B-129 posvedočila je i da su pripadnici SDG imali status pripadnika rezervnog sastava MUP-a Srbije

      Posle čitavog niza bledih i uglavnom nezanimljivih svedoka, tužilaštvo Haškog tribunala prošle nedelje je pred sudsko veće na suđenju Slobodanu Miloševiću izvelo pravu zvezdu čiji je iskaz izazvao burne reakcije.
       Posle zaštićenog svedoka B-1701, nepismenog stanovnika muslimanskog sela Glogova u opštini Bratunac koji je svoj iskaz o masakru koji su srpske snage počinile nad njegovim komšijama maja 1992. godine okitio skoro epskim slikama (četiri sata proveo u potoku praveći se da je mrtav sa samo jednom nozdrvom i uvetom van vode dok mu se niz lice slivao mozak ubijenog komšije, pripadnik JNA koji ubija nedužnog civila uz reči: “Nećeš ti meni preživeti genocid pa da ideš da svedočiš”), na scenu je stupila gospođa zaštićenog lika predstavivši se kao sekretarica u štabu Srpske dobrovoljačke garde Željka Ražnatovića Arkana.
       Svedočeći pod pseudonimom B-129, sekretarica Arkanovih “tigrova” potvrdila je nekoliko teza jako važnih za haško tužilaštvo. Ona je navela da su “tigrovi” bili pod komandom Državne bezbednosti Srbije, odnosno tadašnjeg šefa obaveštajne uprave DB-a Franka Simatovića Frenkija, te da joj je Arkan lično rekao da ‘tigrovi’ “ne idu nikuda bez naređenja DB”. B-129 je posvedočila i da su “tigrove” finansirali SDB, Vojska Jugoslavije i MUP Srbije, ali da su najveći sponzori, ipak, bili kontroverzni italijanski biznismen Đovani di Stefano i porodica Karić. Prema njenim rečima, SDG je finansirana i novcem stečenim švercom cigareta i skupih alkoholnih pića, što je Arkan radio uz pomoć tadašnjeg šefa Savezne uprave carina Mihalja Kertesa.
       Braća Karić i Di Stefano odmah su reagovali na izjavu svedoka demantujući da su ikada finansijski podržavali SDG.
       “Osoblje i sekretari nikada nisu bili prisutni u sobi i nisu znali ništa više od toga ko redovno posećuje kancelariju”, rekao je Di Stefano, dodajući da je njihov posao bio “isključivo ograničen na javljanje na telefon i uvođenje gostiju u Ražnatovićevu kancelariju”. Kertes se do sada nije oglasio da demantuje navedene tvrdnje.
       B-129 posvedočila je i da su pripadnici SDG imali status pripadnika rezervnog sastava MUP-a Srbije, i da su ranjeni “tigrovi” u zdravstvenim knjižicama imali pečate koji su im udarani posredstvom kancelarije Franka Simatovića. Ona je tužilaštvu predala spisak sa imenima više stotina boraca SDG. Sekretarica SDG posvedočila je dalje da su gardu 11. oktobra 1990. godine u manastiru Pokajnica, nedaleko od Velike Plane, osnovali Arkan i vođe navijača Crvene zvezde s početka devedesetih godina “Šuca”, “Kajman”, “Šicko” i “Crvko”. Ispričala je da SDG nije imala ratne zarobljenike, što je, prema njoj, značilo da su oni ubijani. Jedan od presretnutih telefonskih razgovora, koji su preko nje uvedeni u dokazni materijal, to, međutim, demantuje. Na tom snimku, Milorad Luković ‘Legija’, tada kapetan SDG, zove Arkana iz Sarajeva i žali mu se što vojne vlasti Republike Srpske ne žele da razmenjuju zarobljenike, kao što je to SDG zatražio. Luković tokom tog razgovora vlasti na Palama naziva “ratnim profiterima” i dodaje da SDG “ne vole” u RS. Drugi zanimljiv presretnuti razgovor predstavljen tom prilikom pred Tribunalom vođen je između Biljane Plavšić i visokog oficira SDG. Plavšićeva je tražila da razgovara sa Arkanom kako bi od njega zatražila da angažuje svoje ljude na jednom od ratišta u BiH.
       Unakrsno ispitivanje sekretarice bilo je, nažalost, u potpunosti zatvoreno za javnost zbog “kvara na električnim instalacijama”, a zvaničnici Tribunala obećali su da će video - snimak ispitivanja objaviti u sredu 23. aprila, kada ovaj broj NIN-a već bude u štampi.
      
       FILIP RODIĆ