Lepo je od ministra Borisa Tadića što u ime vlasti obećava da će se medijima “obezbediti sloboda”, ali ton mu je malo pokroviteljski

      Još krajem marta premijer Srbije Zoran Živković rekao je NIN-u da jedva čeka kraj vanrednog stanja, jer su mu dosadili srpski mediji: svi su pisali isto. Već početkom aprila gunđao je i beogradski diplomatski kor, s tom razlikom što se ambasadori nisu žalili na dosadu već na “informacioni vakuum” koji je u zemlji nastupio nakon što su medijske “analize” vanrednog stanja dekretom zabranjene, a informacije o hiljadama uhapšenih i pritvorenih ograničene. Kako je to jedan evropski ambasador sročio dopisniku londonskog “Fajnenšel tajmsa”, “ostali smo slepi, i što vanredno stanje duže traje, sve više smo slepi”.
       Javnost kao da nije delila mišljenje vlasti i zapadnih diplomata, jer tiraži novina nisu opadali: naprotiv. Srbiju je interesovao svaki detalj zavere u kojoj je ubijen Zoran Đinđić, a istraga je svakim danom osvetljavala poneki komad protekle decenije i rešavala krvave zagonetke. Srbi su gutali strogo kontrolisane informacije državnih organa, protivno svakoj uobičajenoj predstavi o demokratskoj javnosti i slobodnoj štampi. Mediji su jedno vreme stvarali utisak da se srpska oštro podeljena politička zajednica vratila u neko mitsko vreme jedinstva i harmonije, u kojoj je prividno iščezao i zdravi antagonizam između slobodnih medija i države.
       Vlast je davala instrukcije a mediji su ih poštovali, kaže ekspert sa beogradskog Instituta društvenih nauka Jovanka Matić. Ako se ne računaju gašenje “Nacionala” i “Identiteta” i kažnjavanje nekoliko “lokalnih JUL-ovskih televizija” (Vojin Dimitrijević), te jedna opomena beogradskim “Večernjim novostima” zbog teksta u kojem se izgleda previše komšijski prisno progovorilo o osumnjičenom sa nadimkom “Pacov”, gotovo da nije bilo iskakanja. Jedino je “Glas javnosti” pre vremena “uhapsio” Mileta Lukovića “Kuma” (koji je nekoliko dana kasnije poginuo u okršaju sa žandarmerijom), dok je “Politika” “privela” Aleksandra Tijanića (iako je telefonskim putem iste noći pokušao da razuveri dežurnog urednika i da se nalazi na slobodi). Ni “Glas” ni “Politika” nisu kažnjeni, a zanimljivo je da su se različito branili: “Glas” da je potvrdu vesti o hapšenju pre objavljivanja dobio od zvaničnog izvora, kako su instrukcije vlade i nalagale, dok je “Politika” priznala da je pogrešila što je vest o Tijanićevom hapšenju, valjda iznimno, objavila na osnovu informacije “nezvaničnog” izvora. Pred kraj vanrednog stanja predsednica Jugoslovenskog komiteta advokata za ljudska prava Biljana Kovačević-Vučo upravo je u “Politici” kritikovala brifinge Vlade Srbije kao “nekorektne” jer su često “otvarali put predstavnicima stranaka vladajuće koalicije da iznose u javnost detalje koje su saznali s obzirom na funkciju koju obavljaju, a kojI nikako ne mogu da se podvedu pod saopštenja nadležnih državnih organa”. (Pre toga se nedeljnik “Vreme” surovo podrugnuo brifinzima zbog iznošenja netačnih informacija.)
       Idila između vlade i medija u Srbiji definitivno je skončala baš u vreme okončanja vanrednog stanja, kada je Gordana Suša optužila šefa vladinog Biroa za komunikacije, Vladimira Popovića Bebu (na svim brifinzima imao glavnu ulogu), da ju je obasuo telefonskim pretnjama i uvredama nakon što je u VIN-u objavljen njen intervju sa Nebojšom Čovićem. Suša je izgleda izazvala Popovićev bes time što je Čoviću postavila pitanje o Popovićevom statusu u birou vlade.
       Kad je reč o onom što naziva “kontrolnom” ulogom medija, Jovanka Matić smatra da se, “zbog opšteg pritiska ka homogenizaciji, nisu najbolje snašli”. Ona tu tvrdnju argumentuje time što mediji nisu pružili dovoljno otpora ideji vlade da formira komisiju za medije na čelu sa Petrom Lukovićem, da nisu valjano pratili i kritikovali izmene pravosudnih zakona i unošenje restriktivnih odredaba u Zakon o javnom informisanju, i da su “minimizirali oponentske glasove” (uz napomenu da je Televizija BK bila “izrazito apologetski nastrojena”, da je RTS bio “prozvaničan ali dovoljno neutralan” dok je jedino TV B92 političke sukobe otvoreno iznosio u prvi plan).
