Nama je Beograd prestonica, ne Priština, nama je Srbija država, a ne Kosovo, i zato je prirodno da mi sve svoje probleme hoćemo i želimo da rešavamo zajedno sa vlastima u Beogradu

      Zamoljen da u vaskršnjem broju NIN-a govori o praznovanju Hristovog vaskrsenja, ali da nam ne uskrati odgovore i na druga pitanja, nimalo prigodna i nikako “praznična”, već goruća i sudbonosno važna za život nacije i države, vladika raško-prizrenski gospodin Artemije ostao je ono što jeste: srdačan i otvoren arhijerej, koji se ne usteže da saopšti čak i ono što bi neko sklon “političarenju” i diplomatisanju prećutao.
      
       Najveći hrišćanski praznik - Hristovo vaskrsenje, dan je koji kod ljudi budi radost i milosrđe. Na koji način će duhovnici SPC obeležiti ovaj praznik?
       - Praznik nad praznicima i slavlje nad slavljima! Jedinstven događaj u istoriji vasione. Hristos je vaskrsao, smrt je pobeđena, život večni ljudima darovan. Time je Isus Hristos posvedočen kao Bog i Sin Božji. Sva istorija hrišćanstva u poslednje dve hiljade godina svedoči o tome. Veličina Hristove žrtve, i veličina plodova te žrtve su neizmerivi. Otuda i radost sa kojom se taj praznik dočekuje i proslavlja, takođe je neizmeriva. Svako ljudsko srce ispunjeno je radošću duhovnom i neizmernom blagodarnošću Gospodu što nam je svojim vaskrsenjem darovao “život večni i veliku milost”, što nas je svojim vaskrsenjem uverio i u naše vaskrsenje u “poslednji dan”, što se osećamo i što jesmo besmrtna bića, sazdana za život a ne za smrt.
       Sveštenstvo SPC zajedno sa svojim vernim narodom i ove godine dočekaće i proslaviti Vaskrsenje Hristovo u duhu pravoslavne tradicije svečanim bogosluženjima i liturgijom, raznim poklonima deci, bolesnicima, siromašnima. Pa i mi na Kosovu i Metohiji, bez obzira na teške uslove u kojima se nalazimo evo pune četiri godine, dočekujemo i proslavljamo Vaskrsenje Hristovo sa puno radosti i nade da će i naš narod vaskrsnuti kao i naše porušene i uništene svetinje.
      
       Nedavna poseta SPC Vatikanu i susret sa papom Jovanom Pavlom Drugim, izazvala je oprečne reakcije u javnosti i mnoge kontroverze... Vaš komentar?
       - O samoj poseti Delegacije SPC Vatikanu i susretima koji su tamo usledili, kao i o rezultatima te posete obavešteni smo samo preko javnih medija informisanja. Stoga nismo u stanju da suštinski komentarišemo taj događaj. Ipak, smatramo da iako je ta poseta ostvarena nedavno, atmosfera i pripreme za njeno ostvarenje traju veoma dugo. Svi ekumenistički susreti u zemlji i u inostranstvu kao što su bili u Kamberi, Asiziju, i gde sve ne, sve zajedničke molitve na tim susretima između predstavnika pravoslavne crkve i ostalih hrišćanskih i nehrišćanskih denominacija, postepeno su otupljivali osećaj granice koja se u međusobnim susretima i dijalogu ne bi smela prestupiti. Nažalost, mnoge izjave i postupci nekih predstavnika pravoslavnih crkava s pravom zabrinjavaju i uznemiruju pravoslavnu savest mnogih, jer granica između prave i neprave vere s dana na dan postaje sve nejasnija i nevidljivija. Time se dovodi u pitanje čistota vere koju smo nasledili od svetih Apostola i svetih Otaca, koju je pravoslavna crkva kao njen jedini nepokolebivi nosilac i čuvar, čuvala i sačuvala do naših dana. Hoćemo li na ovakav način potvrditi sebe kao sledbenike i naslednike svetih Otaca? Hoćemo li našim potomcima predati onu čistu i nepatvorenu veru koju smo od svojih predaka nasledili kao bescen blago, ili ćemo im umesto nasleđenog zlata predati bezvredne bakaruše. Vreme će to uskoro pokazati.
      
       Neki su posetu srpskih arhijereja Vatikanu ocenili kao put u unijaćenje i novi konkordat?
       - Mislim da je takva ocena, ma čija bila, za sada neopravdana i da predstavlja drugu krajnost.
      
       Da li se u tim rimskim razgovorima raspravljalo o Kosovu i Metohiji?
       - Ne mislim da su ma kakva ovozemaljska pitanja, pa i pitanje Kosova i Metohije, tema o kojoj bi saglasnost ili pozitivan stav ma koje strane u dijalogu išta doprineo “jedinstvu hrišćana” i boljem razumevanju “crkava”.
      
