec dana. Razlozi se različito tumače. Verzija ambasadora Ivanovskog, uz naglasak da su o odluci o povlačenju “blagovremeno obavešteni i Beograd i Sarajevo”, obuhvata samo Kosovo - pošto funkcije mirovnjaka potpuno prelaze na UNMIK policiju, a Rusija ima samo vojnike, tu im više nije mesto. Zato odlaze! Nezvanično, međutim, ruske diplomate priznaju da njihov boravak, u prvom redu na Kosovu, već dugo “nema nikakvog smisla”. Jer, ni Moskva ni njen kontingent nimalo ne utiču na “procese koji se tamo odvijaju”, pošto je sve u rukama UNMIK-a. Uz to, glavni, slovenski motiv prisustva - “zaštita nealbanskog stanovništva” - ostao je samo motiv. Rusko prisustvo nimalo nije olakšalo položaj Srba.
       Načelnik Generalštaba ruske armije, general Anatolij Kvašnjin, međutim, vojnički pošteno, izjavio je da je glavni razlog - besparica, jer je vojni budžet veoma tanak, a tih 25 miliona dolara armija može pametnije da iskoristi. To se, naravno, može dovesti u sumnju, jer za te pare može da se kupi samo prosečan savremeni lovac-bombarder, ali ne može da se odbaci kao mogući razlog - iz vojničkog ugla. Druga je priča što postoje i drugi uglovi, sve do pretpostavke da je Moskva, bar privremeno, otpisala Balkan kao zonu svojih interesa. I zato - Rusi odlaze. I zato “novi kolosek” nije ni postavljen.
      
       BRANKO STOŠIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu