Amerikanci su već pripremili tim Iračana, izbeglica, koji će uskoro predložiti privatizaciju celokupnog naftnog sektora u ovoj zemlji i prodaju američkim i britanskim kompanijama. Ipak, Francuzi i Rusi se još nadaju da će sačuvati bar deo koncesija koje su svojevremeno dobili od Sadama Huseina. Jedino će oslobođeni Iračani u tim transakcijama, izgleda, ostati kratkih rukava

      Novi bliskoistočni poredak, u kome bi neka nova proamerička vlada u Iraku trebalo da odigra ključnu ulogu, ne stvara se od juče. Rodžer Moris, bivši visoki zvaničnik američkog Stejt departmenta i jedan od članova Nacionalnog saveta bezbednosti u Vašingtonu iz vremena predsednika Džonsona i Niksona, otkrio je pre neki dan da je Centralna obaveštajna služba (CIA) svojevremeno - u najmračnijem periodu hladnog rata - bila neposredno umešana u dva državna udara u Iraku i da je praktično dovela potonjeg iračkog diktatora Sadama Huseina na vlast. Još 1963. godine, dve godine posle prvog neuspelog pokušaja Vašingtona da obori Fidela Kastra, CIA je pomagala da se organizuje krvavi udar u kojem je svrgnuta prosovjetska iračka vlada Abdela Karima Kasema. Tom prilikom likvidirano je najmanje 5000 iračkih levičara i zagovornika demokratskih promena, a primenjen je istovetan scenario kao i u Iranu 1953. godine, kada je američkim novcem i američkim neposrednim angažovanjem na terenu potpomognut državni udar sa ciljem da se na vlast vrati prethodno zbačeni iranski šah. A u vreme kada su američki obaveštajci iz svog centra u Kairu planirali i sprovodili prvi puč u Iraku, u nameri da obore vladu koja je iračkim komunistima otvorila put do vlasti, u glavnom gradu Egipta studirao je na tamošnjem pravnom fakultetu mladi operativac iračke partije Baas, Sadam Husein. On se već tada - tvrdi Moris - nalazio na platnom spisku CIA.
       Naredni potez odigran je 1968. godine, kada je CIA ohrabrila pobunu unutar (iračkog krila) panarapske partije Baas, koju su predvodili Sadam Husein i Ahmed Hasan al-Bakr. I, konačno, Al-Bakr je 1979. predao svu vlast u ruke svom ambicioznom štićeniku. “Mi smo došli na vlast uz pomoć Amerike”, potvrdio je kasnije, javno i bez okolišenja, generalni sekretar Sadamove Baas partije Ali Saleh al-Saadi. “To je zaista bio režim kojem su nesumnjivo kumovale SAD, s tim što je uloga CIA u Iraku sve vreme bila primarna”, ocenio je Moris. Istina, zvanični portparol CIA, zamoljen da se izjasni o Morisovim otkrićima da su SAD i CIA aktivno učestvovale u kreiranju Sadamovog režima, rekao je da to ne želi da komentariše, mada je njegovu tvrdnju da je Sadam svojevremeno primao i platu od ove agencije nazvao “smešnom”.
       Ova stara priča postaje, očito, ponovo aktuelna u trenutku kada se, još jednom, odlučuje o budućnosti Iraka. A, naročito o sudbini iračke nafte. Jer, i ovom prilikom o tome će pre svega odlučivati Amerikanci, koji su se najpre potrudili da Iračane oslobode od neželjenog sovjetskog uticaja, zatim su ih oslobodili od Sadama Huseina, a sada - navodno u njihovom nacionalnom interesu - već nastoje da ih oslobode i od nafte. Scenario je sasvim jednostavan i praktičan: državna “Iračka nacionalna naftna kompanija”, koja je do juče gazdovala celokupnim rezervama nafte u ovoj zemlji i svim naftnim postrojenjima (opremom za eksploataciju i transport nafte, rezervoarima, naftovodima i sl.) trebalo bi uskoro da bude privatizovana, da bi odmah potom proizvodnja bila višestruko povećana kako bi što više nafte što pre bilo pretvoreno u dolare...
