Kako je Srbija obaveštavana u vanrednom stanju

      Kada je 12. marta, u jedan sat po podne, u redakciju stigla vest da je pucano u premijera Srbije Zorana Đinđića, NIN je već imao gotov broj o ozbiljnim problemima koji iznenada nikog više nisu zanimali. Onda je nastala jedna od onih vanrednih situacija koje novinari posle godinama prepričavaju. Na licu mesta se stvarao plan koji se realizovao spontano i lako, po logici vanrednih stanja kada svi daju sve od sebe bez ikakvih uslova. Jednim okom smo gledali televiziju (uglavnom B-92) i radili svoj posao. Promenjena je naslovna strana, uvodnik, glavna priča, smišljane su dopune, portret, skupljane izjave, rađena istraživanja...
       Po podne su me zvali iz Vlade Srbije na sastanak glavnih urednika. NIN-ov pogon je nastavio da radi, a ja sam otišao da čujem šta vlast ima da nam savetuje u dramatičnoj situaciji. “Brifing” - tu reč sam tog trena razumeo kao pomoć u orijentaciji u uzburkanom moru vesti, mešanih osećanja, strahovanja, glasina, nagađanja.
       Sastanak se održavao u velikoj sali na prvom spratu u zgradi vlade i sećam se da me je iznenadilo da je glavnu reč vodio Vladimir Popović (svi smo “znali” da je on otišao) da je ideja o informisanju u vanrednom stanju izložena tako da je Srbija mogla da zatvori sve listove, stanice i kanale i da izdaje neki bilten. Otprilike, prenosiće se samo saopštenja vlade i MUP, obaveštavaće nas ministri... “Nikakvi eksperti, nikakva mišljenja advokata”, insistiralo se. Zbog neke izjave zvaničnici su posebno bili kivni na eksperta Marka Nicovića. Razumeo sam da i njihovi stavovi dobrim delom nastaju ad hoc - gledajući TV. Opozicione partije, može. Neka izjava.
       Imao sam na umu broj NIN-a koji se završava i razmišljao da li kršimo Naredbu, kako sam razumeo, već napisanu, i upravo poslanu Nataši Mićić na potpisivanje. (Kad sam posle nekoliko dana u Službenom glasniku, br. 24 od 13. marta 2003. čitao tekst Naredbe shvatio sam da je ona bila neodređenija i od ovih napola artikulisanih brifovanja.) Nastao je žamor, sledila su različita pitanja. Recimo, stranim novinarima je objašnjavano da oni mogu da pišu i govore šta hoće. Koleginica Gordana Suša (VIN se slično pravi kao NIN) glasno se pitala šta može da se objavljuje i obratila se meni: “Šta ćeš ti, Reljiću, sutra, da objaviš?” Izgledalo mi je logično da to pitam potpredsednika vlade Koraća. Nekako sam uspeo da se izborim za pravo na pitanje. Ministar je rekao: “Evo, glavni urednik NIN-a ima pitanje.” Tišina. Unapred mi je bila smešna banalnost onog što sam morao da izgovorim. I? Glavni urednik NIN-a je pitao šta da objavi kad gotovo ništa od toga što je spremio nije iz saopštenja vlade. Ministar je odmahnuo, kolege su me gledale... Kad ste glavni urednik u obavezi ste da postavljate ponekad, i glupa i besmislena pitanja.
       Iz svega sam, ipak, razumeo da ni ministar zadužen za medije, ni Vladimir Popović, koga odmila u javnosti zovu Beba, ne znaju tačno šta se sme a šta ne sme u vanrednom stanju. To bi bila dobra vest da nema pretnji i kazni i da to, u stvari, ne znači uvođenje najgoreg oblika samocenzure. Ostaje vam ili da bez ikakvog propitivanja objavljujete “vesti iz izvora bliskih vladi” ili da pogađate šta to “može da prođe” pored Popovića ili još gore, pored nekog imaginarnog zvaničnika - kome ne znate ni lik, ni tok misli. Posle je to u Naredbi sve stalo u jednu rečenicu: “Javno obaveštavanje, rasturanje štampe i drugih obaveštenja o razlozima za proglašavanje vanrednog stanja, osim prenošenja zvaničnih saopštenja nadležnih organa, zabranjuje se rešenjem Ministarstva kulture i javnog informisanja.” I kad su mesec dana kasnije (15. aprila) na brifingu, Popović i ministar Lečić sumirali ponašanje medija, zaključeno je da je “bilo, uglavnom, dobro”, s konstatacijom da se niko nije baš pridržavao Naredbe i da je bilo po slovu zakona - nekažnjenih sigurno ne bi bilo.
       Princip je nezgodno formulisan. Vi mislite šta bi to valjalo uraditi za voditelja brifinga Popovića, ministre, vladu, političare, policiju, “za narod”, a sve u “borbi protiv kriminala”. Ali, šta god uradite krivi ste, “moglo je to i bolje”. A “glava je na ramenima” samo zahvaljujući njihovoj dobroti i što vam se gleda kroz prste. Ima u tome nekog vlastodržačkog banalizovanja hrišćanskog verovanja da smo svi grešni već od rođenja.
       A mediji su, to znamo mi koji smo bili na tim brifinzima, i to će verovatno pokazati naknadne analize - suočeni sa činjenicom zloslutne smrti premijera lojalno prenosili vladine “brifove”. Tako je i vlada kršila Naredbu gospođe Mićić koja poznaje samo “zvanična saopštenja”. Ali, velika drama može nastati sad posle prestanka vanrednog stanja kad neki građani, za koje se ispostavi da su u javnosti “razvlačeni” bez razloga zbog kojih im se može suditi, krenu da podnose tužbe protiv pronosioca vesti iz “poverljivih izvora”. (Teško da će se neko setiti da je pri hapšenju pevača Ace Lukasa spominjano “neovlašćeno nabavljanje i držanje pištolja”.) Da li će sudska praksa uzeti kao neupitnu odbranu rečenicu: to je rečeno na brifingu u vladi.
       U početku su na brifing pozivani svi glavni urednici. Kad je već na drugom sastanku krenulo ukorevanje za “kršenje Naredbe” javio se Manojlo Vukotić iz “Večernjih novosti” i rekao da su za tu zbrku krivi ministri iz vlade, jer svašta govore. Odgovor je bio da ni svi ministri nisu pouzdani. Neki su “govorili svašta”, pa je na trenutke izgledalo da se na “braniku zemlje” nalazimo, samo, Popović, prisutni ministri (Korać, Lečić) i mi - glavni urednici. Odmah potom “Novosti” su kažnjene/opomenute. Nisam sreo nikog ko je znao da objasni kako je apostrofirani tekst omeo istragu. Vukotić više nije lično dolazio na brifinge.
       Ljudi iz policije su se pojavljivali tek po neki put i govorili tako škrto. Ili, suprotno od političara. Kad je “prerano” objavljen foto-robot ubice premijera, ministar Lečić je objašnjavao štetnost dezinformacija iznesenih u javnosti po istragu. Onda je govorio Nenad Milić, visoki funkcioner MUP-a, koji je objasnio da njima ne smeta prenošenje dezinformacija koliko objavljivanje istinitih informacija.
       Nepoverenje u sve i svakoga išlo je toliko daleko da su štetnim po istragu proglašavana i saopštenja lokalnih načelnika policije. U početku nije bila jasna funkcija brifinga. Tu dobijene informacije nisu bile on the record. Tako su nam za Đuru Mutavog danima govorili da je uhapšen, ali da to ne možemo objaviti. Čemu je to služilo, teško je razumeti.
       Gradiši Katiću, uredniku zabranjenog “Identiteta” posvećeno je toliko vremena, jer se nekako došlo do konstatacije da je on bio “direktor za odnose sa javnošću zemunskog klana”. Naravno, sud će da utvrdi šta je njegova stvarna uloga, ali su priče o nekim Katićevim “radovima” poprimale groteskne razmere.
       Na brifingu 10. aprila prvi put je napravljena neka pismena beleška - bez naslova, bez potpisa, bez datuma. Uz nju je išao odgovarajući materijal. Naime, po toj belešci, “policija je u kući Milorada Lukovića Legije pronašla veliku količinu pripremljenih pisama namenjenih političarima i ambasadorima, kao i više pisama spremljenih za objavljivanje u rubrici ‘pisma čitalaca’”. (Od “velike količine” pisama za političare u beli koverat bila su spakovana dva pisma koja su počinjala sa: “Poštovani gospodine Iliću” i “Poštovani gospodine Vuksanoviću”.) Na stranu to što nije baš uverljiva ideja o “osvajanju medija” kroz “pisma čitalaca”, ali tu je predstavljen učinak “direktora za odnose sa medijima zemunskog klana”. Delovao je, zaista, smešno. Naime, uspeo je Katić da samo jedno pismo “zabrinutih čitalaca” ubaci u samo jedne novine i to u one čiji je vlasnik bio Legija a koje je uređivao baš on - Gradiša Katić. Na istom brifingu Vladimir Popović je rekao kako se za premijera, posle državnog udara, spremao - Dušan Spasojević Šiptar. Svi su se tiho smejali.
       Inače, vrlo brzo su glavni urednici digli ruke od toga da u brifovanje uvode neku logiku. Uglavnom se pisalo, ćutalo i postavljala su se neka “tehnička pitanja. Skup se probudio kad se krenulo u osnivanje čuvene Komisije za medije. Popović je objašnjavao da će policija, Biro za informisanje, vlada i DS svakako ispitati ko je kako pisao i, otprilike, šteta je da propadne toliki i takav materijal, pa su oni odlučili da to daju nekoj grupi nezavisnih novinara koji će da naprave nešto od toga. “Belu knjigu”, rekao je Lečić. Tu je počelo ubeđivanje u kome je novinarima objašnjeno da oni ne mogu biti izvan kontrole. “Ako je uhapšeno 50 ljudi u policiji”, rekao je Popović - i odmah napomenuo da ta cifra nije za objavljivanje - zašto novinari veruju da su nevini.