       Vladika Nikolaj Velimirović govorio je da je Hilandar barometar srpskog roda. Taj “barometar” bio je protiv odlaska u Vatikan.
       - Misao svetog vladike Nikolaja je divna. Ona više izražava njegovu želju nego stvarnost. Možda je nekada tako i bilo. Nažalost, odavno već nije tako. To je znao i na sebi osetio i sam vladika Nikolaj. Svetogorski barometar je i danas, kao i ranije, bio mnogo pouzdaniji. Na osnovu već napred rečenoga, razumljiv je svetogorski stav po pitanju odlaska u Vatikan.
      
       Zbog svih ovih i ovakvih razgovora, u kojima se - kako kažu - meša državni razlog sa političkim razlogom, i politički sa nacionalnim, i nacionalni sa verskim, sve češće čujemo pitanje: zašto vera izlazi iz domena privatnosti?
       - Zbog neverja, maloverja ili krivoverja onih koji tako govore. Nepoznavanje svoje vere, nepripadanje svojoj Crkvi, i život nesaglasan sa verom, glavni su uzroci za napade na veru i Crkvu. Ne samo danas, nego kroz svu našu istoriju. Crkva pravoslavna nikada nije propovedala veru kao “privatnost”, nego uvek kao zajednicu “sa svima Svetima”. Nečija želja da se vera satera unutra u čoveka, kao jedinku, ili u četiri hramovna zida, dokaz je istinitosti na početku ovog odgovora izražene konstatacije.
      
       Kad već pominjemo promene, i naročito loše promene, moram primetiti da danas mnogi otimaju hramove i prećutno podržavaju nasrtaje na imovinu SPC. Čini se to, mahom, pod plaštom odbrane ljudskih prava i evropske demokratije.
       - Ovo pitanje u sebi sadrži tendenciju da se za sve naše nevolje okrive drugi, pa i za pitanje crkvene imovine, što nije ispravno. Svima nam je dobro poznato ko je i kada nasrnuo na crkvenu imovinu pre šezdesetak godina, a i ko je pre deset-dvanaest godina sprečio da se ta istorijska nepravda prema Crkvi ispravi. Evropa je za mnogo štošta kriva, ali ipak nije za sve.
      
       Zbog teških prilika u kojima žive, kosovski Srbi uglavnom prihvataju svako rešenje iz Beograda kao spasonosno. Da li bi se uvećanjem kritične mase srpskog korpusa na Kosovu i Metohiji umanjila ta zavisnost?
       - Srbi sa Kosova i Metohije (a ne: kosovski Srbi), znaju i osećaju dobro sve probleme i nevolje kroz koje prolaze u poslednjih pet, šest godina. Isto tako, mi koji smo ostali da živimo ovde, znamo da sami niti možemo niti hoćemo da rešavamo bilo koje pitanje Kosova i Metohije, a najmanje njegov konačni status. Pogotovu od 5. oktobra naovamo. Nama je Beograd prestonica, ne Priština, nama je Srbija država, a ne: Kosovo, i zato je prirodno da mi sve svoje probleme hoćemo i želimo da rešavamo zajedno sa vlastima u Beogradu. U tom kontekstu sasvim je prirodno što je SNV Kosova i Metohije uspostavilo dobru saradnju sa Koordinacionim centrom i gospodinom Nebojšom Čovićem, iako se ponekad možemo ne slagati oko načina rešenja nekih konkretnih problema. No, i dalje ostajemo na svojim prvobitnim pozicijama i odlukama da sve svoje probleme možemo i moramo rešavati i rešiti u najtešnjoj saradnji sa Beogradom, koga u ovom momentu predstavlja Koordinacioni centar i gospodin Čović.
      
       Koliko su danas realne mogućnosti da Beograd i kosovski Srbi razgovorima utiču na finalno rešenje, na budući status Kosova i Metohije?
       - Uvek je prilika za razgovor, ali ne uvek i za dogovor o bilo kom pitanju, pa i o pitanju statusa Kosova i Metohije. Razgovor uvek prethodi dogovoru i rešenju. Zato je, shodno i inicijativi ubijenog premijera Zorana Đinđića, danas već realna prilika da razgovori o tom sudbonosnom pitanju počnu. Koliko će trajati, to niko ne može unapred predvideti. Ali, svako odlaganje razgovora o tome, dovodi nas u sve nepovoljnije prilike u kojima ćemo ipak morati razgovarati i rešenje tražiti. Ohrabruje nas da Vlada Srbije na čelu sa novim premijerom gospodinom Živkovićem čvrsto stoji na stanovištu da će se o pitanju Kosova nastaviti strategija koju je postavio gospodin Đinđić. Svesni smo da taj put neće biti ni lak ni kratak, ali se rešenje mora tražiti. Želimo da u tom napornom poduhvatu budu zastupljeni kako vlasti iz Beograda tako i predstavnici Srba sa Kosova i Metohije. Jedni bez drugih ne možemo i ne smemo donositi nikakve konačne odluke.
      