       Iračka nafta, inače, spada u najkvalitetnije na svetu, s obzirom na to da - za razliku od kuvajtske i nekih drugih bliskoistočnih - ima veoma mali procenat sumpora. Stoga je valjda i sasvim razumljivo što su upravo američke rafinerije sve vreme, pa i tokom perioda sankcija (kada je Irak mogao da izvozi samo ograničene količine, isključivo uz dozvolu UN, radi uvoza najneophodnijih prehrambenih artikala), bile njeni glavni kupci. Sudeći prema najnovijem izveštaju američkog ministarstva trgovine, samo u poslednjem kvartalu prošle godine uvoz iračke nafte u SAD bio je utrostručen. Uzgred, ekspoatacija nafte u Iraku je srazmerno jeftina, jedna od najjeftinijih na svetu; nafta se nalazi na malim dubinama, i nije potrebno ispumpavati je jer je pod velikim pritiskom. Dovoljno je samo pobosti cev u pesak i ona sama curi...
       Recimo, za razliku od Teksasa, gde za vađenje jednog barela (159 litara) nafte treba potrošiti barem 15 dolara, u Iraku su troškovi da se dobije jedan barel obično manji od pet dolara... Drugim rečima, ekspoatacija nafte u Iraku je svakako jedna od najprofitabilnijih operacija ove vrste u svetu. A ima je u ogromnim količinama: nesporno utvrđene rezerve iznose najmanje 112 milijardi barela, što iznosi bar deset odsto od svih poznatih rezervi nafte u svetu. Međutim, imajući u vidu da je do sada nafta u Iraku eksploatisana na samo 15 od 74 ispitana nalazišta, i da prema dosadašnjim istraživanjima ima barem još 59 nedovoljno ispitanih naftnih polja, odnosno da mnogi stručnjaci s valjanim razlozima veruju da u toj zemlji ima između 150 i 250 milijardi barela dodatnih, još nedovoljno ispitanih, rezervi nafte, moglo bi se lako ispostaviti da su ukupne rezerve nafte u ovoj zemlji veće čak i od onih u susednoj Saudijskoj Arabiji, odnosno daleko najveće na svetu. Ilustracije radi, dovoljno je pomenuti da ukupne američke rezerve nafte (što u Teksasu, što na Aljasci), koje nisu za potcenjivanje, iznose samo 30 milijardi barela...
       Budući da su se inženjerijske jedinice američkih “oslobodilačkih” snaga u Iraku već blagovremeno pobrinule da uspostave svoju kontrolu nad svim naftnim izvorima i postrojenjima u ovoj zemlji, američka vrhovna komanda u Kataru saopštila je prošle nedelje da će - što se njih tiče - već za nekoliko sedmica moći da bude obnovljena proizvodnja od barem 1,6 miliona barela dnevno. Saopšteno je, takođe, da su i svi naftovodi manje-više u redu: naftovod od Kirkuka, na severu Iraka, prema Turskoj mogao bi da bude pušten odmah, kao i naftovod prema Jordanu, čiji jedan krak kasnije vodi do izraelske luke Haifa, dok je naftovod prema Siriji i Libanu - privremeno, odlukom američke vojne komande - zatvoren. Ostaje, međutim, da se prethodno razreše još neka “sitnija” politička pitanja. Recimo: čija je sad iračka nafta i ko je ovog trenutka uopšte ovlašćen da je prodaje, da odluči kome da je prodaje i po kojoj ceni? A zatim i da se odluči o sudbini dosadašnjih sankcija UN u vezi sa iračkom naftom.
       Karakteristično je, dabome, da se dve stalne članice Saveta bezbednosti UN, Francuska i Rusija, koje su se od početka suprotstavljale američkoj vojnoj akciji u Iraku, sada energično suprotstavljaju i američkom zahtevu za hitno ukidanje sankcija UN, odnosno embarga na izvoz iračke nafte i ukidanje programa “hrana za naftu”. Jer, po tom režimu samo su Kofi Anan i njegovi službenici bili ovlašćeni da odobravaju izvoz svakog pojedinačnog naftnog kontingenta, i trošenje svakog pojedinačnog dolara od tog izvoza... Razlozi su, po svemu sudeći, opet sasvim “praktične” prirode i svode se na pokušaj da se u poslednji čas diplomatskim manevrom onemogući američka vojska da samostalno gazduje ovim ogromnim bogatstvom. Ali, kad američki zvaničnici ovih dana ponavljaju kako UN ubuduće neće imati glavnu reč u Iraku, oni svakako žele da naglase kako se administracija svetske organizacije više neće ništa pitati ni u poslovima u vezi sa naftom...