       Onda su se dohvatili Brace Grubačića. On je kako je neko pronašao, prvi počeo kritiku premijera Đinđića u “Panorami” koja je izašla u jednom jedinom broju. Navodno, pare za to izdanje stigle su iz Republike Srpske. To je trebalo da znači da je u pitanju “haško bratstvo”. Bio je zanimljiv pristup u kome se kritika premijera uzimala apriori kao neka vrsta pripreme atentata.
       Spominjani su razni novinari-grešnici, upotrebljavani su razni epiteti. Doduše, Vladimir Popović jeste svoje, intoniranje poruka, ne baš uvek prilagođeno brifingu jasno i glasno objašnjavao “svojim temperamentom”.
       Često se govorilo: “Mi znamo da neki od njih spremaju tekstove da ih objave odmah posle vanrednog stanja.” Neko je jednom pitao da li se nešto preduzima u vezi sa tim. “Pa, to nije zabranjeno”, odgovorio je Popović, što je izgledalo kao neočekivan odgovor s obzirom na atmosferu koja je prevlađivala na tim sastancima. Jer, Popović je, na primer, tumačio kao “zaverenički potez” odluku Željka Cvijanovića, glavnog urednika “Blic njuza”, s kojim se inače sudi, da uzme godišnji odmor odmah po uvođenju vanrednog stanja. Onda je Cvijanovića povezao sa analizom štampe u Srbiji u vanrednom stanju koju je Gordana Igrić objavila na sajtu londonskog Instituta za izveštavanje o ratu i miru. Zaključio: “Oni imaju jatake u medijima i mi znamo ko su.” Na kraju su, u toj priči, ovo dvoje (bez jataka?) “napravili dogovor za ‘specijal Srpske reči’, takav da to bude kao ‘Nacional’”. Čak je, kao potez za hvalu sopstvenoj efikasnosti, izneto kako je izlazak specijala “Srpske reči” sprečen u štampariji. Utisak je bio da se u “vatri vanrednog stanja” često ne razume kako je borbu protiv neistomišljenika, koji bez sudske presude nisu kriminalci, dopušteno voditi samo propisanim načinima. Naravno, i u vanrednom stanju.
       Bivši koalicioni partneri sadašnje vlasti iz DSS-a bili su često spominjani. Kad je na brifingu “gostovao” novopostavljeni potpredsednik vlade Čeda Jovanović tema je bio Gradimir Nalić, bivši savetnik predsednika SRJ i nesuđeni ministar policije u istoj ovoj vladi. Jovanović je objašnjavao kako je “sprečeno” da Nalić ne dobije to mesto, ali da su pripreme otišle toliko daleko da je Naliću uvođena, specijal telefonska veza. Nalić je u medijima demantovao da mu je ikad uvedena takva linija, a na brifing je doneta fotokopirana “strogo poverljiva” službena beleška Resora državne bezbednosti od 20. avgusta 2001. “o izvedenim radovima za instaliranje specijalnog telefonskog priključka u stan Gradimira Nalića”. Iz ovog papira moglo se zaključiti da je “specijal” zaista uvođen Naliću, ali da “nikada nije bio instaliran”, jer je dogovor koalicionih partnera propao, što u ovoj zemlji nikome nije tajna. Šta je tu bilo optužujuće za Nalića, a ne i za njegove bivše koalicione partnere teško je razumeti.
       Jovanović je, inače, tada rekao: “Sve što čujete u zgradi vlade i na ovim brifinzima je zvanično.” Na istom brifingu Popović je pozdravio gest Vojske Srbije i Crne Gore koja je ustupila istrazi dokumentaciju o (ne)delima nekih penzionisanih oficira. Podvukao je značaj te saradnje. Ali nije izdržao:”Moralo je nešto da se nađe i sad oni nama daju ‘koske’. Cigarete, šverc nafte.”
       Tog dana na brifingu se pojavio i pukovnik Novović, “pomoćnik Milana Obradovića” koji je dugo čekao na reč, onda birajući reči izneo kako “policija nije pokazala kolebljivost”, pa jasno demantovao da su policajci dan ranije tražili Obrena Joksimovića. I ostao je, potom dovoljno dugo da čuje jedno od Popovićevih objašnjenja - zašto postoje brifinzi. “Mi ne želimo da vam novine budu bezvezne. A što od policije vi dobijate ovoliko, verujte, zasluga je mene i još nekih. A oni vam ne bi ništa dali.”
      
       SLOBODAN RELJIĆ