       Neki posmatrači prilika na Kosovu i Metohiji misle da poslanici koalicije Povratak, kada god se ne slažu sa stavovima Koordinacionog centra, idu kod Njegove svetosti patrijarha Pavla?
       - Sigurno je to pokušaj traženja podrške za svoje stavove, a ne da bi se mišljenje Njegove svetosti prihvatilo i usvojilo. To najbolje pokazuje stav koalicije Povratak prema položenoj zakletvi pred patrijarhom na početku svoga mandata. Iako su se svečano zakleli da će jedinstveno nastupati u parlamentu Kosova i Metohije, nezavisno od partijske pripadnosti pojedinih članova, vrlo često se u daljem radu projavljivalo delovanje i zauzimanje stavova po partijskoj pripadnosti, što je umnogome štetilo kako ugledu tako i interesu srpskog naroda na ovim prostorima.
      
       Uz mitropolita crnogorsko-primorskog Amfilohija i vladiku žičkog Atanasija, bili ste Justinov učenik. Pripadate tzv. tvrdoj struji SPC koju ovdašnji političari nazivaju “Tri A”. Iza vas je mukotrpan duhovnički put. Smatraju vas za duhovnika velike snage i jake reči za rešenje kosovske krize. Kako vidite budućnost Kosova?
       - Pronalaženje i otkrivanje “tvrdih i mekih struja”, “jastrebova i golubova” u SPC nije naš posao. Tome su skloni oni koji u svemu vide ili žele da vide neke deobe, grupašenja, sukobe, svuda, pa i u SPC. Iako smo nas trojica koji smo duhovna deca oca Justina, koji se trudimo da ostanemo ukorenjeni na njegovoj duhovnoj baštini, dešava se da i među nama ima različitih stavova po nekim pitanjima, što smatramo sasvim prirodnim. Različiti stavovi još ne znače sukobe i deobu, kako bi to neki hteli da protumače. O našoj pak vrednosti, kao duhovnika, nije naše da sudimo i o tome govorimo. Učiniće to oni što dolaze posle nas, jer “pokolenja dela sude”.
       Kosovo vidim u budućnosti onakvo kakvo je bilo i u prošlosti. Svi građani Kosova i Metohije koji su na ovom prostoru živeli vekovima u prošlosti, imaju pravo da na njemu žive i zajednički stvaraju svoju budućnost. Nikada Kosovo više neće, ne može, i ne treba da bude samo srpsko. Ali nikada Kosovo, neće, ne može i ne treba da bude samo albansko. Ono mora u celosti pripadati svim svojim žiteljima. Ili ga neće biti.
      
       Važite za žestokog protivnika ekumenizma. Smatrate da SPC nema šta da traži u Svetskom savetu crkava. Zbog ovakvog stava vaseljenski patrijarh Vartolomej, svojevremeno vam je zabranio pristup na Svetu goru. Da li i danas mislite da niko ne može narušiti ugled pravoslavlja kao sam carigradski patrijarh Vartolomej?
       - Ne bih želeo da me neko smatra protivnikom nečega, makar to bio i ekumenizam, nego pobornikom za nešto. U ovom slučaju pobornikom za čistotu svete pravoslavne vere, onakve kakvu su nam je predali Sveti oci i Vaseljenski sabori. Boreći se i revnujući za nešto, čovek samim tim se bori protiv svega što stoji nasuprot onome za šta se bori. Sveta gora je u jurisdikciji vaseljenskog patrijarha i on ima vlast da pusti ili ne pusti tamo koga hoće. Utešno je, ipak, što se njegova zabrana ne proteže i na carstvo nebesko. Za tamo se neko drugi pita. Pravoslavni, ma šta po položaju i činu bili, ne mogu škoditi ili narušiti ugled pravoslavlju, do samo sebi. Jer, svetost i ugled pravoslavlja imaju druge izvore i druge osnove, večno živog Gospoda Isusa Hrista koji je temelj i glava Crkve pravoslavne.
      
       Mislite li da je parlamentarna monarhija spasonosno srpsko rešenje?
       - Imajući u vidu šta smo izgubili, doživeli i propatili pod predsednicima u poslednjih 60 godina, zaista smatram da je naš put u bolju budućnost u povezivanju nasilno pokidanih istorijskih niti posle Drugog svetskog rata, dakle u uspostavljanju parlamentarne monarhije sa kraljem na čelu države. On bi bio garancija narodnog jedinstva, zaštitnik ustavnosti. Ali, on ne bi vladao. Postojao bi parlament, vlada, institucije demokratski izabrane. Vlada bi se prirodno menjala na izborima, stranke bi se borile svojim programima i vlast bi dobijala ona koja ima bolji program. To bi bilo ono što imaju tolike kraljevine u Evropi kao Engleska, Španija, Belgija, Holandija, Švedska, Norveška...
      
       NAĐA ANDREJEVIĆ