       Poznato je, naime, da je iračko ministarstvo za naftu još prošle godine računalo sa planovima da u bliskoj budućnosti, najverovatnije uz pomoć nekoliko francuskih i ruskih firmi, stavi u pogon oko 350 novih izvorišta (bušotina) širom zemlje. Francuske kompanije su pre samo godinu dana, uz lično posredovanje predsednika Širaka, zaključile krupan posao sa Sadamovom “Iračkom nacionalnom naftnom kompanijom” i dobile koncesiju da razviju i pripreme za eksploataciju tzv. “Mažnun” polje na jugu Iraka na kojem su utvrđene rezerve od najmanje 30 milijardi barela... Ruski razlozi su slični, mada je slučaj ruskih naftnih kompanija nešto složeniji. Naime, vodeći ruski naftni koncern “Lukoil” (sa firmama “Zarubežneft” i “Mašinoimport” kao kooperantima), čiji stručnjaci imaju bogato iskustvo u Iraku, zaključio je još 1997. godine sa Iračanima ugovor o razvoju naftnih polja u oblasti Zapadna Kurna, koja ima oko osam milijardi barela utvrđenih rezervi nafte i spada među najbogatije u ovoj zemlji. Ali, kad je ruski delegat u Savetu bezbednosti UN glasao za povratak inspektora za oružje u Irak, Sadam se opasno naljutio i odmah otkazao ovaj ugovor. Sad, naravno, “Lukoil” na svaki način pokušava da zaštiti svoje interese i da dokaže da taj ugovor i dalje važi: angažovao je jednu poznatu londonsku advokatsku firmu da ga zastupa u eventualnom sudskom sporu, ali je - za svaki slučaj - započeo i diskretne pregovore sa Amerikancima, čiji su vojnici “oslobodili” i trenutno samostalno kontrolišu iračku naftu. I, sudeći prema nekim nagoveštajima iz Moskve, već se pominje da bi slučaj, možda, mogao biti rešen kompromisom, tako što bi ruske firme uskoro stupile u konzorcijum sa još po jednom američkom i britanskom firmom, što znači da bi i vuk bio sit, i ovce ostale na broju.
       Ostaje, naravno, da se odgovori na početno pitanje: Čija je, zapravo, iračka nafta? Iako američki državni sekretar Kolin Pauel često napominje da ta nafta pripada “iračkom narodu” i da će se u svakom slučaju koristiti na dobro tog naroda, on u isto vreme - diplomatski vešto - izbegava da saopšti da će taj narod sve blagodeti od naftnog bogatstva, najverovatnije, koristiti posredstvom američkih oslobodilaca. I da je baš zato u njegovom Stejt departmentu u Vašingtonu nedavno formirana jedna grupa eksperata regrutovanih među iračkim izbeglicama, naklonjenim Americi, sa zadatkom da izradi model hitne privatizacije iračke nafte. Sve je, naravno, sasvim providno: pronađena je grupa Iračana, izbeglica, koje će Amerikanci uskoro promovisati za funkcionere prelazne administracije u Bagdadu, a oni će se oslobodiocima odužiti tako što će odmah privatizovati celokupnu iračku naftu i “Iračku nacionalnu naftnu kompaniju” i to sve pod najpovoljnijim uslovima prodati - američkim naftaškim firmama...
       “Nama je odmah potreban veliki novac za rekonstrukciju Iraka. Jedini način da to obezbedimo je hitna privatizacija naftnog i svih drugih privrednih sektora koji su sada u vlasništvu države”, kaže Faruk Čalabi, bivši službenik iračkog ministarstva za naftu, koji danas živi u Americi.
       U svakom slučaju, veliki broj međunarodnih eksperata bavi se sada svim mogućim, eventualnim, posledicama predstojeće privatizacije naftnog sektora u Iraku. Jedni, recimo, smatraju da će, kad iračka nafta u potpunosti padne pod kontrolu moćnih zapadnih korporacija kao što su “EksonMobil” ili “Šel”, i državne naftne korporacije susednih zemalja, poput Irana ili Saudijske Arabije, pod pritiskom snažne konkurencije, biti prinuđene da razmišljaju o privatizaciji. Drugi već govore o sumraku, ako ne i o kraju OPEK-a, jer će bez Iraka kao saveznika “Organizacija zemalja proizvođača nafte” ubuduće teško moći da realizuje svoju politiku ograničavanja proizvodnje kako bi se sprečilo da cene padnu suviše nisko.
