(“Drugi su legijalisti”, NIN br. 2728)

      U bledom i monotonom intervjuu Vojislav Koštunica nije rekao ništa novo, a šta o njemu nisam znao ili barem naslućivao; istinski me zaintrigiralo jedino to kako je takav političar mogao da bude na mestu na kome je doskoro bio.
       Kao vrlom legalisti izmicali su događaji iz ruku, ili preciznije, on stvarnost koja ga je okruživala nije bio u stanju da detektuje. I on bi mogao mutatis mutandis da kaže, kako to ističe Pera Todorović u svom DNEVNIKU JEDNOG DOBROVOLjCA, poput dr Vladana Đorđevića, srpskog političara iz XIX veka u vreme srpsko-turskog rata 1876. godine, kako je njemu bilo “teže” da posmatra bitke, negoli vojnicima koji su se borili i ginuli.
       Siguran sam da Koštunici nijedan validni pravnik ne može poreći znanje iz teorije prava, ali teško da će mu pripisati ulogu državnika od ranga. Očigledno je bilo da njegov sterilni legalizam ne vodi ka razrešavanju (ne)prilika u Srbiji, već da stvara nerazmrsive čvorove, koje je kasnije morao da razvezuje istinski državnik dr Zoran Đinđić.
       Zoranu Đinđiću, iako, kažu, da nikada nije bio član Saveza komunista, nije bilo zazorno da u svojim poslovima postupa u duhu jedne Marksove misli, poznatije kao 11. Teza o Fojerbahu, koja glasi: “Filosofi su samo različito tumačili svet, ali radi se o tome da se on izmeni.” Budući da se ovde radi o konkretnom problemu, svet iz pomenute teze odnosi se na Srbiju.
       Gospodin Koštunica je jedan od tumača iz pomenute Teze: vidi šta ne valja, ali nikako da “zavrne rukave”, prione na posao i krene u čišćenje Augijevih štala? Kada je to pokušavao praktični Zoran Đinđić nailazio je na stalna podmetanja koja zadiru u elementarni moral i bestidnu logiku, jer je respektabilnom i čvrsto etabliranom filosofu pripisivano da se viđa i šuruje sa najzadnjim ološem, ne pitajući se šta bi bio sadržaj jednog takvog diskursa...
       G. Koštunica u intervjuu slavodobitno ističe kako je dobijao ogroman broj glasova, a meni se čini da bi na izborima septembra 2000. godine, dakle u vreme kada rudi prvo jesenje voće, zlotvora i zlotvorku pobedila i gajba grožđa!
       To što je koalicija istakla njega za predsednika bio je plauzibilni potez tog trenutka, što ne znači da je dobio blanko kartu da u Kabinetu egleniše i spekuliše o budućnosti Srbije sa, kako se pokazuje, tobožnjim savetnicima, koji ga osim spletki i intriga, teško da su o nečem drugom savetovali!
       Ispisujući ove redove u ušima mi odzvanjaju davno upamćeni stihovi: “Ide četa čela namrštena/A pred četom najboljega nema.” Siguran sam da i ekipa koju je formirao Zoran Đinđić zna ove stihove i da stoga tako rezolutno nastavlja ono što je on započeo.
      
       MILENKO PEJOVIĆ,
       N. Beograd