       Cenzure, formalno, više nema. Da li to znači da će u srpskim medijima sve biti po starom, u stanju ljuo ante? Teško. Možda zato što niko nije smeo da dovodi u pitanje vanredno stanje (ne samo zato što se to nije smelo po uredbi Vlade Srbije, urednike je možda još više impresionirala snažna javna podrška vanrednim merama), niko nije javno doveo u pitanje ni ocenu da je u predatentatskoj Srbiji vladala “atmosfera medijskog linča” (Branislav Lečić) uperena protiv premijera Đinđića i članova njegove vlade Beogradski analitičar Aleksa Đilas smatra da ta ocena ne stoji. “Identitet” i “Nacional” bili su ipak marginalni listovi, najmoćniji elektronski mediji (poput RTS-a, Pinka i BK) nisu mnogo dirali u premijera, osim u meri u kojoj su citirali njegove političke protivnike (kojima ni on nije ostajao dužan), a kritike Đinđića u ozbiljnoj štampi teško da su se mogle zvati pogromaškim. Čak bi se možda moglo reći da se vodeća srpska štampa o Đinđiću izražavala pohvalnije od prosečnog građanina. O Zoranu Đinđiću Srbi danas misle bolje nego za njegovog života, i tako će ostati. Političko pitanje dana je, međutim, hoće li se posle četrdesetodnevne pauze u medije vratiti govor političke netolerancije koji se ovih godina ustalio. Način na koji je vlast o političkim protivnicima govorila za proteklih četrdeset dana ne obećava. A novinari i mediji su, makar i nevoljno, ovih godina dopuštali da budu iskorišćeni kao oruđe u političkim obračunima, odnosno kao glavno poprište tih obračuna.
       U “Njujork tajmsu” ovih je dana, povodom hajke protiv protivnika rata u Iraku, pisalo da u modernim društvima nije neophodno koristiti sirove metode poput hapšenja kako bi se ućutkali politički protivnici. Dovoljno je osporavati njihov integritet, njihove vrednosti i njihov patriotizam. Ustavno pravo na slobodu govora nije garancija da će slobode govora biti u svakodnevnom životu. Prava katkad postanu prava na papiru: ustavom zagarantovana, ali retko korišćena, jer se građani plaše da kažu svoje mišljenje. Ako mediji, ili političari u medijima, javno žigošu različita mišljenja, građani se neće usuđivati da se javno protive nepopularnim merama, bez obzira na to šta ustav o tome kaže.
       Ako je tako u Americi, gde se ustavne slobode shvataju veoma ozbiljno, gde ih štite snažne institucije i nezavisne sudije, kako može biti drugačije u Srbiji, gde njeni vodeći ljudi svakodnevno objašnjavaju građanima da su im slobode skresane da bi se zaštitila “krhka demokratija”, i gde vlast mora da se služi i “surovim metodama poput hapšenja”, kako ih nazivaju u “Njujork tajmsu”? A i u Americi je posle 11. septembra jedan novinar izgubio posao samo zato što je izneo mišljenje da samoubilačko obrušavanje terorista na zgrade Svetskog trgovinskog centra nije bilo izraz “kukavičluka”. Vlada je tek pod spoljnim pritiskom odustala od naknadnog utvrđivanja zlih namera novinara koji su pre atentata kritikovali premijera. Nesretni ministar za medije je već 18. marta identifikovao “grupu koja je inspirisala zločin” i opisao je sledećim rečima: “Ona ne mora direktno da povlači oroz, čak ne mora da ima svest o zločinu, može da sve ono što radi, radi bez krajnje želje da se to desi, ali atmosfera koja je pripremana je važna zato što je otvorila prostor.” Ovakvo poimanje “grupe” ima sličnosti sa konceptom “druge organizovane grupe” iz novog zakona o borbi protiv organizovanog kriminala za koji Vojin Dimitrijević kaže da podseća na “objektivnu odgovornost” iz doba staljinizma. Inače, lepo je od ministra Borisa Tadića što u ime vlasti obećava da će se medijima “obezbediti sloboda”, ali ton mu je malo pokroviteljski.
       Prekomandovanje kritike u “medijski linč” prosto zove na samocenzuru, koja je među novinarima već promolila svoje ružno lice. U zemlji koja obožava da zna šta drugi pišu o njoj, nijedna novinska agencija nije prenela pisanje “Fajnenšel tajmsa” s početka ovog teksta, iako nas je vlast sve vreme uveravala da Zapad samo aplaudira vanrednom stanju. Nijedan kritički intoniran članak iz strane štampe o premijeru Đinđiću nije objavljen u domaćoj štampi. Tanjugov bilten koji donosi izbor iz strane štampe proteklih je nedelja na naslovnoj strani štampao uokvireno obaveštenje korisnicima: “Tokom vanrednog stanja u Srbiji, publikacija se može koristiti isključivo za lično informisanje”.
       Pred kraj vanrednog stanja, saznali smo da je grupa od čak 18 zaverenika kroz ulice Beograda, kao zver danima gonila čoveka koji je bio nešto najbliže što smo u to vreme imali šefu države - jedini državni funkcioner koji je neosporno držao konce u svojim rukama. Ispostavilo se da je jedan broj zaverenika bio na platnom spisku vlade. U državnom aparatu imali smo monstruma koje je gojila mafija. Najveći saveznik države protiv kriminala po prirodi stvari su mediji, ali slobodni mediji. Vršilac dužnosti predsednika Srbije Nataša Mićić u utorak je zvučala iskreno kada je izrazila nadu da će mediji ponovo kontrolisati vlast. Ako to budu radili, premijeru Živkoviću neće biti dosadno.
      
       LJILJANA SMAJLOVIĆ