       Uostalom, vlasti u susednom Iranu (koji, uzgred, priželjkuje da i sam dobije parče “kolača” u obnovi Iraka) već su prošle nedelje negodovale zbog nagoveštaja da bi Amerikanci ubrzo mogli svom snagom prionuti na eksploataciju iračke nafte i pokušati da ispumpavaju čak osam miliona barela dnevno, što bi - bez sumnje - znatno oborilo cenu i sve ostale zemlje-proizvođače nateralo u velike gubitke...
       A kad se govori o predstojećoj privatizaciji u Iraku, tu - očito - nije reč samo o nafti, nego i o vodi, putevima, železnici, lukama, telefonima, lekovima... Što, jednostavno, znači da će čitav “slobodni Irak” uskoro biti na prodaju.       Noami Klajn, komentator američkog časopisa “Nejšn” tim povodom primećuje kako to još ne znači da je američki predsednik Buš napustio svoju omiljenu doktrinu “slobodne trgovine”, već da je tu neoliberalnu filozofiju samo unapredio formulom: pre nego što kupiš, bombarduj...
       I, dok se mnogi sada bave računicama o, mogućim, profitima od “oslobođenja” Iraka, već je sasvim vidljivo da obični Iračani, barem u ekonomskom smislu, od toga neće imati mnogo vajde. Irak je, naime, zadužen do grla: stranim poveriocima (drugim državama i stranim bankama) ova zemlja dugovala je i pre početka najnovijeg rata između 65 i 130 milijardi dolara (zavisno od toga ko računa), pa će stoga sudbinom iračkih državnih dugova uskoro morati da se pozabavi i Pariski klub. Ali, ako se tome dodaju i zahtevi za isplatu ratne štete i reparacija Iranu i Kuvajtu iz prethodnih ratova, onda ta cifra može da iznosi i svih 380 milijardi dolara. Na sve to, naravno, treba dodati i troškove za obnovu i rekonstrukciju koji proizlaze iz najnovijeg rata, jer će i to morati da plate sami Iračani, kao i ogromne investicije u modernizaciju naftne industrije, da bi proizvodnja mogla brzo da se poveća...
       Stručnjaci Svetske banke, inače, računaju da je za najnužniju posleratnu obnovu i rekonstrukciju Iraka potrebno izdvojiti, kao i za obnovu Istočnog Timora ili Bosne i Hercegovine, oko 1000 dolara po stanovniku. Što (u zemlji sa blizu 25 miliona stanovnika) ukupno iznosi oko 25 milijardi dolara. Stoga mnogi već sada sumnjaju u mogućnost da iračka nafta, ma koliko da je ima, u dogledno vreme obezbedi dovoljno novca da se svi ti izdaci nekako pokriju.
       Naime, prema jednoj zanimljivoj računici koju je napravio Antoni Kordesman iz vašingtonskog Centra za strateške i međunarodne studije, godišnji prihod od nafte po stanovniku Iraka, iz godine u godinu, drastično opada. Dok je pre 20 godina to iznosilo oko 6000 dolara, danas je ta cifra pala na samo 700 dolara po Iračaninu godišnje, sa tendencijom daljeg brzog pada... Razlog je jednostavan i tiče se ne samo cene nafte na svetskom tržištu (koja pada i još će padati) nego i brzog prirasta stanovništva: Irak je početkom sedamdesetih godina prošlog veka imao samo devet miliona stanovnika, a danas ima između 23 i 25 miliona (preciznih brojki nema), dok sve prognoze govore da bi već oko 2020. godine broj stanovnika u toj zemlji mogao da dostigne i cifru od 37 miliona. Što, praktično, znači da - uprkos gotovo neizmernom blagu koje leži ispod površine ove zemlje - njenom stanovništvu i dalje preti veliko siromaštvo...
       Ispada, dakle, da je u zemlji čiji pesnici (za razliku od svoje literarne sabraće u ostalom svetu) najčešće pevaju o nafti, njeno najveće bogatstvo ujedno i njeno najveće - prokletstvo.
      
       STEVAN NIKŠIĆ